Sorguč Omer izbavlja sužnja
iz galije Janoklije bana
Procvielio sužanj u galiji,
Baš onoga Janoklije bana
Po imenu Lički Alajbeže;
Ljuto cvili tri godine dana;
Zobun čini ostaloj družini, 5
Nikom neda mira ni pokoja.
Tiešila ga ostala družina,
Među njima Đulig Barjaktare,
Tiešio ga, ter mu besiedio:
„Dobar Aga, Lički Alajbeže! 10
„Jer čovječe cvieliš bez potrebe?
„Ta evo nas sedam s tobom druga,
„Sve po izbor aga i junaka',
„Da ujedno vozimo galiju,
„Pa mi opet tako ne cvielimo, 15
„Neg' junački muke podnosimo,
„Sve u Boga tvrdo uhvajući
„Da će skoro kraj mukama doći.—
„Nemoj, beže, a tako ti dina
„I tako ti tvoja čeljad živa! 20
„Ti sramotiš sebe i družinu,
„Nit' nam veće muke zadavati
„Od ovijeh te ih podnosimo.“
Alajbeg mu na to odgovara:
„Muči brate Đulig Barjaktare! 25
„Lijepa, ti na besiedam hvala,
„I tvojemu braćkom svietovanju;
„Al' je tebe i ostalom družtvu
„Lasno tako mislil' i besiedil',
„Jer svak' od vas Bogom pobratime 30
„Imadete na svojemu domu,
„Ali brata, ali bratanića,
„Al' od srca svojega poroda;
„Pa da nikad doma ne vidite,
„Ostaje vam od srca poroda, 35
„Ili braće od vašeg koliena,
„Neće vam se zamesti kolieno,
„Nit' ugasit vatra na ognjište,
„Tako nije ovome jadniku
„Koj nigdie nikog svojeg nema, 40
„Niti brata, niti bratanića,
„Nit' od srca svojega evlela,
„Pak će mi se kolieno zamesti,
„Na ognjištu vatra ugasiti,
„Pa mi pola jada nebi bilo 45
„Da se nisam skoro oženio
„Malo prije od sužanjstva moga,
„Pa mi osta ljuba neljubljena,
„Ni ljubljena, ni omilovana,
„I sestrica mlada neudata, 50
„A moja će skapat stara majka
„Od velike tuge i žalosti,
„Kukajući brate bez prestanka,
„To su pobre Đulig Barjaktare!
„To su moji jadi i čemeri, 55
„Grdne rane na srdašcu mome,
„To me čini kukat bez prestanka,
„Preko noći i bijela danka. —
„Pa evo ti tursku vieru dajem,
„Tvrdu vieru Boga velikoga 60
„I našega svetca Muhameda,
„Da b' volio sjutra poginuli
„I da m' hoće bane pogubiti,
„No ovake muke podnositi.“
A kada ga Đulig razumio, 65
Alajbegu riječ besiedio:
„Dobar junak, Lički Alajbeže!
„Radi Boga i radi sevapa
„Dok' se svane i sunce ograne
„Uzet' hoću izun u galiji, 70
„I otić ću do Janoka grada,
„Do onoga Janoklije bana,
„Ljubit ću mu ruke i koliena,
„I njega ću krstom zaklinjati
„Nek te pusti iz tanke galije 75
„Jer da si nam svijem dodijao,
„I da s tobom živiet ne možemo.“ —
Pa što reko nije se poreko,
Već dok svanu i sunce ogranu,
Uze junak izun na galiji, 80
Pa on ode do bijela grada
Baš do dvora Janoklije bana.
A kad Đulig k banu dohodio,
Pokloni se do zemljice crne,
Poljubi ga u skut i u ruku, 85
Po dvie ruke stade ga dvoriti. —
A ban njemu riječ progovara:
„Moje diete Đulig Barjaktare!
„Koja li je muka dodijala?
„Ter si doša' do bijela grada 90
„I do mene gospodara bana?“
A Đulig mu po istini kaže:
„Dobar Bane, dobar gospodare!
„Nije nama muka dodijala,
„Ni glad, ni žeđ, ni tanka galija, 95
„U tvom zdravlju bane gospodare!
„Sveg' imamo dosta izobila,
„Dosla piva a dosla jestiva,
„Bielog hlieba i ovnova mesa,
„Ali, bane, dobri gospodare! 100
„Što trpiesmo više ne možemo
„Od zabune Ličkog' Alajbega,
„Koij, bane, dobar gospodare!
„Preko noći i cieloga dana,
„Ne prestaje cvieljet' i kukati; 105
„Ra nam više muka dodijala,
„Od njegova plača i kukanja;
„Prosto bane sve naša nevolje
„Al' nam neda mira ni pokoja,
„Ni u noći ni u bielom danu, 110
„Pa me posla do koliena tvoga
„Da te molim i Bogom zaklinjam,
„Da ga puštiš, il' da ga pogubiš,
„Jer mu puče srce od žalosti,
„Tamnujući u tvojoj galiji, 115
„Kako nema od srca poroda,
„Niti brata, niti bratanića,
„Pak će mu se zamesti kolieno,
„U plemenu svieća utrnuti,
„Na ognjištu vatra ugasiti. — 120
„Nego, bane, dobar gospodare!
„A tako ti i obadva svieta,
„Tvoga krsta i viere hristjanske,
„Ne pogubi samcala junaka,
„Ne utrn' mu svieću u plemenu, 125
„Već ga pusti iz tanke galije,
„Ucieni ga kako bolje znadeš,
„Nek ostavi vieru u tutiju,
„Svi ćemo se za njeg ujamčiti
„Da će doniet cienu ucienenu, 130
„Bolje ti je potegnuti blago,
„Nego njega pogubiti, bane,
„Pa nek' ide dvoru bijelome,
„Jer se skoro junak oženio,
„Malo prije neg' dopo sužanjstva, 135
„Pa mu osta ljuba neljubljena,
„Nit' ljubljena, nit' omilovana;
„A sestra mu mlada na udaju,
„Pa dievojci nije do udaje,
„Dok je njojzi bratac u nevolji.“ 140
A kad bane rieči razumio
Đuligu je riječ besiedio:
„Čuješ mene Đulig Barjaktare!
„Ne bih pušta' Ličkog Alajbega
„Da mi dadeš svu Udbinju ravnu, 145
„I sve blago što je u Udbinji.—
„Jer je moga baba pogubio,
„Staru majku konjem pogazio,
„Nego ću ga mlada pogubiti,
„Pogubiti na veselju mome, 150
„Na osvanku male Gospojine,
„Jer ću onda oženiti sina,
„Moda sina mlada Marijana.“
Kad je Đulig razumio bana,
Pokloni se do zemljice crne, 155
Pa je banu riječ besiedio:
„Dobar bane! dobar gospodare!
„A tako ti života tvojega,
„I jedinka Marijana sina,
„I sretnjoga njegova veselja, 160
„U zdravlju ga oba dočekali,
„A čemu se ja mogu nadati?
„Sa ostalim sužnjem u galiji?
„Ali ćeš nas bane pogubiti,
„Ali ćeš nas cienom ucieniti?“ 165
Na to njemu bane odgovara:
„Diete moje Đulig Barjaktare!
„O ostalim sad zborit nećemo,
„A tebe ću pustit' iz galije,
„Da ti ideš dvoru bijelome, 170
„I tebe ću cienom ucieniti,
„Tvoja ciena od trista cekina,
„Kad doneseš ucienenu cienu
„Onda ćemo za druge zborili.“ —
A kad Đulig razumio bana, 175
Pokloni se banu do koliena,
Pa ga ljubi u skut i u ruku.
Ban mu daje izunli teskeru,
Da on ide dvoru bijelome,
I donese cienu ucienjenu; 180
Al' mu malo roka ostavio,
Malo roka, jedan mjesec dana'.
Kad se pisma junak dobavio,
Odma ide ka' tankoj galiji,
A sužnji ga jedva dočekaše, 185
I dok selam od njeg prihvatiše,
Svi ga redom pitati stadoše,
Jel donio izun Alajbegu,
Što l' odluči učiniti bane?
Sva im Đulig po istini kaže 190
Što mu reče Janoklija bane,
Kako reče da će pogubiti,
Baš junaka Ličkog' Alajbega,
I kako je njega ucienio,
I dao mu izun na Udbinju. 195
Pa kada se stade opremati,
Opremati s družtvom razstajati,
Svak' pozdravlja kod svojega doma
I sve redom Age po Udbinji;
A Alajbeg plačuć progovara: 200
„Bogom brate Đulig Barjaktare!
„Kad u zdravlju u Udbinju dođeš,
„Ti otiđi mojoj pustoj kuli,
„I selam mi ostaraloj majci,
„Sve joj kaži što je i kako je, 205
„Nek' prodaje dvore i timare,
„Nek se hrani i odazla brani,
„I selam ćeš mojoj seki dragoj,
„Da ne čeka, no nek' se udaje,
„Nek' ne gubi svojega vremena; 210
„I selam ćeš mojoj viernoj ljubi,
„Nek' m' alali na obadva svieta
„Što 'no sam je zaručio mladu,
„Zaručijo pa i ostavijo
„Ne ljubljenu, niti milovanu, 215
„Nek' slobodno mlada ugovara,
„I za sebe izbira junaka;
„Pa dok prođe vlaška Gospojina
„Nek' s' udaje, prosto da joj bilo,
„Ako l' pođe za goreg junaka 220
„Od njezina prvog gospodara,
„Tada nek' bi njojzi aram bilo.“
Kad se Đulig s družtvom oprostio,
Ostavijo tananu galiju,
Ode junak na tursku krajinu, 225
Brzo dođe u ravnu Udbinju;
A kad junak u Udbinju dođe
On ne iđe svojoj kuli bieloj
Nego kuli Ličkog Alajbega;
A kad bieloj kuli dolazio 230
Na avliji zatvorena vrata,
Pa on kuca alkom na vratima.
Iz kule ga pitala kaduna:
“Ko to kuca alkom na vratima?“
A Đulig se po imenu kaže. 235
Kad to čula Alajbega majka,
Brzo spade kuli niz skaline,
Na avliji otvorila vrata,
Pa Đuligu riječ besiedila:
„Dobro došo sinov pobratime! 240
„Pobratime Đulig Barjaktare!
„Jesi l' meni zdravo i veselo,
„Gdie si moga sina ostavio,
„Moga sina, tvoga pobratima,
„Jeli majci zdravo i veselo?“ 245
A Đulig joj po istini kaže:
„Stara nano Alajbega majko!
„Hvala Bogu na njegovu daru,
„Jošt sam evo zdravo i veselo,
„I tvoga sam sina ostavio 250
„U galiji Janoklije Bana;
„I tebi je selam učinio,
„Da prodaješ dvore i timare,
„Da se hraniš i oda zla braniš,
„Jer ga nikad dočekati nećeš, 255
„Jer ga hoće pogubiti Bane
„Kada vlaška Gospojina svane.“—
Kad starica riječ razabrala,
Ona ciknu kao guja ljula,
Pa zakuka kao kukavica, 260
Ajme njojzi do Boga miloga!
Tute pade na mermer avliji,
Kose guli, po avliji baca.
To začula Fatima dievojka.
Gdie joj stara zakukala majka, 265
Namah trči kuli niz skaline,
Do Đuliga dohodila mlada,
Poljubi ga u skut i u ruku,
I Đuligu riječ besiedila:
„Dobro došo bratin pobratime, 270
„Pobratime Đulig barjaktare!
„Jesi l' meni zdravo i veselo?
„Gdie si moga brata ostavio,
„Moga brata, tvoga pobratima;
„Jeli meni zdravo i veselo?“ — 275
A Đulig joj po istini kaže:
„Posestrimo Fatimo dievojko!
„Hvala Bogu na njegovu daru,
„Jesam tebi zdravo i veselo,
„I tvoga sam brata ostavio, 280
„Tvoga brata moga pobratima,
„U galiji Janoklije Bana,
„I tebi je selam učinio:
„Da ne gubiš sreće ni vremena,
„Da s' udaješ, da njega ne čekaš, 285
„Jer ga nikad dočekati nećeš,
„Hoće njega pogubiti Bane
„Kada vlaška Gospojina svane.“ —
Kad dievojka riječ razumiela,
Ona proli suze niz obraze, 290
Pa zakuka kao kukavica:
Jao' njojzi do Boga miloga!
Kose guli, po avliji truni,
Prisloni se uz staricu majku;
To začula Alajbegovica 295
Vierna ljuba Ličkog Alajbega,
Pa i ona spade na avliji
I Đuligu ruku poljubila,
I njemu je riječ govorila:
„Dobro došo Đulig barjaktare! 300
„Jesi l' meni zdravo i veselo,
„Gdie si svoga pobra ostavio,
„Svoga pobra moga gospodara,
„Žalostnoga Ličkog Alajbega!“
A Đulig joj po istini kaže: 305
„Neviestice Alajbegovice!
„Hvala Bogu na njegovu daru,
„Jesam seko zdravo i veselo!
„A tvoga sam muža ostavio,
„Tvoga muža Ličkog Alajbega, 310
„U galiji Janoklije Bana;
„I tebi je selam učinio,
„Da m' alališ na obadva svieta,
„Što je tebe mladu zaručio,
„Zaručio pa te ostavio, 315
„Ne ljubljenu, niti milovanu;
„Neg' da mlada s kime ugovoriš,
„I da sebi izbiraš junaka,
„Pa dok' prođe vlaška Gospojina,
„Da s' udaješ, prosto neka ti je. 320
„Ako l' pođeš za goreg junaka,
„Za gorega od tvog Alajbega,
„Onda tebi aram neka bude!
„Pa da njega već ne čekaš mlada,
„Jeg ga nikad dočekati nećeš, 325
„Bane reče njega pogubiti
„Kada vlaška Gospojina svane.“
Kad kaduna riječ razumiela,
Ona ciknu kao guja ljuta:
Jao' njojzi do Boga miloga! 330
Kose guli, po avliji truni,
I tu pade po mermer avliji. —
Tiešio ih Đulig barjaktare:
„Ne plačite crne sirotice!
„Ne kukajte sinje kukavice! 335
„Prie vremena i sudnjega danka,
„Još je vama u životu glava,
„Daleko je vlaška Gospojina,
„Velike su u Boga sudbine,
„Sve će biti što imade biti, 340
„I kako je Bogom naređeno;
„Pa ako je baš i Božja volja
„Da ostavi kosti u kaure
„I da vam se domu ne povrati,
„Tad kukajte bit će vam vremena, 345
„I plačite dok vam bude suza'."
Pa ih jedva diže od zemljice,
I odvede u ćemerli kulu,
Tu ih junak malo razgovori. —
U to doba kafu iznesoše, 350
Kafu pije Đulig barjaktare,
Niz pendžer se junak naslonio,
Pak on gleda niz Udbinu ravnu,
Niz Udbinu uz polje široko;
Nešto mu se dade pogledati, 355
Ugledao na konja deliju,
Koji hitro jaše uz Udbinju,
I sve bliže k dvoru primicaše,
A kad stiže pod bijelu kulu,
Junak kliknu, a konjica tiknu, 360
A pust mu se konjic pomamio,
Sve mu dobar na kolače skače,
Pod junakom zečki poigrava,
Tu odjaha konja od mejdana
Pa mu zape dizgen o unkašu, 365
Sam se konjic izpod dvora šeta,
Tad kadunom Đulig progovara:
„Čuj Anumo moja stara nano!
„I ti snašo Alajbegovice!
„Čudan junak uz polje iziđe, 370
„Vas u zlatu i na sedlu zlatnu,
„Na đogatu konju pomamnome,
„Pa pod kulom odjaha đogina,
„I baci mu dizgen na unkašu,
„Bože mio, ko bi onaj bio! 375
„Znadete li ko je i odkud je?“ —
Tad prihvati Alajbegovica:
„Moj dievere Đulig barjaktare!
„To je junak na konju đoginu,
„Što pod kolom konja odjahao, 380
„Vas u zlatu i na sedlu zlatnu,
„Glavom junak Sorguč Omerbeže,
„Od Grbave mlađen barjaktare;
„Često junak dolazi do kule,
„Jer se momče jašik učinio, 385
„Za Fatimom, za našom dievojkom;
„On je prosi, a Fata ga neće,
„Jer dievojki nije do udaje
„Dok je njojzi bratac u nevolji.“
Istom ona riječ izustila, 390
Na kuli se vrata otvoriše,
Uđe junak u divan odaju,
Pa je njima selam podviknuo,
A Đulig mu selam prihvatio.
Siede junak na divan odaju, 395
Pa je turčin lulu zapalio,
I tu njemu kafu iznesoše,
Iznesoše, s kafom ponudiše. —
A kad junak kafu prihvatio,
Tada Đulig riječ otvorio, 400
I njemu je 'vako govorio:
„Crn ti obraz Sorguč Omerbeže!
„Crn ti obraz na obadva svieta!
„Što se skitaš po našoj Udbini,
„Što l' pristaješ za Fatom dievojkom, 405
„Kada Fati nije do udaje
„Dok je njojzi bratac u nevolji?
„Kad si junak i taka delija,
„I kad ti je Fata omilila,
„Najprie hajde do Janoka grada, 410
„Do galije Janoklije Bana,
„Izbavi joj brata iz sužanstva,
„Doklen vlaška Gospojina dodje,
„Jeg će g' onda pogubiti bane,
„Pogubiti na veselju svome, 415
„Onda ženi Marijana sina,
„Jedinak je od petnaest lieta,
„Pa će onda Fata tvoja biti,
„Prije neće, viera ti je moja!
„Odmah čisti, nit' se više skitaj, 420
„Ni dievojke Fatime ti pitaj;
„Jer ako se već ikad povratiš,
„Prije neg joj brajena izbaviš,
„Evo tebi tursku vieru dajem,
„Mojom sabljom odsieć ću ti glavu.“ 425
A kad momče riječ razumio,
I to njemu vrlo mučno bilo,
Postiđe se gore no dievojka;
Namah skoči na noge lagahne,
I on spade kuli niz skaline, 430
Do đogata konja dohodio,
I njemu je kolan prihvatio,
Pa posiede konja od mejdana,
Namah ode tragom uz natrage.
Goneć junak preko polja ravna, 435
Čudne su ga misli obuzele,
Sve se misli što će i kako će,
Jer mu Fata bieše omilila;
Valja ići do Janoka grada,
Ili svoju izgubiti glavu, 440
Il' dievojku zadobiti mladu! —
Sve mislio, na jednu smislio.
Pak kad dođe dvoru bijelome,
Posla zvati mlada terzibašu,
I njemu je riječ besiedio: 445
„Diete moje terzibaša Đuro!
„Nije l' Bog da i sreća od Boga
„Da si sine kadagoder bio
„U dalekoj u zemlji Moskovskoj,
„Nije l' Bog da i sreća od Boga, 450
„Da mi znadeš skrojiti odielo,
„Ka' što nose u zemlji Moskovskoj,
„Sve serdari Moskovske kraljice?“
Terzija mu na to odgovara:
„Dobar Aga Sorguč Omerbeže! 455
„Tebi mogu skrojti odielo,
„Ka' što nose Moskovski serdari,
„Ali valja mnogo poarčiti,
„Jer se hoće vezeno, šareno,
„Mnogo zlato, srma, i kadifa“. 460
Omerbeg mu na to odgovara:
„Diete moje terzibaša Đuro!
„Ti ne žali što ću poarčiti,
„Samo gledaju red napraviti“.—
Tu se oni odmah pogodiše, 465
Da odielo bude zgotovljeno,
Petnest dana' prije Gospojine.
Terzija se posla prihvatio,
Prije roka robu zgotovio:
A Omerbeg ne stoji zaludu, 470
Nego goji đoga u podrumu,
I pripravlja bogate darove,
A kad dobro konja odgojio,
Đogo neda na se ni gledati
A kamoli kome uzjahati! 475
Primakla se blizu Gospojina,
Tada junak oprema đogina,
A oblači čudno odijelo,
Sve odielo skoro sakrojeno,
Pa posiede pomamna dorina, 480
U povodu povede đogina,
Uprav ode ka' Janoku gradu.
Treći danak bielu gradu dođe,
A kad uđe u Janoka grada
Dobre junak razigraje konje; 485
Čudila se Janočka gospoda,
Čudila se ter su besiedila:
„Bože mio! ko bi ono bio? —
„Zor junaka, a divna odiela!
„Dobra pod njim konjica dorina, 490
„Jošt boljega u povodu vodi.“
Kad išćera na vrh od čaršije,
Tu odsiede dora od megdana
I provoda oba dobra konja.
Pitala ga Janočka gospoda: 495
„0 Boga ti neznana delijo!
„Odkuda si, od kojega l' grada?
„Kojt l' junak, od koje krajine?“ —
A Omer im na to odgovara:
„O gospodo od Janoka grada! 500
„Ja sam junak iz daleke zemlje,
„Iz daleke iz zemlje Moskovske,
„Glavom serdar Moskovske kraljice,
„Ona čula banu za veselje,
„Da on ženi Marijana sina, 505
„Pa mu šalje na peškeš đogina,
„Dobra konja da mu para nema,
„Kojega je skoro nabavila,
„Od Turaka za bocu dukata;
„Već vas molim birana gospodo! 510
„Gdie su dvori Janoklije bana?
„Vodite me do banovih dvora.“ —
Kad to čuše Janoklije mlade,
Jedni lete na muštuluk banu,
I njegovu sinu Marijanu, 515
Jer je diete dobar binjižija,
I ljubitelj od dobrieh konja;
A drugi ga vode k bielu dvoru.
Kad začuo lagan Marijane,
Da dolazi takova delija, 520
I da vodi tako dobra konja;
Poletio iz bijela dvora,
Pred avlijom susrio Omera,
Za zdravlje se s njime upitao,
I dobre mu konje prihvatio; 525
A kad gleda pelivan đogina
Od mila ga diete poljubilo;
Odvedoše u dvore putnika,
Pa kad Omer k banu dolazio,
Karu skida, poklon učinio, 530
I banu je riječ besiedio:
„Dobar bane! dobar gospodare!
„Pozdrav ti je od moje gospoje,
„Od velike Moskovske kraljice,
„Koja čula za tvoje veselje, 535
„Da li ženiš sina Marijana,
„Živ ti bio, a sretnjo ti bilo!
„I da li je diete binjižija,
„Pak je dobra konja nabavila,
„Po izboru pelivan đogina, 540
„Od Turaka za bocu dukata,
„Pa me šalje tebi na veselje,
„I šalje ti na poklon konjica,
„Da takvoga nema u Turaka'.“ —
A pita ga Janoklija bane: 545
„Kako ti je gospoja kraljica?
„I njezini bani, đenerali?“ —
Na sve Omer mudro odgovara,
I sve banu ka' istinu kaže.
Pa kad tri dni liepo počinuo 550
I četvrto jutro osvanulo,
Tad Marijan banu besiedio:
„O moj babo Janoklija bane!
„Primako se danak od svatova,
„Da mi hoćeš izun dopuštiti, 555
„Da osedlam pretila đogina,
„Pa da odem u polje široko,
„Da okušam konja vilenoga,
„Da saznadem kakove je ćudi;
„Jer kad skoro budem u svatove 560
„Da se s njime vladati umijem.“ —
Na to Bane odmah kail bio;
Tad prihvati Sorguč Omerbeže
I banu je riječ govorio:
„Gospodaru Janoklija Bane! 565
„Reci svome Marijanu sinu,
„Nek naredi svojiem slugama,
„Nek sedlaju i meni dorina,
„Ali tvoga pretila gavrana,
„Pak ću poći i ja s Marijanom, 570
„Tamo dolje u polje široko,
„Da b' dietetu do potrebe bilo,
„Kako nezna konju marifeta
„Da mu mogu biti u pomoći.“—
I to banu vrlo milo bilo, 575
I njegovu mladu Marijanu.
Sluge brzo konje opremiše,
Opremiše te ih izvedoše;
Pa junaci konje posiedoše,
Oćeraše u polje široko, 580
Sve igrajuć preko polja ravna.
Pa kad bili u sred polja ravna,
Marijan se htiede povratiti,
Al' mu turčin riječ progovara:
„Bre ne luduj lagan Marijane! 585
„Sramota se odmah povratiti,
„A dobrieh konja' ne zgrijati,
„Već gonimo do dno polja ravna,
„Onda ćemo malo odahnuti,
„Dobre konje malo odmoriti; 590
„Pa ćemo ih onda pojahati,
„I uz polje konje razigrati,
„U povratku bolje ugrijati.“ —
To Marijan jedva dočekao,
Jer se dobra konja dohvatio, 595
Pa odoše u dno polja ravna,
I tu dobre konje odmoriše;
A kad dobre konje odmoriše,
Onda Omer zgodu ugledao,
Na Marjana juriš učinio, 600
Pak mu biele savezao ruke;
Pa posiede pretila đogina,
Za se baci lagan Marijana,
I dobro ga utegnuo pasom,
Pa okrenu niz polje široko, 605
Uprav goni u tursku krajinu,
Držeći se uviek stranputice,
Obilazeć putnika, težaka,
Sve dok' uđe u tursku krajinu.
Kad se svoje zemlje dohvatio, 610
Odmah svoga konja odjahao,
Odriešio diete Marijana,
Te ga junak tieši razgovorom,
Da ne plače, da s' ne boji kvara,
Jer ga neće zaboljet' ni glava. 615
Pa doklen se malo odmorio,
Tad napisa knjigu šarovitu,
A šalje je Janokliji banu,
Ovako mu Omer besiedio:
„Pobratime Janoklija Bane! 620
„Znadem divno da si s' zabrinuo
„Za svojega sina Marijana,
„Kud li ode, što li bi od njega?
„Nit se brinte, niti se strašite,
„Diete ti je zdravo i veselo, 625
„I evo ga živa u Turčiji
„U mojemu bijelome dvoru,
„Jer ja niesam iz zemlje Moskovske,
„Niti serdar Moskovske kraljice,
„Već sam Turčin iz turske krajine, 630
„A na ime Sorguč Omerbeže,
„Od Grbave mlađan barjaktare,
„Ra se junak jesam zaljubio,
„Amo gore u našoj Udbinji,
„U Fatimu lijepu dievojku 635
„Milu seku Ličkog Alajbega,
„Ja prosio i dali bi mi je,
„Al' dievojki nije do udaje
„Dok je njojzi bratac u nevolji,
„U sužanstvu u tvojoj galiji. 640
„Sad delijo od Janoka Bane!
„Kad mi pustiš sužnje iz galije,
„Alajbega i ostale Turke,
„Onda ću ti opremiti sina,
„Baš tvojega Marijana mlada.“ — 645
Pa kad sitnu knjigu nakitio,
Odmah nađe knjigonošu mlada,
I dade mu dva dukata žuta,
Da mu nosi knjigu u Janoku.
Brzo momče u Janoku dođe 650
I banove dvore nahodio,
Pa kad bio u bijele dvore,
Stoji žalba po banovu dvoru,
Za jedinkom za banovim sinom,
Pa on slugam' Boga pohvalio, 655
I njima je riječ govorio:
„Ne plačite za banićem mladim,
„Jeg je diete zdravo i veselo,
„I eno ga u zemlji Turčiji,
„U Turčiji, u kršnoj Grbavi, 660
„Od kuda sam evo sad došao,
„I došao i knjigu donio." —
A kada ga sluge razumieše,
Na muštuluk Banu odletiše,
Knjigonošu mlada odvedoše. 665
A kad Bane razumio glase,
I kad viđe što mu knjiga piše,
U radosti Bogu zahvalio,
Knjigonošu mlada obdario,
I pita ga za jedinka sina. 670
Sve mu momče po istini kaže,
Da je diete zdravo i veselo,
I da mu je kod turčina divno.
Onda bane knjigu odpišuje,
I šalje je Sorguč Omerbegu, 675
U knjizi ga Bane pozdravljaše,
I ovako njemu govoraše:
„Oj delijo Sorguč Omerbeže!
„Aferim ti junačko kolieno!
„Kad si tako mudro izmislio 680
„Da izbaviš sužnja iz galije,
„I kako ćeš sebe oženiti,
„Od gospodskog roda i plemena,
„I s dievojkom koja ti je draga,
„Nek' junače sa srećom ti bilo, 685
„Pusti ću ti sužnje iz tamnice,
I po volji tebi učiniti.
„Ma tako ti sreće u junaštvo,
„Ne muči mi mlada Marijana,
„Već ga drži kao i svojega, 690
„Kad opremim sužnje iz galije,
„Lijep ću ti poklon učiniti.“ —
Pa kad sitnu knjigu nakitio,
Daje knjigu knjigonoši mladu,
I dade mu osam mađarlija 695
Da s' napije crvenoga vina,
I njemu je riječ besiedio:
„Nosi, sine! knjigu u krajinu,
„Pozdravi mi Sorguč Omerbega,
„I mojega Marijana sina; 700
„Evo u mah šaljem svoje sluge,
„Da puštaju iz galije sužnje,
„Držat ću ih nekoliko dana',
„I u dvoru mome pogostiti,
„I tada ih doma odpustiti.“ 705
Ode momče i knjigu odnese,
A ban šalje svoje vierne sluge
Da dovedu sužnje iz galije,
Ali im je ljuto zaprietio,
Da ne kažu što se dogodilo. 710
A kada ih banu dovedoše,
Lijepo ih bane dočekao,
Svakom' čibuk, kafu ponudio,
I gospodski divno ugostio,
Pa im onda riječ besiedio: 715
„Oj bora vam turci krajičnici!
„Znadem da se svaki od vas čudi,
„Da vas tako puštam iz tamnice
„I bez ciene i bez mrtve glave,
„Al' na tome meni ne zahvalte, 720
„Nego tome Ličkom Alajbegu,
„I njegovoj sestri plemenitoj,
„Ona vas je svijuh izbavila,
„I sužanstva teška oprostila.“ —
Pak im kaza što je i kako je, 725
Sve po redu što se dogodilo,
I dade im knjigu Omerovu. —
A kad Turci glase razumieše,
Veoma se čudu začudiše,
Začudiše i obradovaše. — 730
Ban ih časti za nedjelju dana',
Pa im onda pusat iznosio,
Svakom dava što je čije bilo,
I svakome konja poklonio,
I po žutih stotinu dukata', 735
Nek' imaju ašluka za puta,
A Sorguču šalje pet stotina',
Nek se ženi i troši na piru;
I dievojci peškeš učinio,
Lijep đerdan od dobra bisera, 740
I menđuše od šeset dukata',
Pa je bane riječ govorio:
„Čujte age, krajičnici Turci!
„Sad hajdete dvoru bijelome,
„Zaboravmo što je dosad bilo, 745
„Odslen budmo dobri prijatelji
„Stojmo s mirom jedni u drugoga
„Kao rrava braća i komšije,
„Pozdravte mi Sorguč Omerbega
„Nek' se ženi, airli mu bilo! 750
„Nek' m' opremi Marijana sina
„Za da babo i njega oženi.“ —
Turci dobre konje posiedoše,
I odoše svome zavičaju,
Svratili se Sorguč Omer-Begu, 755
I predali pozdrav i peškeše;
A on banu opremio sina,
I dao mu na poklon đogina.
Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg
