Соргуч Омербег и бан јањочки
0001 Вино пију до два побратима
0002 Ниско доли у Јањоку граду
0003 А под кулом јањочкога бана,
0004 У авлији толу заметнули.
0005 Боже мили, ко би биле побре!
0006 Једно ј’ глава Јован-ђенерала
0007 Од Пожуна, града бијелога,
0008 Друго ј’ глава јањочкога бана.
0009 Вино пију, а еглен замећу.
0010 Кад се вина мало понапили,
0011 О свачему еглен заметнули:
0012 О пушкању и о четовању,
0013 Како ј’ који јунак на мејдану,
0014 Гдје ј’ Турчину стао на бранику,
0015 Гдје л’ је турску главу ујагмио,
0016 Гдје л’ донио Туркињу дивојку.
0017 Пуно Јован шенли и весело,
0018 Бан јањочки каткад еглендише:
0019 Нит он фали себе ни гаврана,
0020 Вен кад њему редна чаша дође,
0021 Брк узвије, а чашу испије.
0022 Њему вели Јован ђенералу:
0023 „Побратиме, млад јањочки бане!
0024 На твој, побро, еглен гледајући,
0025 Ти си пуно нујан и зловољан.
0026 А зашто си нујан и зловољан?
0027 Имаш доста новца готовога,
0028 Имаш коња добрих у призиду.
0029 Знадем тебе од чудо земана,
0030 Кад си био горски харамбаша,
0031 Па за собом шережане водо,
0032 Па је тебе мира намирила
0033 На Турчина, пожешког диздара:
0034 Диздара си жива уфатио,
0035 Свео си га Бечу и ћесару,
0036 Дао си га бечкому ћесару,
0037 За то тебе ћесар омилово
0038 И твоје је име проминио,
0039 И госпоство на те повисио:
0040 Дао ти је од Јањока кључе,
0041 Па Јањоку свему заповидаш.
0042 Па зашто си нујан, невесео?“
0043 Тад му бане поче говорити:
0044 „Побратиме, Јован-ђенералу!
0045 Што диваниш, истина је права.
0046 Имам новца доста готовога,
0047 Имам добрих у призиду ата,
0048 За ме ћесар свитла круна знаде.
0049 Ево муке и веће жалости:
0050 У менека вирне љубе нејма,
0051 А ја нејмам од срца евлада,
0052 А мој Јањок најближе Унђура.
0053 Цесто на ме наваљују Турци,
0054 Ја, Бог не до, могу погинути:
0055 Оде моје добро на другога,
0056 С отога сам нујан, невесео.“
0057 Кад му Јован ричи разумио,
0058 На бана се грохотом насмија:
0059 „Побратиме, млад јањочки бане,
0060 Богу фала и твоме еглену!
0061 Кад си се, бане, накан оженити,
0062 Лако се је теби оженити:
0063 У Јањоку дости дивојака
0064 Све сердарских а и капетанских:
0065 Гдје год за се штимаш дивичицу,
0066 Ја ћу ти је, побро, запросити,
0067 Кум ћу теби бити код дивојке,
0068 А весеље твоје опремити.
0069 Ако не ћеш из Јањока свога,
0070 Ми хајдемо до Оршана сићи,
0071 И тамо има добрих дивојака:
0072 Има Ана оршанскога бана,
0073 Побратиме, а твога акрама,
0074 А ливше је у Оршану нејма.
0075 Просит ћемо, тебе оженити,
0076 Кум ћу теби бити код дивојке.“
0077 Кад му бане ричи разумио,
0078 Диже главу, поче говорити:
0079 „Побратиме, Јован-ђенералу,
0080 Фала теби и на тих бесидах!
0081 Дивојкама не стављам махане.
0082 Ал сам с’ вјери својој завјерио,
0083 Три пут сам се крсту пресегнуо,
0084 А метнуо руку на молитву,
0085 Да с’ кршћанком оженити не ћу,
0086 Ја с’ Туркињом хоћу оженити.
0087 Чуо јесам за добру дивојку
0088 На Бегаји у Унђуровини,
0089 За липу Злату бега Ахмедбега,
0090 Да је ливше у Унђуру нејма.
0091 Ја сам накан покупити војску,
0092 Побратиме, до Бегаје сићи,
0093 А до куле бега Ахмедбега.
0094 Ја бегову кулу ујагмити,
0095 Ахмедбега главом раставити
0096 И липу му Злату уфатити,
0097 Побратиме, с њом се оженити.
0098 Хо’ш ми тамо у Бегају поћи,
0099 Хо’ш ми куме бити код Туркиње?
0100 Тамо имам виште кулаузе:
0101 Дви су мени раје ускочиле
0102 Из чифлука бега Ахмедбега,
0103 Оба сина Милосаве кнеза,
0104 Једно Сава а друго Остоја.
0105 Ахмедбега свога оставили,
0106 А под моју руку ускочили.
0107 Ево нејма два мисеца дана,
0108 Како су ми дица ускочила.“
0109 Кад му Јован ричи разумио,
0110 Он на бана очи избељио:
0111 „Побратиме, млад јањочки бану!
0112 Што говориш ричи непристале,
0113 Које кадар урадити ниси ?
0114 У тебе је пуна глава вина,
0115 А ричца је свака ходилица,
0116 Хоће отићи од уста до уста,
0117 У уши доћи бегу Ахмедбегу:
0118 Ту Ахмедбег не би оставио,
0119 Мого би ти до Јањока сићи,
0120 Па те, бане, на мејдан позвати,
0121 Па да Турку на мејдан изађеш,
0122 Мого би те главом раставити,
0123 Побратиме, за таке бесиде.“
0124 Тад њемука бане говорио:
0125 „О Јоване, Богом побратиме!
0126 Ја с’ не бојим све Унђуровине,
0127 Ја камо ли бега Ахмедбега.
0128 Шта ми кажеш бега Ахмедбега,
0129 Ја, Јоване, на те гледајући:
0130 Ал ти волиш Турком нег меника?“
0131 То Јовану врло мучно било,
0132 Јован бану поче говорити:
0133 „Побратиме, млад јањочки бане!
0134 Ја не волим Турком нег тебика;
0135 Ал да хоћеш мене послушати,
0136 Ти се не би отуда женио,
0137 Побратиме, турским дивојкама,
0138 Јер какви су по Унђуру Турци,
0139 Тебе б’ могли извијати вуци,
0140 На мачеве подилити Турци.
0141 Ја сам тамо једноч сиходио
0142 А до куле пожешког диздара;
0143 Па тако ми поста и закона:
0144 Тешко утеко и изнио главу
0145 Од Турета Ћордић-Мехмедаге.
0146 Мореш л’ оно вриме утувити:
0147 Љуту змију бега Ахмедбега,
0148 Кад но не кће змија мировати,
0149 Вен он себе тевдил учинио,
0150 У тевдилу билом Раку сиђе,
0151 Погубио Ракуцију бана
0152 И банова Митра бајрактара,
0153 Свему, бане, крсту на срамоту,
0154 И утеко у Унђуровину.
0155 Па би и то мала шала била:
0156 Прошла није ни година дана,
0157 Ни година, па ни половина,
0158 Ни у поли за пун мјесец дана:
0159 Бег се диго у другој недиљи
0160 У тевдилу, у нашем одилу,
0161 Шћеро коња Бечу на Гадачу,
0162 Лаго, петљо пуних петн’ест дана,
0163 Док је народ пошо на молитву
0164 А највећој цркви Каменици:
0165 И Ахмедбег сишо Каменици.
0166 Кад је сишо цркви Каменици,
0167 Мог ми поста, у цркву унишо,
0168 Није ћела змија мировати:
0169 У цркви је заметнуо кавгу
0170 И посико попа Римпапију
0171 И четири млада учитеља,
0172 И утеко крсту на срамоту.
0173 Кад је дошо у Унђуровину
0174 И отишо у Будим везиру
0175 И однио главу Римпапову:
0176 Везир им се Турчин догодио,
0177 Њему добар илам направио,
0178 Спремио га цару и Стамболу,
0179 И отишо змија Ахмедбеже.
0180 Кад је сишо до Стамбола града.
0181 По иламу будимског везира
0182 На даиру изишо пред цара.
0183 Кад је виђо царе у Стамболу,
0184 Виђо илам, виђо Ахмедбега,
0185 Турском цару врло мило било,
0186 Гдје имаде такога јунака.
0187 Цар је њега турски омилово,
0188 Добро га је чирјак учинио:
0189 Челенке му за главу задио,
0190 А дао му из тавле ђогата
0191 Под златнијем рахтом и кафтаном,
0192 А дао му мухурлију ћорду,
0193 На њој мухур цара стамболскога.
0194 А писмо је шеха ћабинскога.
0195 И још га је чирјак учинио:
0196 Дао му је читлук село раје,
0197 У том селу стотину димова.
0198 Па га и још чирјак учинио:
0199 Билу му је кулу начинио
0200 На Бегаји у Унђуровини,
0201 Била кула од седам бојева,
0202 Осма чатма од шимшировине.
0203 Кула му је лимом покривена,
0204 На кули су чошћи и оџаци,
0205 Око куле камена авлија:
0206 Авлија је од љуца камена.
0207 Колика је бегова авлија:
0208 Два би с’ у њој пишца разминила.
0209 У авлију вода доведена,
0210 Из ње бије тридесет фискија,
0211 Пола златних, а пола сребрних.
0212 Над водом је софа начињена.
0213 Па га ј’ и још чирјак учинио:
0214 Дао му је четири каљуна.
0215 И још га је чирјак учинио:
0216 Дао му је Мемиш-буљубашу,
0217 Каква грђег у Унђуру нејма,
0218 Дао му је стотину сејмена,
0219 Да их грђих у Унђуру нејма.
0220 У бега су два посопца сина,
0221 Бег Алибег и млађи Дервишбег,
0222 Код њих двају стотину делија.
0223 И још га је чирјак учинио:
0224 Дао му је турали фермана,
0225 Да од бега старијега нејма,
0226 А ни паше па и ни везира,
0227 Вен да ради, што је њему драго.
0228 Па се прођи бега Ахмедбега,
0229 Ја ти тамо у сватове не ћу.“
0230 Кад му бане те разуми ричи,
0231 На бану се длака исправила
0232 Ко на вуку просинца мисеца.
0233 Бан подвикну, поче говорити:
0234 „О Јоване, курвин хунцутине!
0235 Да сам знао, да си женска глава,
0236 Да ти јеси турски пријатељу,
0237 Ја се с тобом не би побратио!
0238 Ал ево ти вјера од менека:
0239 Ја кад тамо до Унђура сиђем,
0240 Па урадим, што сам наумио
0241 И доведем Туркињу дивојку:
0242 Ја ћу сићи Бечу и ћесару,
0243 Код ћесара тебе отказати,
0244 Госпоство ћу твоје оборити,
0245 Лунтом ћу ти кјехар препасати.
0246 Ја те за то ни молити не ћу,
0247 Да ми тамо у сватове пођеш,
0248 Молити се оршанскоме не ћу,
0249 Оршанскоме ни колошварскоме,
0250 Вен ћу ићи Бечу и ћесару,
0251 Молити се бечкоме ћесару,
0252 Нек ми даде урдин и управу,
0253 Нек ми даде војску и топове.
0254 Ја ћу сићи пољу бегајскоме
0255 И до куле бега Ахмедбега,
0256 А ја тамо имам кулаузе. “
0257 То му рече, на ноге скочио.
0258 Кад видио Јован ђенерале,
0259 То Јовану врло мрско било,
0260 Он повика до два своја крањца:
0261 „Моји крањци, брже мени вранца!“
0262 Два му крањца доведоше вранца,
0263 Јован му се у седло извио.
0264 Оде Јован бијелу Пожуну,
0265 Бан јањочки кули уз мостове.
0266 Кад је био до пола мостова,
0267 Он повика слугу Антонију:
0268 „Мој Антуне, вирна слуго моја,
0269 Брже мени у шталу под кулу!
0270 Спремај мени великог ђогата,
0271 Ти ударај рахта на ђогата,
0272 Мени су се пути отворили.“
0273 То му рече, у кулу окрену.
0274 Бан удара на се ђеисију:
0275 Мрка буча и шкрљак од злата,
0276 И у мрке чизме ускочио,
0277 Око себе сабљу прифатио.
0278 Кад се бане такум учинио,
0279 Бан окрену кули низ мостове,
0280 Ал му Анте сигуро ђогата,
0281 Још бан узе четри перјаника,
0282 Перјаника, своја службеника,
0283 А посиде великог ђогата.
0284 Бан окрену од Јањока била,
0285 Низ Подравље отишће ђогата,
0286 Бан путује Бечу бијелому,
0287 Све дан по дан, а конак по конак,
0288 Вакат био, билу Бечу сиђе,
0289 Он удари Бечу на капију.
0290 Нико бана туди не познаје,
0291 Док не дође двом ћесарову,
0292 Кад он двору ћесарову дође,
0293 Ко ће најпри угледати бана,
0294 Ко ће најпри њега познавати?
0295 Филурдија, сестра ћесарова,
0296 Угледа га са ћошка из куле,
0297 Па познаде бана јањочкога.
0298 Филурдија са ћошка повика:
0299 „Копилане, од Јањока бане!
0300 Јеси л’ дошо Бечу бијеломе
0301 И мом брату бечкоме ћесару,
0302 Да с’ излажеш мом брату ћесару,
0303 Да завадиш цара и ћесара?
0304 Филурдија ако жива буде,
0305 Ти их данас не ћеш завадити.“
0306 А то бане ко да и не чује,
0307 Пред капијом одсиде дората,
0308 Службеници коња префатише.
0309 Бан јањочки златном прагу пође,
0310 Дван’ест се је пута поклонио,
0311 А златнога прага пољубио.
0312 Док у дворе уз мостове уђе,
0313 Још се дван’ест пута поклонио,
0314 А ћесару врата отворио.
0315 Када бане пред ћесара уђе,
0316 Ћесар сједи у златноме стоцу,
0317 Свитли му се круна над очима,
0318 Седам с’ пута пред њим поклонио,
0319 Пред ћесаром пољуби простирку,
0320 Иступи се, подвиш стаде руке.
0321 Бечки цесар њега погледао:
0322 „Дука моја, дај ми право кажи:
0323 Од којег си града ћесарскога,
0324 Којег града чуваш и кордуна?“
0325 Бан ћесару поче говорити:
0326 „Свитла круно, Бечанин-ћесару!
0327 Од Јањока града бијелога,
0328 Ја Јањока браним од Турака.“
0329 Тада ћесар с труна говорио:
0330 „Дука моја, од Јањока бане!
0331 Јеси ли ми здраво и весело,
0332 Је ли здраво народ по Јањоку,
0333 Је ли Јањок миран од Турака,
0334 Какав те је зулум дотирао?“
0335 Њему рече млад јањочки бане:
0336 „Свитла круно, Бечанин-ћесару!
0337 Јесам здраво, а весело нисам:
0338 Не дају ми Турци мировати,
0339 Често Турци до Јањока трчу,
0340 Робе, пале, разгоне кордуне,
0341 По ћенару пале чардакове,
0342 Гоне воке, а сичу тежаке,
0343 А одгоне краве од телаца
0344 И билице овце од чобана,
0345 Заставили сијати шеницу:
0346 Таки ме је зулум дотирао,
0347 А највише змија Ахмедбеже
0348 Од Бегаје с поља бегајскога.
0349 Ја Јањока бранити не могу,
0350 Што дурасмо, више не могосмо:
0351 С отога сам Јањок оставио,
0352 Свитла круно и хабер донио.
0353 Дај меника прилог и топова,
0354 И дај мени урдин и управу,
0355 Турком турски да зајам повратим,
0356 А срамоту да срамотом вратим;
0357 Ако мени прилога не дате,
0358 Ето сабље, ево моје главе,
0359 Ево теби од Јањока кључи,
0360 Ја Јањока не могу бранити. “
0361 Бечки ћесар кад пофата ричи,
0362 Два пут оком уз њега погледа:
0363 „Прилога ти не дам ни топова,
0364 Урдина ти ја дати не могу.
0365 Ја сам с царом сула поставио,
0366 Још је сула четири године.
0367 Дурај, дуко, четири године,
0368 Па ћу т’ дати урдин и управу,
0369 А дат ћу ти прилог и топове,
0370 И дат ћу ти унђурске градове
0371 И Турчина бега Ахмедбега.“
0372 Поправи се млад јањочки бане,
0373 Три пут пред њим пољуби простирку:
0374 „Свитла круно, Бечанин-ћесару!
0375 Кад си с царом сула поставио:
0376 Турци вашег сула не познају.
0377 Морете ли вриме утувити,
0378 Љуту змију бега Ахмедбега,
0379 Кад он дође Бечу у тевдилу,
0380 Па кад народ Каменици пође,
0381 Да се моли Богу по закону:
0382 И Ахмедбег Каменици дође,
0383 Свитла круно, у цркву униђе,
0384 Па погуби попа Римпапију
0385 И четири млада учитеља,
0386 А оцвили народ око цркве
0387 И утече у Унђуровину,
0388 И он оде цару и Стамболу,
0389 Цар је њега за то омилово.“
0390 Види круне, бечкога ћесара,
0391 Кад спомену попа Римпапију,
0392 Њему вели Бечанин ћесару:
0393 „Дука моја, истина је права!
0394 Дат ћу теби урдин и управу,
0395 И дат ћу ти хазну и топове
0396 И прилога, колико ти драго.“
0397 Поправи се млад јањочки бане:
0398 „Свитла круно, Бечанин-ћесару!
0399 Прилога чудо ни искати не ћу:
0400 Дај прилога дванаест хиљада,
0401 И топова седам бељемеза,
0402 Уз топове хазну и тобџије,
0403 Три хиљаде казме и лопате.“
0404 Даде ћесар, а бан зафаљује,
0405 Застави га три бијела дана,
0406 Док му силну намирио војску:
0407 Све хусара дванаест хиљада
0408 И топова седам бељемеза,
0409 Уз топове хазну и тобџије,
0410 Три хиљаде казме и лопате.
0411 Кад му треће јутро освануло,
0412 Тад му даде урдин и управу,
0413 Силну диже он од Беча војску
0414 И путује до Јањока свога.
0415 Све дан по дан, а конак по конак,
0416 Вакат био, на Подравље сиђе.
0417 Под Јањоком војску заставио,
0418 Ту је био за два пуна реда.
0419 Треће јутро рано подранио,
0420 Веш не ктиде од Јањока војске,
0421 Јер Јањока не шће оставити,
0422 Могли би га Турци приварити,
0423 Вен два сина Милосаве кнеза,
0424 А чипчије бега Ахмедбега,
0425 Да му буду кулаузи војсци.
0426 Диже војску, тури низ Подравље.
0427 Бан Подравље с војском прегазио
0428 И ћуприју Драви превалио,
0429 На Ружајско поље извалио,
0430 Од Ружаје стазе пофатао,
0431 И Ружају гору прегазио,
0432 На Клакарје војску извалио,
0433 У Бакоњу гору ударио.
0434 Кад он сасуо у Бакоњу војску,
0435 Док изишо на слиме Бакоњи,
0436 Низ Бакоњу силну тури војску,
0437 Већ му било на приходу сунце,
0438 Пак с’ обори сенту и Унђуру,
0439 Па изиђе крају под планину.
0440 Туди чардак био мубафеза,
0441 То је чардак Рахман-буљубаше,
0442 Код Рахмана хиљаду стражана.
0443 Види бахта бана јањочкога!
0444 Тај је дрвен чардак потфатио,
0445 Нит опази Рахман нит стражани,
0446 Јер бан има виште кулаузе.
0447 Сасу војску у поље бегајско,
0448 Пола поља био пригазио,
0449 Онда они бану полетише:
0450 „Господине, млад јањочки бане!
0451 Ти устави нашу силну војску,
0452 Сад по војсци тражи уходнике,
0453 Ко ће кули на уходу сићи,
0454 Уходити бега Ахмедбега,
0455 Па да нами хабер добар даде,
0456 Је л’ се дома беже прегодио,
0457 Јесу ли му два посопца сина,
0458 Је л’ под кулом Мемиш буљубаша,
0459 Код Мемиша цареви сејмени,
0460 Је л’ му и сад на оџаку Злата:
0461 Ко ће теби тај хабер донити?“
0462 Кад им бане ричи разумио,
0463 Он у војску запушћа телала.
0464 Телал виче, а благо обриче,
0465 Три пут телал кроз ордију прође.
0466 А што виче, кад му фајде нејма,
0467 Кад у војсци тог јунака нејма,
0468 Да он сиђе кули на уходу!
0469 Вратише се, па бану казаше:
0470 „Господине, млад јањочки бане!
0471 Не море се таки јунак наћи,
0472 Ко ће билу уходити кулу.“
0473 То је бану врло мучно било,
0474 Он повика два кнежева сина
0475 А чипчије бега Ахмедбега.
0476 Допадоше два кнежева сина,
0477 Оба њему руку пољубише:
0478 „Што смо, бане, теби затребали?“
0479 Њима вели млад јањочки бане:
0480 „О два сина Милосаве кнеза!
0481 Ево има два мисеца дана,
0482 Како сте свога бега оставили,
0483 А под моје крило ускочили,
0484 Прве сте ми слуге код колина,
0485 Код мене вам није било криво,
0486 Бисте ли ме, дицо, послушали,
0487 Бисте л’ бега свога уходили,
0488 Мени прави ви хабер донили
0489 А од бега и бегова двора?“
0490 „ „Бисмо, бане, мили господине.“ “
0491 Оба их је руком прегрлио,
0492 А отишће руке у џепове,
0493 Стотину им даде маџарија:
0494 „Ето, дицо, вами попудбине!
0495 Ако моја буде жива глава,
0496 Боље ћу вас чирјак учинити.“
0497 Оба брата коње посједоше,
0498 Отискоше низ поље бегајско.
0499 Кад су пола поља прегазили,
0500 Онда Сава повика Остоју:
0501 „Мој Остоја, мој брате рођени!
0502 Ал је наске пива опојила,
0503 Ал смо своју памет изгубили,
0504 Ал је никад нисмо ни имали?
0505 Ми се нашем бану потфатили,
0506 Да ћемо му кулу уходити.
0507 Знаш, Остоја, мој брате рођени,
0508 Да сиђемо кули на уходу,
0509 Билој кули нашег Ахмедбега,
0510 Да опази беже Ахмедбеже,
0511 Ја његова два сина посопца,
0512 Јали Турчин Мемиш буљубаша:
0513 Тице да смо, да имамо крила,
0514 Не б’ нам пера тела однијела;
0515 Вен да с’ каил, мој брате Остоја.
0516 Да нејдемо ми беговој кули,
0517 Вен у село бега Ахмедбега
0518 И свом ћаћи Милосави кнезу,
0519 Па ћемо ћаће упитати свога,
0520 Је ли скоро бегу одлазио:
0521 Ћаћа це нам поправ’це казати“
0522 То рекоше, коње окренуше
0523 А у село бега Ахмедбега
0524 До чардака Милосаве кнеза,
0525 Код авлије коње уставише.
0526 Тад Остоја са гаврана виче
0527 А на име Милосаву кнеза.
0528 Види бахта Саве и Остоје!
0529 Ћаћа им се дома не згодио.
0530 А не чује кнегиња Ђурђија,
0531 Легла баба санак боравити,
0532 Вен Ружица, кнежева дивојка.
0533 Тад Ружица маји полетила:
0534 „Устан’, мајо, неко ћаћу виче.“
0535 А Ђурђија на ноге скочила,
0536 Од пенџера чекму отворила,
0537 Па говори кнегиња Ђурђија:
0538 „А ко зове мога господара
0539 А у ноћи, када вакта нема?
0540 Дома није мога господара.“
0541 Тад Остоја маји говорио:
0542 „Мајо наша, кнегињо Ђурђијо!
0543 Не зову га, мајо, јабанџије,
0544 Вен га зову два рођена сина,
0545 Млађи Сава, старији Остоја. “
0546 Кад им маја ричи разумила,
0547 Остојино грло познавала,
0548 Са душека на ноге скочила,
0549 А на ноге пашмаге назула,
0550 А узела свићу воштаницу,
0551 Па полети она у авлију.
0552 Кашње сиђе Ружа дивичица.
0553 Не шће Ружа авлији на врата.
0554 А Ђурђија врата отворила.
0555 Кад угледа два рођена сина,
0556 Према њима руке раскрилила,
0557 А закука кано кукавица:
0558 „Моја дицо, ако Бога знате!
0559 Што сте дошли у село бегово?
0560 Зар сте с’ брже бана наситили,
0561 Па у бегов чифлук ускочили,
0562 Да се с бегом својим умирите?
0563 Ал вашега, дицо, мира нејма,
0564 Биж’те, дицо, дана не чекајте!
0565 Јер тако ми поста и закона,
0566 Ако спази беже Ахмедбеже,
0567 Јал његова два посопца сина:
0568 Да имате ви по седам глава,
0569 Ни једна вам остати не мере.“
0570 Кад то чула два кнежева сина,
0571 Погледаше један на другога,
0572 Насмија се с’ један на другога:
0573 „Наша мајо, немој будалити!
0574 Ми се нисмо бана наситили
0575 Ни Јањока, града ћесарскога,
0576 Па у бегов чифлук ускочили,
0577 Да служимо бега Ахмедбега;
0578 Вен голему војску подигнули,
0579 Све усара бечкога ћесара,
0580 Богме мајко, дванаест хиљада,
0581 И топова седам бељемеза,
0582 Уз топове хазну и тобџије,
0583 Три хиљаде казме и лопате,
0584 Дигли свога бана господина:
0585 Ево бана крају под планином!
0586 Ми смо пошли уходити кулу,
0587 Да видимо бега Ахмедбега:
0588 Је ли дома код оџака свога,
0589 Јесу ли му два посопца сина,
0590 Јесу ли им на броју делије,
0591 Је л’ под кулом Мемиш буљубаша,
0592 Јесу л’ код њег цареви сејмени,
0593 Је л’ му и сад на оџаку Злате?
0594 Па се, мајо, јесмо увратили,
0595 Да ми ћаће упитамо свога,
0596 Је ли скоро бегу одлазио,
0597 Да нам ћаћа по истини каже.“
0598 Кад им мама ричи пофатала,
0599 Прима њима руке раскрилила:
0600 „Дицо моја, је л’ истина права?“
0601 Они веле, да ј’ истина права.
0602 „Нека, дицо, милом Богу фала!
0603 Кад сте таку подигнули војску,
0604 Најбољег сте вакта дочекали.
0605 Ја сам била посли ићиндије,
0606 Дицо моја, код бегове куле,
0607 Добро вами имам показати:
0608 Дома није бега Ахмедбега
0609 На Бегаји код куле камене,
0610 Ни његова сина Дервишбега.
0611 Отишли су бијелу Вараду,
0612 На весеље Варад-Алибегу,
0613 Јер Алибег жени Јусуфбега,
0614 Велико је заметно весеље:
0615 Трке даје, а нишане меће,
0616 Одвели су стамболског ђогата
0617 На обдуљу Варад-Алибегу,
0618 Отишо ти ћаћа уз ђогата.
0619 Како су бези отишли Вараду,
0620 Осто им је Мемиш буљубаша,
0621 Остали су цареви сејмени
0622 И остале бегове делије,
0623 И сад му је на оџаку Злате.
0624 Како ј’ беже отишо Вараду,
0625 Мемиш никад не затвара врата,
0626 Авлијнска су врата отворита.
0627 Хајте, дицо, ви подиж’те војску,
0628 Док вас данак није освојио,
0629 Не бисте ли кулу освојили,
0630 Уфатили бегову дивојку
0631 И по кули шићар покупили.“
0632 Кад то чула два кнежева сина,
0633 Погледаше један на другога,
0634 Насмија се један на другога,
0635 Отискоше у џепове руке,
0636 Они своју мају дароваше,
0637 Сваки даде по десет цекина:
0638 „На ти, мајо, па се напиј вина,
0639 А спомињи два посопца сина!“
0640 Узе маја, па им зафаљује:
0641 „Хајте, дицо, хаирли вам било! “
0642 Оба добре коње повратише,
0643 Уз бегајско поље окренуше,
0644 Кнегиња се у авлију врати.
0645 Она млила, да нико не чује,
0646 Ал то чује Ружица дивојка,
0647 За канат се авлији заклонила,
0648 А пред мају своју искочила,
0649 За ливу је руку уфатила,
0650 Маји својој Ружа говорила:
0651 „Што то, мајо, од Бога ти тешко!
0652 Како мореш, мајо, прегорити,
0653 А бегову кулу допушћати
0654 И бегову Златију дивојку
0655 У злу муку, у душманску руку?
0656 Нека те, мајо, од Бога ти тешко,
0657 Твоја душа раја не видила!“
0658 Кад је чула кнегиња Ђурђија,
0659 Ружу своју руком ударила,
0660 По ливом је ошину образу.
0661 Како је је ласно ударила,
0662 Из образа црна штрцну крвца.
0663 Два јој била зуба покварила,
0664 Цикну Ружа ка и гуја љута:
0665 „Нека те, мајо, од Бога ти тешко,
0666 Да Бог даде и срећа од Бога:
0667 Оба твоја сина погинула
0668 А од пушке мога побратима,
0669 Побратима Мемиш-буљубаше!“
0670 То јој рече, па побиже Ружа,
0671 Не шће Ружа чардаку на врата,
0672 Вен полети на авлијнска врата.
0673 Из авлије Ружа искочила,
0674 Тешко Ружа уз поље поскака.
0675 Пуна ура до бегове куле:
0676 У по уре Ружа уфатила.
0677 Кад доскака до бегове куле,
0678 Ал авлијнска врата затворена.
0679 До авлије допаде дивојка,
0680 Па за златну току уфатила,
0681 Током звечи, а из грла виче
0682 А на име Мемиш-буљубашу.
0683 Ал не чује Мемиш буљубаша,
0684 Јер Мемиша санак приварио;
0685 А не чују цареви сејмени,
0686 Нити чује беже Алибеже,
0687 А не чује Ахмедбеговица,
0688 Нег Златија, бегова дивојка.
0689 Згодила се у ћошку у кули,
0690 Сјела Злате код џаме пенџера,
0691 А пред собом ђерђеф исхерила,
0692 По ђерђефу платно разапела,
0693 Ђула злато по танкоме платну,
0694 А уз ђерђеф попива дивојка,
0695 А препива јадиђара свога
0696 Од Будима соргуч-Омербега.
0697 Када чула грло на авлији,
0698 Од себе је ђерђеф одбацила.
0699 Из одаје на ноге скочила,
0700 Па полети из ћошка у кулу
0701 У одају брату Алибегу,
0702 Свилен јорган с њега потегнула:
0703 „Устан’, брате, беже Алибеже!
0704 Њеко зове на авлијнских вратих:
0705 Ја је рана, ја је мртва глава,
0706 Ја је душман зухур учинио. “
0707 Кад Алибег ричи разумио,
0708 Са душека на ноге скочио,
0709 Са чивије сабљу ујагмио,
0710 А ујагми мале џехведаре,
0711 Бег их себи око паса тура,
0712 Па поскака кули низ мостове?
0713 А повика Мемиш-буљубашу:
0714 „О Мемишу, вридан буљубаша!
0715 Што не идеш на авлијнска врата?“
0716 Готов с’ Мемиш на софи озовну,
0717 А ујагми дугу граналију,
0718 Па поскака на авлијнска врата,
0719 Он потеже челикли мандале,
0720 Од авлије канат отворио:
0721 У авлију ускочи дивојка,
0722 Буљубаши божју помоћ викну.
0723 Када Мемиш угледа дивојку,
0724 Врло јој се момак зачудио,
0725 Бунан јој је Бога отпримио:
0726 „Давор моја Ружо посестримо!
0727 Какав је ноћас зулум на тебика,
0728 Па си ноћас дошла у поноћи,
0729 Сестро Ружо, када вакта нема?
0730 Ал је рана, ал је мртва глава,
0731 Ал је душман зухур учинио?“
0732 Тад му Ружа плачна говорила:
0733 „Буљубаша, да с’ брате по Богу!
0734 Душманин је зухур учинио.
0735 Ружан сам ти ја хабер донила,
0736 Јер дођоше оба брата моја,
0737 Они кажу маји у авлији,
0738 Да су силну војску подигнули,
0739 Све усара бечкога ћесара,
0740 Буљубаша, дванаест хиљада,
0741 И топова седам бељемеза,
0742 Уз топове хазну и тобџије,
0743 Три хиљаде казме и лопате,
0744 Од Јањока бана јањочкога,
0745 Да ударе на кулу бегову.
0746 Нисам могла срцу одолити,
0747 Ја сам дошла, да вам хабер дадем.“
0748 То му рече, одлети у кулу.
0749 Док је Мемиш врата затворио,
0750 А на кули кликну кукавица.
0751 То не била сиња кукавица,
0752 Већ Златија, бегова дивојка,
0753 Злате кука, а Ружа набраја.
0754 А полети Мемиш буљубаша,
0755 Он полети кули уз мостове,
0756 Дивојкама врата отворио:
0757 „Прођ’те с’ тога, дви китли дивојке!
0758 Бити не ће, како душман млиде,
0759 Већ онако, како Бог нареди.
0760 Вен устајте на ноге лагане,
0761 Ход’те за мном у џебхану-кулу,
0762 Ви понес’те у руци решета,
0763 Да ја вадим хазну и џебхану,
0764 Па да своје подмирујем друштво.“
0765 То им рече, натраг се окрену,
0766 Викну госпу Ахмедбеговицу:
0767 „О госпојо Ахмедбеговице!
0768 Дај ми, госпо, од џебхане кључе,
0769 Да отворим од џебхане врата.“
0770 Даде му госпе од џебхане кључе,
0771 Он џебхани врата отворио,
0772 Допадоше обидве дивојке.
0773 Буљубаша у џебхану уђе,
0774 Све тестета вади у решета,
0775 А износе обидве дивојке,
0776 А износе хазну на авлију,
0777 Подмирују цареве сејмене
0778 И делије бега Ахмедбега.
0779 Кад рекоше, да је доста било,
0780 Буљубаша из џебхане пође,
0781 Низ мостове у авлију сиђе,
0782 Буљубаша друштву говорио:
0783 „Давор моја браћо и дружино!
0784 Да вам, браћо, буљубаша каже:
0785 Да ће душман зухур учинити,
0786 А на билу кулу ударити:
0787 Ком’ је, браћо, жао погинути,
0788 На жестокој ватри изгорити
0789 Чувајући куле и авлије
0790 И бегова рза и образа,
0791 Нек с’ уклања, куд је њему драго!“
0792 Кад су чули цареви сејмени
0793 И бегових стотину делија,
0794 Они веле Мемиш-буљубаши:
0795 „А Мемишу, вридан буљубаша!
0796 Не жалимо, брате, изгинути,
0797 На жестокој ватри изгорити
0798 Чувајући куле и авлије
0799 И бегова рза и образа. “
0800 То Мемишу врло мило било,
0801 Наређује драштво око куле,
0802 Све на мазгал меће по двојицу.
0803 Кад је Мемиш друштво наредио,
0804 Алибега Мемиш довикује:
0805 „О Алибег, да с’ брате по Богу!
0806 Ти не иди кули у авлију,
0807 Вен ти хајде кули на бојеве.
0808 На кули су четири каљуна,
0809 Код њих има праха и олова.
0810 Не шали се, брате Алибеже!
0811 Кад душманин належе на кулу,
0812 Ти опаљуј на кули топове,
0813 А душмане отискуј од куле,
0814 Нек иде јека низ Унђуровину.
0815 Ко год чује за наше топове,
0816 Хоће нами индат учинити.“
0817 А Алибег Мемишу говори:
0818 „Мој Мемишу, не брини се с тиме!“
0819 То му рече, па оде уз кулу,
0820 Буљубаша до авлијнских врата,
0821 А госпоја кулу затворила.
0822 Буљубаша стаде код каната,
0823 А уза се дугу пушку држи.
0824 Буљубаша погледа по друштву,
0825 Па говори браћи и дружини:
0826 „Не шал’те се, моја браћо драга!
0827 Немојте се који приварити,
0828 Прије мене пушку одапети,
0829 Док не пукне моја граналија.“
0830 Већ се небо зором потпасало,
0831 А даница перо помолила,
0832 А душмана ни зухура нејма.
0833 Кад им вакта од сабаха било,
0834 Буљубаша погледа по друштву:
0835 „Давор моја браћо и дружино!
0836 Уз мазгале пушке преслоњајте,
0837 На фискијах авдест узимајте,
0838 Да нас, браћо, сабах не проходи.“
0839 Кад га чула браћа и дружина,
0840 Редом они авдест узимају,
0841 А клањају сабах по авлији,
0842 Њеко клања, њеко и не клања.
0843 Реда дође Мемиш-буљубаше:
0844 Уз авлију пушку прислонио,
0845 Па узврну уз руке рукаве,
0846 Авдест узе, стаде на намазу,
0847 Мемиш клања сабах у авлији.
0848 Истом намаз едах учинио,
0849 Још фатихе није проучио,
0850 Руке диже, да учи фатиху,
0851 А повика Злата са пенџера:
0852 „О Мемишу, да с’ брате по Богу!
0853 Јеси л’ едах сабах учинио?
0854 Ето, брате, динског душманина!
0855 Све је, брате, поље поцрнило
0856 А од крањца и од коња вранца,
0857 Од шкрљака и од бајунета.“
0858 Буљубаша кад разуми ричи,
0859 Он похитро проучи фатиху,
0860 Па полети на авлијнска врата,
0861 Па на мазгал Мемиш погледао,
0862 Ал големо чудо угледао:
0863 Сву су кулу у халку узели,
0864 Начињене глије и параде,
0865 Примичу се кули и авлији.
0866 Буљубаша на мазгал погледа,
0867 И кога ће најпри угледати?
0868 Он угледа Саву и Остоју,
0869 Напореду добре коње гоне,
0870 На рамених носе гарабине,
0871 Управили на авлијнска врата.
0872 Кад се они близу прикучили,
0873 Тад Остоја из грла подвикну:
0874 „О Турчине, Мемиш-буљубаша!
0875 Јеси л’ дома под кулом каменом?
0876 Ако си се дома пригодио,
0877 Немој рећи, да ти је привара:
0878 Ето на те Саве и Остоје
0879 И за њима бечкога усара!
0880 Теби ваља јутрос погинути.
0881 Вен Турчине, Мемиш-буљубаша!
0882 Ти не гини, кад није потрибе,
0883 Вен остави кулу и авлију,
0884 Па ти бјежи у Унђуровину!“
0885 Буљубаша кад разуми ричи,
0886 Он подиже дугу граналију,
0887 На мазгал јој грло наслонио,
0888 Златну касу пренесе образу,
0889 Граналији паде по нишану,
0890 А на нишан натиче Остоју,
0891 Буљубаша из грла подвикну:
0892 „Копилади, Сава и Остоја!
0893 Зар сте дигли бана јањочкога
0894 И усаре бечкога ћесара
0895 А на кулу бега Ахмедбега?
0896 Знаш, Остоја, један копилане,
0897 Да ја куле оставити не ћу
0898 Ни бегова рза ни образа,
0899 Док је мени на рамених глава.
0900 Вен Остоја, кујино копиле,
0901 Од мазгала отисни гаврана,
0902 Убит ће те пушка са мазгала!“
0903 То му рече, паде по нишану,
0904 Граналији плаху даде ватру,
0905 Пуче њему дуга граналија,
0906 А синџирли зрње полетило,
0907 Остоју је боље погодило,
0908 А и Саву крај њег дофатило:
0909 Паде Сава, крај њега Остоја;
0910 А остало друштво запалило,
0911 Одмах двиста пуче граналија.
0912 Пушкари се момци прегодили,
0913 Бутум глија паде око куле,
0914 Баш ко снопље од биле шенице.
0915 Кад су дуге пушке испалили,
0916 За мале се пушке појагмише.
0917 Да је коме стати погледати:
0918 Модар пламен лиза на мазгале,
0919 Ко кад кула у абез пропаде.
0920 Пуно њима ватра додијала,
0921 Мало с’ глија натраг повратила.
0922 Док се мало натраг повратише,
0923 У том момци пушке пренабише,
0924 И друга се глија наћерала,
0925 Из авлије момци дочекаше,
0926 И другом се ватром преметнуше,
0927 Па и мале пушке испалише.
0928 Кад запуца седам бељемеза
0929 А на кулу бега Ахмедбега,
0930 Тад на кулу крањци навалише.
0931 Тешко с’ момци из авлије бране,
0932 Од авлије крањце отискују,
0933 А пуцају ћесарски топови
0934 Са хендека и са метериза.
0935 Буљубаши то за чудо било,
0936 Он погледа кули уз бојеве,
0937 Кад ће њему пукнути каљуни:
0938 Нит полићу са куле димови,
0939 Нит за њима пуцају топови.
0940 Кад видио млад јањочки бане,
0941 Да легоше ћесарски усари,
0942 И он голу сабљу повадио,
0943 Па на кулу јуриш учинио.
0944 А на кулу крањци навалише,
0945 А бране се момци из авлије;
0946 Ал залуду, кад теже претеже,
0947 Црна с’ гора одбити не море,
0948 Падају једни, други допадају.
0949 Тешко с’ момци из авлије бране:
0950 Вавик пуца Мемиш буљубаша,
0951 Вавик пуца, никад не патише.
0952 Мало вриме, дуго не потеже:
0953 Бојног копља стаде крхљевина
0954 По авлији испод биле куле.
0955 Кад погледа Мемиш буљубаша:
0956 Уз авлију стубе прислоњене,
0957 У авлију Нимци прискакују,
0958 Стоји цика мача зеленога,
0959 Стаде вика по авлији момака.
0960 Буљабаша погледа уз кулу,
0961 Ал још чудо више угледао,
0962 Јер уз кулу стуба прислонита,
0963 По њој с’ Нимац пење уз бојеве,
0964 У руци му лунта натегнута,
0965 И он гледа Мемиш-буљубашу,
0966 А окриће лунту натегнуту.
0967 Кад га види Мемиш буљубаша,
0968 Он подиже дугу граналију,
0969 Граналији плаху даде ватру.
0970 Пушка пуче, Нимац се отишће,
0971 И тај рече, да веш Бечу не ће.
0972 Велика их сила освојила,
0973 Буљубаша врата оставио,
0974 Носи пушку у лијевој руци,
0975 А у десној мача зеленога,
0976 Па поскака Мемиш по авлији,
0977 Он на већу жалост ударио,
0978 Јер авлија пуна душманина.
0979 А пола му друга изгинуло:
0980 Њеко рањен, њеко погинуо,
0981 У њеком се копље заломило.
0982 Рањени јече, јер их здрави гњече,
0983 Стоји јека рањених јунака.
0984 Буљубаша око куле скаче,
0985 Крвава му до рамена рука,
0986 Крваво му гвожђе до балчака,
0987 А њешто га из куле повика:
0988 „Бижи, брате, Мемиш-буљубаша,
0989 Бижи, брате, сад ћеш погинути!
0990 Гора с’ црна изсићи не море.“
0991 Буљубаша доскака до врата,
0992 Ко ће њему врата отворити,
0993 Ко л’ Мемиша у кулу увући?
0994 Липа Ружа Милосаве кнеза,
0995 Ружа спала, врата отворила.
0996 Кад у кулу Мемиш улетио,
0997 Ни чем Мемиш ни мукает није,
0998 Вен полети уз кулу камену,
0999 Да он види на кули топове
1000 И да види бега Алибега.
1001 Кад испаде кули на таване,
1002 Он угледа бега Алибега:
1003 У руци му конопна фитиља.
1004 Алибег се шашкин догодио
1005 Од топова бечкога ћесара,
1006 Па се њему памет преврнула,
1007 Па он бунан лежи крај топова.
1008 Буљубаша до њега допаде,
1009 Прифати га за десницу руку,
1010 Подиже га себи до пушака,
1011 Па говори бегу Алибегу:
1012 „О Алибег Ахмедбеговићу!
1013 Што не палиш на кули топове?
1014 Ал ти жалиш куле и авлије,
1015 Ал ти жалиш праха и олова,
1016 Ал ти, беже, јеси женска глава?“
1017 То му рече, па попушћа руку,
1018 На топове навали фитиље,
1019 Сва четири опали каљуна.
1020 Кад пукоше бегови топови,
1021 Ко кад кулу у земљу сасуше.
1022 А пуцају ћесарски топови,
1023 Ударају по средњих бојевих.
1024 Кад љуљнуше бегови топови,
1025 Оде јека низ Унђуровину,
1026 Па с’ прилиже бијелу Будиму
1027 И Канижи, граду каменоме.
1028 Ко ће најпри чути за топове?
1029 Најпри чуо беже Дервишбеже,
1030 Он унишо у призид ђогату,
1031 Унио воду и раки-сафуне,
1032 Итмал чини великог ђогата.
1033 Кад огласа дође од топова,
1034 Он се руком шину по колину,
1035 Нова му саја пуче на колину,
1036 Од јуначког он срца уздаше,
1037 Сам говори, а сам одговара:
1038 „Куку сестро, сужњу неприлични!“
1039 То говори, полети ђогату,
1040 Чул му свали, а седло навали
1041 И ђогату префати колане,
1042 Па изведе из призида ђогу,
1043 Поведе га кроз авлију билу.
1044 Бег погледа испод биле куле,
1045 Кога ли ће најпри угледати?
1046 Он угледа бабу Ахмедбега:
1047 Кунали се ћурком загрнуо,
1048 А уз руке заврно рукаве,
1049 Под фискијом авдест узимаше,
1050 Да он клања вакта од сабаха.
1051 А повика дите Дервишбеже:
1052 „Бабо драги, беже Ахмедбеже:
1053 Чујеш ли, бабо, ти наше каљуне?
1054 Оно наши пукоше топови,
1055 Ђити наша на Бегаји кула,
1056 Душманин је зухур учинио.
1057 Устај, бабо, дижи Алибега,
1058 А опаљуј на граду топове,
1059 Дижи, бабо, индат од Варада,
1060 Хајде, бабо, под гору Бакоњу
1061 И чардаку Рахман-буљубаше,
1062 А ја одох кули на Бегају.“
1063 То му рече, поведе ђогата.
1064 Кад изведе из авлије ђогу,
1065 Узбаци му ибришим кајасе,
1066 Па с’ ђогату у седло извио,
1067 Управи га граду на капију,
1068 Из Варада ишћера ђогата,
1069 Управи га уз поље варадско,
1070 Па ђогату дрмну по перчину.
1071 Да је било стати погледати:
1072 Ко кад му се подиже на крила.
1073 Од великог зора ђогатова
1074 Два пута му из седла испаде,
1075 На сапих се одржа ђогату:
1076 Тако га је итмал учинио
1077 За обдуљу Варад-Алибега.
1078 Осам ури од Варада града,
1079 Од Варада кули на Бегају:
1080 Све је у дви уре покупио.
1081 Кад испаде на ,биле бригове’,
1082 А на кулу своју погледао,
1083 Ал из куле клупка избијају,
1084 Јер је душман кулу освојио,
1085 Освојио, па је поробио
1086 И на кули ватру наложио,
1087 Па бегову кулу оставио,
1088 Пребира се крају под планину.
1089 Кад видио беже Дервишбеже,
1090 Он Бегаји управи ђогата.
1091 Кад допаде кули на урије,
1092 Прочу му се сиња кукавица
1093 На уријах, више биле куле.
1094 Кад погледа беже Дервишбеже,
1095 Он угледа своју стару мајку:
1096 У руци јој теспих од мерџана,
1097 А у другој ура позлаћена.
1098 Госпе кука кано кукавица,
1099 А спомиње своју јединицу
1100 И свог сина бега Алибега.
1101 Кад наскака беже Дервишбеже,
1102 Старој мајци турски салам викну.
1103 Стара мајка салам отпримила,
1104 Дервишбегу сину полетила:
1105 „Мој Дервишбег, мој рођени сине,
1106 Види, сине, што смо дочекали!“
1107 А Дервишбег мајци говорио:
1108 „Давор моја милостива мајко!
1109 Једа мога брата Алибега,
1110 Једа, мајко, Мемиш-буљубаше,
1111 Камо, мајко, моја сестра Злате?“
1112 Мајка њему плачна проговара:
1113 „Мој Дервишбег, мој рођени сине,
1114 Да је, сине, твоја здрава глава!
1115 Ти си брата пожелио свога,
1116 На њега се платна сасипају,
1117 Остала су браћа и дружина:
1118 Све је, сине, лигом изгинуло,
1119 Сестра ти је допала сужањства.
1120 Ако, сине, за Мемиша питаш,
1121 Мемишу су руке савезате,
1122 И Мемиш је допао сужањства.“
1123 Кад Дервишбег те разуми ричи,
1124 Тад он мајци поче говорити:
1125 „Дај халали, милостива мајко!
1126 Дошли су нам данци на растанцих,
1127 Вакат дошо, да се растајемо,
1128 Ја ћу своју сестру повратити,
1129 Ја и своју главу усијати,
1130 Алибега брата окајати.“
1131 Кад му мајка ричи разумила,
1132 Дервишбегу сину полетила,
1133 За десну га руку прифатила,
1134 Па га пови са коња ђогата.
1135 Међу очи сина пољубила,
1136 Њу Дервишбег у обидве дојке,
1137 Халалише и благословише.
1138 Тад Дервишбег отишће ђогата
1139 Од Бегаје уз поље бегајско,
1140 А прати га остарила мајка:
1141 „Хајде сине, у сто добрих часа,
1142 Да Бог даде, хаирли ти пути,
1143 Душмани ти под ногами били
1144 Кано клинци у коња ђогата,
1145 Здрав ходио, мајци доходио!“
1146 Мало вриме за врименом било,
1147 Црне земље стаде тутљавина,
1148 Крај госпоје стаде гудљавина.
1149 Кад погледа Ахмедбеговица,
1150 Ал с’ помоли алај коњаника.
1151 Истрго се један на алату:
1152 Свитле му се токе и челенке,
1153 Свитле му се пушке око паса,
1154 Око њег се аламанка воза,
1155 Положио копље убодицу
1156 Свом алату крај ока деснога.
1157 Познаје га Ахмедбеговица,
1158 Ко л’ је ага, чији ли нефери,
1159 Ал не море коњика познати,
1160 Јер јој очи сузе напуниле.
1161 Док се коњик ближе поприкучи,
1162 Ал је глава соргуч-Омербега,
1163 Алиџија Златке дивичице.
1164 Крај госпоје наћера алата,
1165 Само госпи турски салам викну,
1166 Салам викну, из грла подвикну:
1167 „О госпојо Ахмедбеговице!
1168 Је л’ ти Злате допала сужањства?“
1169 „ „Јест, Омербег, жалосна јој мајка!“ “
1170 А Омербег проћера алата,
1171 А за бегом тридесет делија.
1172 Мало вриме, дуго не потеже,
1173 Још се коњик један помолио
1174 На дорату ко на горској вили,
1175 На томе је добра ђеисија:
1176 Сав се момак од чизама свитли,
1177 Од чизама до врх челенака,
1178 Положио копље убодицу
1179 Свом дорату крај ока деснога.
1180 Познаје га Ахмедбеговица,
1181 Ал познаде и тог коњаника,
1182 То је глава Ћордић Мехмедага
1183 Са ћојлука, извише Будима.
1184 Кад наскака Ћордић на дорату,
1185 Он госпоји турски салам викну,
1186 Крај госпоје протишће дората.
1187 Да видимо бега Дервишбега!
1188 Док Бегају поље прелетио,
1189 Он погледа крају под планину,
1190 А ситан се огањ проломио,
1191 Јер дочека Рахман буљубаша.
1192 Он душману стазе затворио,
1193 Све Бакоњи кланце појагмио.
1194 Па замеће под Бакоњом кавгу,
1195 Пушкају се они по камењу,
1196 Ту душманску војску заступио.
1197 Кад допаде беже Дервишбеже,
1198 Он угледа глије и параде.
1199 У тог бега не би успирања:
1200 На душманске глије ударио,
1201 Душмани га ватром дочекаше,
1202 Око њег се модар пламен веже.
1203 Смрти није, док Бог не нареди:
1204 Све душманске глије истргао,
1205 Прву ватру на се измамио.
1206 Док наскака соргуч Омербеже,
1207 Ни у њега не би застајања:
1208 И он себи сокак начинио,
1209 У душмански с’ логор замишао,
1210 И за њим се модар пламен веже.
1211 Док наскака Ћордић Мехмедага,
1212 Ни у њега не би успирања:
1213 И он себи сокак начинио.
1214 Да видимо бега Дервишбега!
1215 Вавик беже по логору скаче:
1216 Крвава му до рамена рука,
1217 А крвава до балчака ћорда,
1218 Три пут што је логор промишао.
1219 Сестру Злату по логору тражи
1220 И копиле бана јањочкога,
1221 Не би ли га мира намирила:
1222 Не може га мира намирити.
1223 Из логора ишћера ђогата
1224 На пољану под ,црљене стине’,
1225 Па погледа пољу варадскоме,
1226 Он велико чудо угледао:
1227 Уз поље се индат помолио,
1228 Јер се диго Варад-Алибеже,
1229 Подиго га гази Ахмедбеже,
1230 Пет стотина диго коњаника.
1231 Позна дите родитеља свога,
1232 Гдје је пао по јагазу своме,
1233 У зубих му голотрба ћорда,
1234 У рукама пушке натегнуте.
1235 Кад угледа беже Дервишбеже,
1236 На пољани одсиде ђогата,
1237 Па погледа сенту канишкоме:
1238 Још му с’ један алај помолио,
1239 Прочуше се зиле и борије:
1240 Ал се диго Хасанпаша Тиро,
1241 Па подиго младе Канижане,
1242 Дви хиљаде диго коњаника.
1243 Канижани на наму јунаци,
1244 Све пролиће један крај другога,
1245 Намиче се један прид другога:
1246 То је бегу врло мило било.
1247 Кад видио беже Дервишбеже,
1248 Он у сваке мисли ударио,
1249 Све мислио, у једну смислио:
1250 „Боже драги, што ћу и како ћу,
1251 Ал би чеко бабе и индата,
1252 Ал би ишо огањ прогазити?
1253 Не би л’ мира мене намирила,
1254 Не би л’ нашо своју сестру Злату
1255 И ђидију, бана јањочкога.“
1256 То мислио, па се домислио,
1257 Окрену се до коња ђогина,
1258 А ђогату прифати колане.
1259 ,Ја алах’ рече, посиде ђогата,
1260 Нагоди га пред свог родитеља,
1261 Да дочека бабу родитеља.
1262 Кад њег бабо види Ахмедбеже,
1263 Дервишбега из грла повика:
1264 „Мој Дервишбег, мој рођени сине!
1265 Камо т’, сине, твоја сестра Злате?“
1266 „ „Бабо драги, допала сужањства,
1267 А била нам кула изгорила.“ “
1268 Ја кад беже те разуми ричи:
1269 „Мој Дервишбег, мој рођени сине!
1270 Сад це нами индат чатисати,
1271 Ваља нами паше дочекати
1272 И јунака, младих Канижана,
1273 Онда ћемо чарку заметнути.“
1274 Мало они у ричи бијаху,
1275 А наскака Хасанпаша Тиро:
1276 Дви с’ састаше под Бакоњом војске,
1277 Од Варада и биле Каниже.
1278 Кад видио беже Дервишбеже,
1279 Он полети Хасанпаши Тири:
1280 „Хасанпаша, господине драги!
1281 Дову чин’те, да ми ударамо,
1282 Да брез дове не гину јунаци,
1283 Џенету се врата отворила.“
1284 А повика Хасанпаша Тиро:
1285 „Сабур, сине, тога ће нам бити!
1286 Још ће нами преспити индата.“
1287 Истом они у ричи бијаху,
1288 Још се један алај помолио,
1289 То је глава Шестокриловића,
1290 За њим ђика стотину коњика.
1291 Кад наскака Шестокриловићу,
1292 Салам даде, а паши полети:
1293 „Хасанпаша, господару драги!
1294 Дову, паша, да ми ударамо,
1295 Нек брез дове не гину јунаци.
1296 Ако дове чинити не ћете,
1297 Ја је, паша, ни чекати не ћу.“
1298 Кад видио Хасанпаша Тиро,
1299 Повикаше хоџе и хаџије:
1300 „Дајте нами дову, ефендије!“
1301 Ефендије дову курисаше,
1302 А хаџије зићер донесоше,
1303 А остали аминују Турци:
1304 Дова била, па већ битисала.
1305 Трже с’ ђогат бега Дервишбега,
1306 Упореди соргуч Омербеже,
1307 А заскочи Ћордић на дорату.
1308 Кад видише млади Канижани,
1309 Чак до краја дове не чекају:
1310 Ударише, чарку заметнуше,
1311 А душмани ватром дочекаше.
1312 Пуче лунта, заметну се пунта,
1313 Само с’ једном ватром преметнуше.
1314 Док остали Турци навалише,
1315 И три пут се ватре превргоше,
1316 Па за голе ћорде префатише,
1317 Халакнуше, Бога споменуше,
1318 С душмани се Турци помишаше.
1319 Да је било стати погледати,
1320 Кака се је заметнула кавга!
1321 Пушка пуца, љуљају топови,
1322 Сабља сива, а крв се пролива,
1323 А копљета стоји крхљевина,
1324 А излићу коњи седленици
1325 А брез својих јадних сахибија:
1326 Њеки седло носе искренуто,
1327 Њеки дупе носе и чакшире,
1328 Јер се ј’ сила силом ударила.
1329 Да видимо бега Дервишбега!
1330 Седам пута што логор промиша,
1331 Јер он тражи своју сестру Злату
1332 И Мемиша, вридна буљубашу,
1333 Ал залуду, кад му хасне нејма:
1334 Бан побиго, однио дивојку.
1335 Дервишбегу касно на ум пало,
1336 Из логора истишче ђогата,
1337 Од Бакоње стазу ујагмио,
1338 Јер видио, да му сестре нејма,
1339 А нејмаде бана јањочкога.
1340 Бег ђогату паде по перчину,
1341 Уз Бакоњу навија ђогата,
1342 Ишћера га на слиме Бакоњи.
1343 Кад погледа пољу клакарскоме,
1344 Он угледа бана јањочкога,
1345 Гдје се јагми пољу клакарскоме,
1346 А за њим се засобица били.
1347 Кад га види беже Дервишбеже,
1348 Тад подвикну из грла јуначког:
1349 „Душманине, од Јањока бане!
1350 Ако с’ бројиш, да си јанак прави,
1351 Де устави великог ђогата,
1352 А одбаци од себе дивојку,
1353 Под јуначку да се огледамо!
1354 Ако згубиш мене у мејдану,
1355 Другога ти поћерника нејма,
1356 Води Злату, носи моју главу,
1357 Душманине, па се жени Златом!“
1358 То му бане чује и не чује,
1359 Вен се јагми пољу клакарскоме,
1360 За њим беже прикупља ђогата,
1361 Веш испаде на Клакарје равно.
1362 Бан из чизме потеже татарку,
1363 Тешко шиба великог ђогата.
1364 Ја кад види беже Дервишбеже,
1365 И он трже из чизме татарку,
1366 На очи је намиче ђогату,
1367 А слеже се коњу по перчину,
1368 А ђогату проговара своме:
1369 „Мој ђогате, и брате и друже!
1370 Ево има три године дана,
1371 Како те је девлет поклонио
1372 Моме баби, гази Ахмедбегу,
1373 Никада се окарали нисмо;
1374 А данас се ваља окарати,
1375 Јер ми сестра оде у сужањство.“
1376 Па дофати дебела ђогата.
1377 Да је стати било погледати:
1378 Ко када се подиже на крила.
1379 Већ искочи на Клакарје равно,
1380 А подвикну бана јањочкога:
1381 „О душмане, од Јањока бане!
1382 Нит с’ утеко нит сестре однио,
1383 Вен устави великог ђогата,
1384 Душманине, да се огледамо!“
1385 То бан чује, ко кад и не чује,
1386 Вен он бија великог ђогата.
1387 Што га бије, кад му фајде није:
1388 Бегајско је дуго и широко,
1389 Ни Клакарском није приговора,
1390 А Бакоња врлетна планина.
1391 У бана је тешка засобица,
1392 Врло му је ђогат малаксао,
1393 Добро га је беже прикупио:
1394 Да отисне копље убодицу,
1395 Да отисне, а Бога спомене,
1396 Мого би га копљем укобити;
1397 Ал не море копље отиснути,
1398 Јер дивојка плећа заклонила.
1399 Тад Дервишбег из грла подвикну:
1400 „Давор Злате, моја сестро драга!
1401 Ти се навиј ја десно ја ливо,
1402 Да ја видим плећа душманина.“
1403 Кад је сестра брата опазила,
1404 Цикну Злате ка и змија љута:
1405 „Мој Дервишбег, мој брате рођени!
1406 Не могу се никуд уклонити.
1407 Љуто ме је душман притегао
1408 Седам пута око себе пасом,
1409 А три пута мојом плетеницом
1410 Око свога врата неопрата.“
1411 Кад Дервишбег те разуми ричи:
1412 „Давор сестро, братов разговору!
1413 То му данас припомоћи не ће.“
1414 Он навија у кајасу ђогу,
1415 Навија га с десна на лијево,
1416 Да затече бана јањочкога,
1417 Да исприка бије душманина.
1418 Кад су коњма на састанку били,
1419 Вид хунцута бана јањочкога!
1420 Он се фати пушке из облука,
1421 Окриће је бегу Дервишбегу,
1422 И он пушци даде плаху ватру:
1423 Пуче пушка, остала му пуста!
1424 Не удари бега Дервишбега,
1425 Вен ђогата коња по колану,
1426 Из десна му дагму начинио,
1427 Из десна га зрње ударило,
1428 А на ливо бунчу отворило
1429 И кроз њега зрње пролетило:
1430 Паде ђогат на Клакарју равном,
1431 А претишће бега Дервишбега.
1432 Да се ј’ бане хтио повратити,
1433 Мого му је главу ујагмити,
1434 Вен отишће низ поље ђогата.
1435 Док Дервишбег ногу извадио,
1436 Док се свога коња опростио,
1437 За њим мале пушке опалио,
1438 Ал залуду, кад му фајде нејма,
1439 Јер бан оде, однесе дивојку;
1440 А Дервишбег оста код ђогата,
1441 Мртва љуби у печу ђогата,
1442 А спомиње своју сестру Злату:
1443 „Давор сестро, сужњу преневољни,
1444 Ал допаде големе невоље!
1445 Мој ђогате, ране неприбоне,
1446 Ал те никад приболити не ћу!“
1447 Тако цвили, око коња хода.
1448 Једноч оком под Бакоњу баци,
1449 Ал из кланца коњик искочио,
1450 Необичан с’ њему учинио:
1451 Сав у црну праху потавнио,
1452 Олово му однило одило,
1453 Нит се виде токе ни челенке.
1454 Познаје га беже Дервишбеже,
1455 Не море га беже да познаде,
1456 Јер му сузе очи напуниле.
1457 Док се коњик близу поприкучи,
1458 Кад ли глава соргуч Омербеже.
1459 Кад угледа бега Дервишбега,
1460 Тад Омербег из грла подвикну:
1461 „О Дервишбег Ахмедбеговићу!
1462 Што си коња заставио ђогу?
1463 Ил’ је теби ђого малаксао,
1464 Ил’ је теби ђогат погинуо,
1465 Камо теби твоја сестра Злате?“
1466 Тад Дервишбег Омербега викну:
1467 „О Омербег од Будима града!
1468 Није мени ђогат малаксао,
1469 Вен је, куку, ђого погинуо.
1470 Камо срића и од Бога драга,
1471 О Омербег, да сам га замино,
1472 Овог дана да дочеко нисам,
1473 Јер ми сестра допаде сужањства!“
1474 Кад Омербег ричи разумио:
1475 „О Дервишбег, немој будалити!
1476 Ако моја буде жива глава,
1477 Не ће Злате допасти сужањства,
1478 Вен овога бега Омербега,
1479 Ти не жали Злате ни ђогата,
1480 Кад је твоја у животу глава.“
1481 То му рече, протишће алата,
1482 Па алату паде по перчину,
1483 А потеже из чизме татарку,
1484 Алата је три пут ударио.
1485 Кад алату дизгун одложио,
1486 Да је било стати погледати,
1487 Како му је алат полетио:
1488 Кано звизда испод неба сјајна.
1489 Он угледа бана јањочкога,
1490 Гдје на силу коња гони ђогу,
1491 А јагми се кланцу ружајскоме,
1492 А подвикну соргуч Омербеже:
1493 „О душмане, од Јањока бане!
1494 Ако мислиш, бане копилане,
1495 Што си једног бега заставио,
1496 Под њим коња убио ђогата:
1497 Љући су се наметнули Турци,
1498 Душманине, ка и мрки вуци,
1499 Ја ћу твојом мртвом говорити.
1500 Вен душмане, од Јањока бане,
1501 Ако с’ бројиш, да си мушка глава,
1502 Ђогу врати, одбаци дивојку,
1503 Под јуначку да се огледамо!“
1504 То му бане чује и не чује,
1505 Већ он бије под собом ђогата.
1506 Што га бије, кад му фајде није,
1507 Поближе га беже прикупио,
1508 Он подвикну, а дивојку викну:
1509 „Давор Злате, драга душо моја!
1510 Клони ми се ја десно ја ливо,
1511 Да ја видим раме душманину.“
1512 Кад дивојка бега разазнала:
1513 „О Омербег, по свиту гледање!
1514 Не могу ти с’ никуд уклонити,
1515 Љуто ме је стего око себе
1516 Седам пута пасом ујвеником,
1517 А три пута мојом плетеницом
1518 Око свога врата неопрата.“
1519 Бег јој каже, да му не помаже.
1520 Кад побоље бана сустигао,
1521 Он навија коња у кајасу,
1522 Да затече бана јањочкога.
1523 Кад су коњи упореду били,
1524 О јунаци, да с’ замеће кавга,
1525 А повика Злате дивичица:
1526 „О Омербег, по свиту гледање!
1527 Не нагони коња на душмана,
1528 Јер је оби пушке извадио,
1529 Окреће их теби и алату.
1530 Изломи ми по лактових руке,
1531 Бочећи се с баном душманином,
1532 Не би ли му пушке ујагмила.“
1533 То Омербег хаје и не хаје,
1534 Већ на бана наћера алата,
1535 А из грла бана подвикнуо:
1536 „Душманине, од Јањока бане,
1537 Немој рећи, да сам приварио!“
1538 Па на њега натури алата,
1539 Бан његака добро дочекао,
1540 Па на њега пушке наперио.
1541 Паметна се згодила дивојка,
1542 По пушкама руком ударила:
1543 Једна фали, а друга опали,
1544 Што опали, бега промашила,
1545 Ван што га је ватра забушила.
1546 А подвикну соргуч Омербеже:
1547 „Стани, бане, сад је реда моја!“
1548 Па на њега натури алата,
1549 Исприка га копљем ударио:
1550 Како га је добро ударио,
1551 Кроз њега је копље протурио
1552 Од јабуке па до десне руке,
1553 Из седла га коњу извалио.
1554 Душман паде у траву на главу.
1555 А по њему Злате дивичица.
1556 Омербег се грохотом насмија:
1557 „Боже драги, чуда големога!
1558 Да ја видим, што видио нисам,
1559 Гдје Туркиња бана узјахала!“
1560 Он уфати банова ђогата,
1561 А одсиде великог алата,
1562 А од бана одриши дивојку,
1563 Па се фати пале позлаћене:
1564 Он банову главу одвалио,
1565 Алату је метну у зобницу,
1566 И са бана снимио одило,
1567 На алата метну у хегбета,
1568 Па говори Златији дивојки:
1569 „Давор Злате, драга душо моја!
1570 Мореш ли се држати о ђогату,
1571 А мореш ли правити ђогата?“
1572 „ „Могу, беже, виду из очију!“ “
1573 Омербег је диже на ђогата,
1574 А посиде свог коња алата,
1575 Па се натраг уз Клакарје врати,
1576 Добро гони великог алата,
1577 За њим Злате прикупља ђогата.
1578 Кад су пола поља прегазили,
1579 А погледа беже са алата,
1580 Да он види бега Дервишбега,
1581 Је ли коња оставио ђогу,
1582 Је л’ отишо кланцу бакоњскоме.
1583 Он угледа бега Дервишбега,
1584 Ал он хода око коња ђоге,
1585 А све вије ка и горски вуче.
1586 А Омербег наскака алата,
1587 Па повика бега Дервишбега:
1588 „О Дервишбег Ахмедбеговићу!
1589 Што ти жалиш бабина ђогата?
1590 Дервишбеже, ниси женска глава,
1591 Жива ће глава коња набавити.“
1592 Кад га види беже Дервишбеже,
1593 Он остави великога ђогу,
1594 Па полети бегу Омербегу,
1595 Дочека га на турском саламу,
1596 А дочека своју сестру Злату.
1597 Ал говори беже Омербеже:
1598 „О Дервишбег Ахмедбеговићу!
1599 Ако ти је ђого погинуо,
1600 Другог сам ти коња набавио,
1601 А сестру ти Злату повратио:
1602 Јаши коња, а узми дивојку,
1603 Па хајдемо кланцу у Бакоњу,
1604 Да видимо, беже Дервишбеже,
1605 Што су тамо Турци урадили.“
1606 То му рече, отишће алата,
1607 А Дервишбег полети ђогату,
1608 Сестру Злату скиде са ђогата,
1609 Ђогату се у калкан извио,
1610 За се диже сестра на ђогата,
1611 Из теркија вади кабаницу,
1612 Па загрну сестру своју Злату,
1613 Па Бакоњи окрену ђогата.
1614 Ујагмише кланац од Бакоње,
1615 Уз Бакоњу коње нагађају.
1616 Кад изишли на слиме Бакоњи,
1617 Оборише с’ стрмо низ Бакоњу.
1618 Кад Бакоњи сишли на пољане,
1619 Отален је машно погледати.
1620 Нит пуцају пушке ни топови,
1621 Вен Бакоњу магла поклопила,
1622 Подвикују по магли јунаци,
1623 Носају се зелени бајраци,
1624 А Омербег отишће алата.
1625 Кад он спаде крају под планину,
1626 Јоштер више чадо угледао:
1627 Санџак-бајрак паше канишкога.
1628 Још и више беже угледао:
1629 Други бајрак Варад-Алибега,
1630 И трећи је Шестокриловића.
1631 Том се не би ни чем зачудили:
1632 Угледаше гази Ахмедбега,
1633 Гдје Ахмедбег по разбоју хода,
1634 Све он вије ка и мрки вуче,
1635 А спомиње сина Дервишбега,
1636 А преврће мртве и рањене:
1637 „Мој Дервишбег, мој рођени сине,
1638 Гдје си камен плећма подбочио,
1639 Ал си рањен, ал си мртва глава?
1640 Да се ј’ бабо код тебе згодио,
1641 Не би тебе, сине, ни жалио,
1642 Јер би тебе бабо окајао.“
1643 И још више чудо угледали,
1644 Угледаше Мемиш-буљубашу,
1645 На њем ништа од одила нејма,
1646 И он хода, Дервишбега тражи,
1647 На рамену дугу пушку носа,
1648 У рукама голу сабљу носи.
1649 Кад видио соргуч Омербеже,
1650 Он повика са коња алата:
1651 „О Ахмедбег, царева газијо!
1652 Ти не тражи сина Дервишбега.
1653 Ево твога у животу сина!
1654 Газилук ти дите урадило:
1655 Погубио бана јањочкога,
1656 Сестру Злату натраг повратио.“
1657 Кад Ахмедбег ричи разумио,
1658 Прид њих коња окрену јагаза,
1659 Оба бега на кланцу дочека,
1660 Па полети Дервишбегу сину.
1661 Према њем је руке раскрилио,
1662 Међу очи сина пољубио,
1663 Дервишбегу сину говорио:
1664 „Мој Дервишбег, мој рођени сине!
1665 Гдје си коња мунтовао ђогу,
1666 Како ли си сестру повратио?“
1667 А Дервишбег баби говорио:
1668 „Ахмедбеже, драги родитељу,
1669 Да је, бабо, твоја здраво глава!
1670 Добар нам је ђогат погинуо
1671 Од ђидије бана јањочкога.
1672 Да не било соргуч-Омербега,
1673 Сестра би ми допала сужањства.
1674 Ако ’ш, бабо, бегу зафалити:
1675 Омербег је бана погубио,
1676 А сестру ми Злату повратио,
1677 А ђогата коња мунтовао:
1678 Ово ј’ ђогат бана јањочкога.“
1679 Кад Ахмедбег ричи разумио,
1680 Он остави сина Дервишбега,
1681 Па полети соргуч-Омербегу,
1682 Грли, љуби, не зна да одступи:
1683 „Хеј аферим, сив-зелен соколе!“
1684 Отален су коње поћерали,
1685 Стираше их крају под планину
1686 До санџака паше канишкога.
1687 Ал под пашу прострте серџазе,
1688 Ватре с’ ложе, кахве престављају.
1689 Сваки своју ту искупља војску:
1690 Паша купи своје Канижане,
1691 Варадлија своје Варадлије.
1692 Ту шехите своје изнијели,
1693 Па им кабур-куће поградили,
1694 Рањеником сале поградили,
1695 И подигли своје рањенике.
1696 Вакат био, да подижу војску,
1697 Да окриће сваки сенту своме.
1698 Хасанпаша до Каниже пође,
1699 Варадлије бијелу Вараду,
1700 А Алибег на Пожегу граду:
1701 Већ ћахоше, да се расипају.
1702 Да видимо бега Омербега!
1703 Ту Омербег не кће мировати,
1704 Већ полети бегу Ахмедбегу:
1705 „О Ахмедбег, царева газијо!
1706 Твоја ј’ Злате моја јауклија,
1707 Дај ми Злату, да с’ оженим с њоме,
1708 У менека вирне љубе нејма;
1709 А вјеру сам дао од себека,
1710 Да се другом оженити не ћу,
1711 Док је твоје на оџаку Злате.“
1712 Кад Ахмедбег ричи разумио,
1713 Насмија се, бегу говорио:
1714 „Омербеже, сив-зелен соколе!
1715 Ја би теби Злату поклонио;
1716 Ал су моји двори изгорили,
1717 И Златино рухо погорило.
1718 Чекај мене за годину дана,
1719 Док намирим рухо јединици,
1720 Ја ћу т’ своју Злату поклонити.“
1721 Омербег му поче говорити:
1722 „Мучи, беже, немој лудовати!
1723 Дај ми Злату, да с’ оженим с њоме!
1724 Ја сам, беже, једињак у мајке,
1725 А моја је милостива мајка,
1726 Твојој Злати замирити не ће,
1727 Што јој танко рухо погорило,
1728 Злату ће ти рухом намирити.“
1729 Кад то чуо Хасанпаша Тиро,
1730 Он од мила на ноге скочио.
1731 Омербега руком прегрлио,
1732 А у чело бега пољубио,
1733 Ахмедбегу паша говорио:
1734 „О Ахмедбег, царева газијо!
1735 Подај Злату бегу Омербегу,
1736 Кад је твојој Злати муштерија!“
1737 Бег је даде, ни ричи не рече.
1738 Отален се војска подигнула:
1739 Развише се зелени бајраци,
1740 Ударише јасни даулбази.
1741 Ко је сватом био муштерија,
1742 И ко коња имо за сватове:
1743 Намирише с’ бегови сватови,
1744 Триста му се намири сватова,
1745 Поведоше кићену дивојку.
1746 Бег окрену бијелу Будиму
1747 Сватујући, игру замећући:
1748 Два пивају, а два отпивају,
1749 По четири огањ обарају.
1750 Хасанпаша окрену Канижи,
1751 Варадлије свом билу Вараду,
1752 А Алибег на Пожегу граду,
1753 Нека иде свако дому своме!
1754 А Ахмедбег окрену Бегаји
1755 А са својим сином Дервишбегом
1756 И соколом Мемиш-буљубашом.
1757 Кад су пола поља пригазили,
1758 Онда рече дите Дервишбеже:
1759 „Родитељу, бабо Ахмедбеже!
1760 Ја не виђах крају под планину,
1761 Ко је рањен, ко л’ је погинуо:
1762 Ћордића нам у ордији нејма,
1763 Нит га виђах мртва ни рањена.“
1764 Насмија се гази Ахмедбеже,
1765 Дервишбегу сину говорио:
1766 „Мој Дервишбег, мој рођени сине!
1767 Нит је рањен нит је погинуо,
1768 Нит је Ћордић допао сужањства,
1769 До сада је био до ћојлука;
1770 Јер је Меху мио Бог помого,
1771 Из сужањства Ружу опростио,
1772 Па је диго за се на дората,
1773 Однио је дому и ћојлуку,
1774 До сад јој је лишце обљубио.“
1775 Дервишбег се томе зачудио.
1776 Да видимо сада Омербега!
1777 Кад Омербег до Будима дође
1778 И доведе Златију дивојку,
1779 Он Златију нићах учинио,
1780 Омербег се с њоме оженио,
1781 Пир чинио пуних петн’ест дана.
1782 Кад весеље беже учинио,
1783 А Златом се липом оженио,
1784 Вик виково, пород изродио.
