Sorguč Omerbeg i ban janjočki
0001 Vino piju do dva pobratima
0002 Nisko doli u Janjoku gradu
0003 A pod kulom janjočkoga bana,
0004 U avliji tolu zametnuli.
0005 Bože mili, ko bi bile pobre!
0006 Jedno j’ glava Jovan-đenerala
0007 Od Požuna, grada bijeloga,
0008 Drugo j’ glava janjočkoga bana.
0009 Vino piju, a eglen zameću.
0010 Kad se vina malo ponapili,
0011 O svačemu eglen zametnuli:
0012 O puškanju i o četovanju,
0013 Kako j’ koji junak na mejdanu,
0014 Gdje j’ Turčinu stao na braniku,
0015 Gdje l’ je tursku glavu ujagmio,
0016 Gdje l’ donio Turkinju divojku.
0017 Puno Jovan šenli i veselo,
0018 Ban janjočki katkad eglendiše:
0019 Nit on fali sebe ni gavrana,
0020 Ven kad njemu redna čaša dođe,
0021 Brk uzvije, a čašu ispije.
0022 Njemu veli Jovan đeneralu:
0023 „Pobratime, mlad janjočki bane!
0024 Na tvoj, pobro, eglen gledajući,
0025 Ti si puno nujan i zlovoljan.
0026 A zašto si nujan i zlovoljan?
0027 Imaš dosta novca gotovoga,
0028 Imaš konja dobrih u prizidu.
0029 Znadem tebe od čudo zemana,
0030 Kad si bio gorski harambaša,
0031 Pa za sobom šerežane vodo,
0032 Pa je tebe mira namirila
0033 Na Turčina, požeškog dizdara:
0034 Dizdara si živa ufatio,
0035 Sveo si ga Beču i ćesaru,
0036 Dao si ga bečkomu ćesaru,
0037 Za to tebe ćesar omilovo
0038 I tvoje je ime prominio,
0039 I gospostvo na te povisio:
0040 Dao ti je od Janjoka ključe,
0041 Pa Janjoku svemu zapovidaš.
0042 Pa zašto si nujan, neveseo?“
0043 Tad mu bane poče govoriti:
0044 „Pobratime, Jovan-đeneralu!
0045 Što divaniš, istina je prava.
0046 Imam novca dosta gotovoga,
0047 Imam dobrih u prizidu ata,
0048 Za me ćesar svitla kruna znade.
0049 Evo muke i veće žalosti:
0050 U meneka virne ljube nejma,
0051 A ja nejmam od srca evlada,
0052 A moj Janjok najbliže Unđura.
0053 Cesto na me navaljuju Turci,
0054 Ja, Bog ne do, mogu poginuti:
0055 Ode moje dobro na drugoga,
0056 S otoga sam nujan, neveseo.“
0057 Kad mu Jovan riči razumio,
0058 Na bana se grohotom nasmija:
0059 „Pobratime, mlad janjočki bane,
0060 Bogu fala i tvome eglenu!
0061 Kad si se, bane, nakan oženiti,
0062 Lako se je tebi oženiti:
0063 U Janjoku dosti divojaka
0064 Sve serdarskih a i kapetanskih:
0065 Gdje god za se štimaš divičicu,
0066 Ja ću ti je, pobro, zaprositi,
0067 Kum ću tebi biti kod divojke,
0068 A veselje tvoje opremiti.
0069 Ako ne ćeš iz Janjoka svoga,
0070 Mi hajdemo do Oršana sići,
0071 I tamo ima dobrih divojaka:
0072 Ima Ana oršanskoga bana,
0073 Pobratime, a tvoga akrama,
0074 A livše je u Oršanu nejma.
0075 Prosit ćemo, tebe oženiti,
0076 Kum ću tebi biti kod divojke.“
0077 Kad mu bane riči razumio,
0078 Diže glavu, poče govoriti:
0079 „Pobratime, Jovan-đeneralu,
0080 Fala tebi i na tih besidah!
0081 Divojkama ne stavljam mahane.
0082 Al sam s’ vjeri svojoj zavjerio,
0083 Tri put sam se krstu presegnuo,
0084 A metnuo ruku na molitvu,
0085 Da s’ kršćankom oženiti ne ću,
0086 Ja s’ Turkinjom hoću oženiti.
0087 Čuo jesam za dobru divojku
0088 Na Begaji u Unđurovini,
0089 Za lipu Zlatu bega Ahmedbega,
0090 Da je livše u Unđuru nejma.
0091 Ja sam nakan pokupiti vojsku,
0092 Pobratime, do Begaje sići,
0093 A do kule bega Ahmedbega.
0094 Ja begovu kulu ujagmiti,
0095 Ahmedbega glavom rastaviti
0096 I lipu mu Zlatu ufatiti,
0097 Pobratime, s njom se oženiti.
0098 Ho’š mi tamo u Begaju poći,
0099 Ho’š mi kume biti kod Turkinje?
0100 Tamo imam vište kulauze:
0101 Dvi su meni raje uskočile
0102 Iz čifluka bega Ahmedbega,
0103 Oba sina Milosave kneza,
0104 Jedno Sava a drugo Ostoja.
0105 Ahmedbega svoga ostavili,
0106 A pod moju ruku uskočili.
0107 Evo nejma dva miseca dana,
0108 Kako su mi dica uskočila.“
0109 Kad mu Jovan riči razumio,
0110 On na bana oči izbeljio:
0111 „Pobratime, mlad janjočki banu!
0112 Što govoriš riči nepristale,
0113 Koje kadar uraditi nisi ?
0114 U tebe je puna glava vina,
0115 A ričca je svaka hodilica,
0116 Hoće otići od usta do usta,
0117 U uši doći begu Ahmedbegu:
0118 Tu Ahmedbeg ne bi ostavio,
0119 Mogo bi ti do Janjoka sići,
0120 Pa te, bane, na mejdan pozvati,
0121 Pa da Turku na mejdan izađeš,
0122 Mogo bi te glavom rastaviti,
0123 Pobratime, za take beside.“
0124 Tad njemuka bane govorio:
0125 „O Jovane, Bogom pobratime!
0126 Ja s’ ne bojim sve Unđurovine,
0127 Ja kamo li bega Ahmedbega.
0128 Šta mi kažeš bega Ahmedbega,
0129 Ja, Jovane, na te gledajući:
0130 Al ti voliš Turkom neg menika?“
0131 To Jovanu vrlo mučno bilo,
0132 Jovan banu poče govoriti:
0133 „Pobratime, mlad janjočki bane!
0134 Ja ne volim Turkom neg tebika;
0135 Al da hoćeš mene poslušati,
0136 Ti se ne bi otuda ženio,
0137 Pobratime, turskim divojkama,
0138 Jer kakvi su po Unđuru Turci,
0139 Tebe b’ mogli izvijati vuci,
0140 Na mačeve podiliti Turci.
0141 Ja sam tamo jednoč sihodio
0142 A do kule požeškog dizdara;
0143 Pa tako mi posta i zakona:
0144 Teško uteko i iznio glavu
0145 Od Tureta Ćordić-Mehmedage.
0146 Moreš l’ ono vrime utuviti:
0147 Ljutu zmiju bega Ahmedbega,
0148 Kad no ne kće zmija mirovati,
0149 Ven on sebe tevdil učinio,
0150 U tevdilu bilom Raku siđe,
0151 Pogubio Rakuciju bana
0152 I banova Mitra bajraktara,
0153 Svemu, bane, krstu na sramotu,
0154 I uteko u Unđurovinu.
0155 Pa bi i to mala šala bila:
0156 Prošla nije ni godina dana,
0157 Ni godina, pa ni polovina,
0158 Ni u poli za pun mjesec dana:
0159 Beg se digo u drugoj nedilji
0160 U tevdilu, u našem odilu,
0161 Šćero konja Beču na Gadaču,
0162 Lago, petljo punih petn’est dana,
0163 Dok je narod pošo na molitvu
0164 A najvećoj crkvi Kamenici:
0165 I Ahmedbeg sišo Kamenici.
0166 Kad je sišo crkvi Kamenici,
0167 Mog mi posta, u crkvu unišo,
0168 Nije ćela zmija mirovati:
0169 U crkvi je zametnuo kavgu
0170 I posiko popa Rimpapiju
0171 I četiri mlada učitelja,
0172 I uteko krstu na sramotu.
0173 Kad je došo u Unđurovinu
0174 I otišo u Budim veziru
0175 I odnio glavu Rimpapovu:
0176 Vezir im se Turčin dogodio,
0177 Njemu dobar ilam napravio,
0178 Spremio ga caru i Stambolu,
0179 I otišo zmija Ahmedbeže.
0180 Kad je sišo do Stambola grada.
0181 Po ilamu budimskog vezira
0182 Na dairu izišo pred cara.
0183 Kad je viđo care u Stambolu,
0184 Viđo ilam, viđo Ahmedbega,
0185 Turskom caru vrlo milo bilo,
0186 Gdje imade takoga junaka.
0187 Car je njega turski omilovo,
0188 Dobro ga je čirjak učinio:
0189 Čelenke mu za glavu zadio,
0190 A dao mu iz tavle đogata
0191 Pod zlatnijem rahtom i kaftanom,
0192 A dao mu muhurliju ćordu,
0193 Na njoj muhur cara stambolskoga.
0194 A pismo je šeha ćabinskoga.
0195 I još ga je čirjak učinio:
0196 Dao mu je čitluk selo raje,
0197 U tom selu stotinu dimova.
0198 Pa ga i još čirjak učinio:
0199 Bilu mu je kulu načinio
0200 Na Begaji u Unđurovini,
0201 Bila kula od sedam bojeva,
0202 Osma čatma od šimširovine.
0203 Kula mu je limom pokrivena,
0204 Na kuli su čošći i odžaci,
0205 Oko kule kamena avlija:
0206 Avlija je od ljuca kamena.
0207 Kolika je begova avlija:
0208 Dva bi s’ u njoj pišca razminila.
0209 U avliju voda dovedena,
0210 Iz nje bije trideset fiskija,
0211 Pola zlatnih, a pola srebrnih.
0212 Nad vodom je sofa načinjena.
0213 Pa ga j’ i još čirjak učinio:
0214 Dao mu je četiri kaljuna.
0215 I još ga je čirjak učinio:
0216 Dao mu je Memiš-buljubašu,
0217 Kakva grđeg u Unđuru nejma,
0218 Dao mu je stotinu sejmena,
0219 Da ih grđih u Unđuru nejma.
0220 U bega su dva posopca sina,
0221 Beg Alibeg i mlađi Dervišbeg,
0222 Kod njih dvaju stotinu delija.
0223 I još ga je čirjak učinio:
0224 Dao mu je turali fermana,
0225 Da od bega starijega nejma,
0226 A ni paše pa i ni vezira,
0227 Ven da radi, što je njemu drago.
0228 Pa se prođi bega Ahmedbega,
0229 Ja ti tamo u svatove ne ću.“
0230 Kad mu bane te razumi riči,
0231 Na banu se dlaka ispravila
0232 Ko na vuku prosinca miseca.
0233 Ban podviknu, poče govoriti:
0234 „O Jovane, kurvin huncutine!
0235 Da sam znao, da si ženska glava,
0236 Da ti jesi turski prijatelju,
0237 Ja se s tobom ne bi pobratio!
0238 Al evo ti vjera od meneka:
0239 Ja kad tamo do Unđura siđem,
0240 Pa uradim, što sam naumio
0241 I dovedem Turkinju divojku:
0242 Ja ću sići Beču i ćesaru,
0243 Kod ćesara tebe otkazati,
0244 Gospostvo ću tvoje oboriti,
0245 Luntom ću ti kjehar prepasati.
0246 Ja te za to ni moliti ne ću,
0247 Da mi tamo u svatove pođeš,
0248 Moliti se oršanskome ne ću,
0249 Oršanskome ni kološvarskome,
0250 Ven ću ići Beču i ćesaru,
0251 Moliti se bečkome ćesaru,
0252 Nek mi dade urdin i upravu,
0253 Nek mi dade vojsku i topove.
0254 Ja ću sići polju begajskome
0255 I do kule bega Ahmedbega,
0256 A ja tamo imam kulauze. “
0257 To mu reče, na noge skočio.
0258 Kad vidio Jovan đenerale,
0259 To Jovanu vrlo mrsko bilo,
0260 On povika do dva svoja kranjca:
0261 „Moji kranjci, brže meni vranca!“
0262 Dva mu kranjca dovedoše vranca,
0263 Jovan mu se u sedlo izvio.
0264 Ode Jovan bijelu Požunu,
0265 Ban janjočki kuli uz mostove.
0266 Kad je bio do pola mostova,
0267 On povika slugu Antoniju:
0268 „Moj Antune, virna slugo moja,
0269 Brže meni u štalu pod kulu!
0270 Spremaj meni velikog đogata,
0271 Ti udaraj rahta na đogata,
0272 Meni su se puti otvorili.“
0273 To mu reče, u kulu okrenu.
0274 Ban udara na se đeisiju:
0275 Mrka buča i škrljak od zlata,
0276 I u mrke čizme uskočio,
0277 Oko sebe sablju prifatio.
0278 Kad se bane takum učinio,
0279 Ban okrenu kuli niz mostove,
0280 Al mu Ante siguro đogata,
0281 Još ban uze četri perjanika,
0282 Perjanika, svoja službenika,
0283 A poside velikog đogata.
0284 Ban okrenu od Janjoka bila,
0285 Niz Podravlje otišće đogata,
0286 Ban putuje Beču bijelomu,
0287 Sve dan po dan, a konak po konak,
0288 Vakat bio, bilu Beču siđe,
0289 On udari Beču na kapiju.
0290 Niko bana tudi ne poznaje,
0291 Dok ne dođe dvom ćesarovu,
0292 Kad on dvoru ćesarovu dođe,
0293 Ko će najpri ugledati bana,
0294 Ko će najpri njega poznavati?
0295 Filurdija, sestra ćesarova,
0296 Ugleda ga sa ćoška iz kule,
0297 Pa poznade bana janjočkoga.
0298 Filurdija sa ćoška povika:
0299 „Kopilane, od Janjoka bane!
0300 Jesi l’ došo Beču bijelome
0301 I mom bratu bečkome ćesaru,
0302 Da s’ izlažeš mom bratu ćesaru,
0303 Da zavadiš cara i ćesara?
0304 Filurdija ako živa bude,
0305 Ti ih danas ne ćeš zavaditi.“
0306 A to bane ko da i ne čuje,
0307 Pred kapijom odside dorata,
0308 Službenici konja prefatiše.
0309 Ban janjočki zlatnom pragu pođe,
0310 Dvan’est se je puta poklonio,
0311 A zlatnoga praga poljubio.
0312 Dok u dvore uz mostove uđe,
0313 Još se dvan’est puta poklonio,
0314 A ćesaru vrata otvorio.
0315 Kada bane pred ćesara uđe,
0316 Ćesar sjedi u zlatnome stocu,
0317 Svitli mu se kruna nad očima,
0318 Sedam s’ puta pred njim poklonio,
0319 Pred ćesarom poljubi prostirku,
0320 Istupi se, podviš stade ruke.
0321 Bečki cesar njega pogledao:
0322 „Duka moja, daj mi pravo kaži:
0323 Od kojeg si grada ćesarskoga,
0324 Kojeg grada čuvaš i korduna?“
0325 Ban ćesaru poče govoriti:
0326 „Svitla kruno, Bečanin-ćesaru!
0327 Od Janjoka grada bijeloga,
0328 Ja Janjoka branim od Turaka.“
0329 Tada ćesar s truna govorio:
0330 „Duka moja, od Janjoka bane!
0331 Jesi li mi zdravo i veselo,
0332 Je li zdravo narod po Janjoku,
0333 Je li Janjok miran od Turaka,
0334 Kakav te je zulum dotirao?“
0335 Njemu reče mlad janjočki bane:
0336 „Svitla kruno, Bečanin-ćesaru!
0337 Jesam zdravo, a veselo nisam:
0338 Ne daju mi Turci mirovati,
0339 Često Turci do Janjoka trču,
0340 Robe, pale, razgone kordune,
0341 Po ćenaru pale čardakove,
0342 Gone voke, a siču težake,
0343 A odgone krave od telaca
0344 I bilice ovce od čobana,
0345 Zastavili sijati šenicu:
0346 Taki me je zulum dotirao,
0347 A najviše zmija Ahmedbeže
0348 Od Begaje s polja begajskoga.
0349 Ja Janjoka braniti ne mogu,
0350 Što durasmo, više ne mogosmo:
0351 S otoga sam Janjok ostavio,
0352 Svitla kruno i haber donio.
0353 Daj menika prilog i topova,
0354 I daj meni urdin i upravu,
0355 Turkom turski da zajam povratim,
0356 A sramotu da sramotom vratim;
0357 Ako meni priloga ne date,
0358 Eto sablje, evo moje glave,
0359 Evo tebi od Janjoka ključi,
0360 Ja Janjoka ne mogu braniti. “
0361 Bečki ćesar kad pofata riči,
0362 Dva put okom uz njega pogleda:
0363 „Priloga ti ne dam ni topova,
0364 Urdina ti ja dati ne mogu.
0365 Ja sam s carom sula postavio,
0366 Još je sula četiri godine.
0367 Duraj, duko, četiri godine,
0368 Pa ću t’ dati urdin i upravu,
0369 A dat ću ti prilog i topove,
0370 I dat ću ti unđurske gradove
0371 I Turčina bega Ahmedbega.“
0372 Popravi se mlad janjočki bane,
0373 Tri put pred njim poljubi prostirku:
0374 „Svitla kruno, Bečanin-ćesaru!
0375 Kad si s carom sula postavio:
0376 Turci vašeg sula ne poznaju.
0377 Morete li vrime utuviti,
0378 Ljutu zmiju bega Ahmedbega,
0379 Kad on dođe Beču u tevdilu,
0380 Pa kad narod Kamenici pođe,
0381 Da se moli Bogu po zakonu:
0382 I Ahmedbeg Kamenici dođe,
0383 Svitla kruno, u crkvu uniđe,
0384 Pa pogubi popa Rimpapiju
0385 I četiri mlada učitelja,
0386 A ocvili narod oko crkve
0387 I uteče u Unđurovinu,
0388 I on ode caru i Stambolu,
0389 Car je njega za to omilovo.“
0390 Vidi krune, bečkoga ćesara,
0391 Kad spomenu popa Rimpapiju,
0392 Njemu veli Bečanin ćesaru:
0393 „Duka moja, istina je prava!
0394 Dat ću tebi urdin i upravu,
0395 I dat ću ti haznu i topove
0396 I priloga, koliko ti drago.“
0397 Popravi se mlad janjočki bane:
0398 „Svitla kruno, Bečanin-ćesaru!
0399 Priloga čudo ni iskati ne ću:
0400 Daj priloga dvanaest hiljada,
0401 I topova sedam beljemeza,
0402 Uz topove haznu i tobdžije,
0403 Tri hiljade kazme i lopate.“
0404 Dade ćesar, a ban zafaljuje,
0405 Zastavi ga tri bijela dana,
0406 Dok mu silnu namirio vojsku:
0407 Sve husara dvanaest hiljada
0408 I topova sedam beljemeza,
0409 Uz topove haznu i tobdžije,
0410 Tri hiljade kazme i lopate.
0411 Kad mu treće jutro osvanulo,
0412 Tad mu dade urdin i upravu,
0413 Silnu diže on od Beča vojsku
0414 I putuje do Janjoka svoga.
0415 Sve dan po dan, a konak po konak,
0416 Vakat bio, na Podravlje siđe.
0417 Pod Janjokom vojsku zastavio,
0418 Tu je bio za dva puna reda.
0419 Treće jutro rano podranio,
0420 Veš ne ktide od Janjoka vojske,
0421 Jer Janjoka ne šće ostaviti,
0422 Mogli bi ga Turci privariti,
0423 Ven dva sina Milosave kneza,
0424 A čipčije bega Ahmedbega,
0425 Da mu budu kulauzi vojsci.
0426 Diže vojsku, turi niz Podravlje.
0427 Ban Podravlje s vojskom pregazio
0428 I ćupriju Dravi prevalio,
0429 Na Ružajsko polje izvalio,
0430 Od Ružaje staze pofatao,
0431 I Ružaju goru pregazio,
0432 Na Klakarje vojsku izvalio,
0433 U Bakonju goru udario.
0434 Kad on sasuo u Bakonju vojsku,
0435 Dok izišo na slime Bakonji,
0436 Niz Bakonju silnu turi vojsku,
0437 Već mu bilo na prihodu sunce,
0438 Pak s’ obori sentu i Unđuru,
0439 Pa iziđe kraju pod planinu.
0440 Tudi čardak bio mubafeza,
0441 To je čardak Rahman-buljubaše,
0442 Kod Rahmana hiljadu stražana.
0443 Vidi bahta bana janjočkoga!
0444 Taj je drven čardak potfatio,
0445 Nit opazi Rahman nit stražani,
0446 Jer ban ima vište kulauze.
0447 Sasu vojsku u polje begajsko,
0448 Pola polja bio prigazio,
0449 Onda oni banu poletiše:
0450 „Gospodine, mlad janjočki bane!
0451 Ti ustavi našu silnu vojsku,
0452 Sad po vojsci traži uhodnike,
0453 Ko će kuli na uhodu sići,
0454 Uhoditi bega Ahmedbega,
0455 Pa da nami haber dobar dade,
0456 Je l’ se doma beže pregodio,
0457 Jesu li mu dva posopca sina,
0458 Je l’ pod kulom Memiš buljubaša,
0459 Kod Memiša carevi sejmeni,
0460 Je l’ mu i sad na odžaku Zlata:
0461 Ko će tebi taj haber doniti?“
0462 Kad im bane riči razumio,
0463 On u vojsku zapušća telala.
0464 Telal viče, a blago obriče,
0465 Tri put telal kroz ordiju prođe.
0466 A što viče, kad mu fajde nejma,
0467 Kad u vojsci tog junaka nejma,
0468 Da on siđe kuli na uhodu!
0469 Vratiše se, pa banu kazaše:
0470 „Gospodine, mlad janjočki bane!
0471 Ne more se taki junak naći,
0472 Ko će bilu uhoditi kulu.“
0473 To je banu vrlo mučno bilo,
0474 On povika dva kneževa sina
0475 A čipčije bega Ahmedbega.
0476 Dopadoše dva kneževa sina,
0477 Oba njemu ruku poljubiše:
0478 „Što smo, bane, tebi zatrebali?“
0479 Njima veli mlad janjočki bane:
0480 „O dva sina Milosave kneza!
0481 Evo ima dva miseca dana,
0482 Kako ste svoga bega ostavili,
0483 A pod moje krilo uskočili,
0484 Prve ste mi sluge kod kolina,
0485 Kod mene vam nije bilo krivo,
0486 Biste li me, dico, poslušali,
0487 Biste l’ bega svoga uhodili,
0488 Meni pravi vi haber donili
0489 A od bega i begova dvora?“
0490 „ „Bismo, bane, mili gospodine.“ “
0491 Oba ih je rukom pregrlio,
0492 A otišće ruke u džepove,
0493 Stotinu im dade madžarija:
0494 „Eto, dico, vami popudbine!
0495 Ako moja bude živa glava,
0496 Bolje ću vas čirjak učiniti.“
0497 Oba brata konje posjedoše,
0498 Otiskoše niz polje begajsko.
0499 Kad su pola polja pregazili,
0500 Onda Sava povika Ostoju:
0501 „Moj Ostoja, moj brate rođeni!
0502 Al je naske piva opojila,
0503 Al smo svoju pamet izgubili,
0504 Al je nikad nismo ni imali?
0505 Mi se našem banu potfatili,
0506 Da ćemo mu kulu uhoditi.
0507 Znaš, Ostoja, moj brate rođeni,
0508 Da siđemo kuli na uhodu,
0509 Biloj kuli našeg Ahmedbega,
0510 Da opazi beže Ahmedbeže,
0511 Ja njegova dva sina posopca,
0512 Jali Turčin Memiš buljubaša:
0513 Tice da smo, da imamo krila,
0514 Ne b’ nam pera tela odnijela;
0515 Ven da s’ kail, moj brate Ostoja.
0516 Da nejdemo mi begovoj kuli,
0517 Ven u selo bega Ahmedbega
0518 I svom ćaći Milosavi knezu,
0519 Pa ćemo ćaće upitati svoga,
0520 Je li skoro begu odlazio:
0521 Ćaća ce nam poprav’ce kazati“
0522 To rekoše, konje okrenuše
0523 A u selo bega Ahmedbega
0524 Do čardaka Milosave kneza,
0525 Kod avlije konje ustaviše.
0526 Tad Ostoja sa gavrana viče
0527 A na ime Milosavu kneza.
0528 Vidi bahta Save i Ostoje!
0529 Ćaća im se doma ne zgodio.
0530 A ne čuje kneginja Đurđija,
0531 Legla baba sanak boraviti,
0532 Ven Ružica, kneževa divojka.
0533 Tad Ružica maji poletila:
0534 „Ustan’, majo, neko ćaću viče.“
0535 A Đurđija na noge skočila,
0536 Od pendžera čekmu otvorila,
0537 Pa govori kneginja Đurđija:
0538 „A ko zove moga gospodara
0539 A u noći, kada vakta nema?
0540 Doma nije moga gospodara.“
0541 Tad Ostoja maji govorio:
0542 „Majo naša, kneginjo Đurđijo!
0543 Ne zovu ga, majo, jabandžije,
0544 Ven ga zovu dva rođena sina,
0545 Mlađi Sava, stariji Ostoja. “
0546 Kad im maja riči razumila,
0547 Ostojino grlo poznavala,
0548 Sa dušeka na noge skočila,
0549 A na noge pašmage nazula,
0550 A uzela sviću voštanicu,
0551 Pa poleti ona u avliju.
0552 Kašnje siđe Ruža divičica.
0553 Ne šće Ruža avliji na vrata.
0554 A Đurđija vrata otvorila.
0555 Kad ugleda dva rođena sina,
0556 Prema njima ruke raskrilila,
0557 A zakuka kano kukavica:
0558 „Moja dico, ako Boga znate!
0559 Što ste došli u selo begovo?
0560 Zar ste s’ brže bana nasitili,
0561 Pa u begov čifluk uskočili,
0562 Da se s begom svojim umirite?
0563 Al vašega, dico, mira nejma,
0564 Biž’te, dico, dana ne čekajte!
0565 Jer tako mi posta i zakona,
0566 Ako spazi beže Ahmedbeže,
0567 Jal njegova dva posopca sina:
0568 Da imate vi po sedam glava,
0569 Ni jedna vam ostati ne mere.“
0570 Kad to čula dva kneževa sina,
0571 Pogledaše jedan na drugoga,
0572 Nasmija se s’ jedan na drugoga:
0573 „Naša majo, nemoj budaliti!
0574 Mi se nismo bana nasitili
0575 Ni Janjoka, grada ćesarskoga,
0576 Pa u begov čifluk uskočili,
0577 Da služimo bega Ahmedbega;
0578 Ven golemu vojsku podignuli,
0579 Sve usara bečkoga ćesara,
0580 Bogme majko, dvanaest hiljada,
0581 I topova sedam beljemeza,
0582 Uz topove haznu i tobdžije,
0583 Tri hiljade kazme i lopate,
0584 Digli svoga bana gospodina:
0585 Evo bana kraju pod planinom!
0586 Mi smo pošli uhoditi kulu,
0587 Da vidimo bega Ahmedbega:
0588 Je li doma kod odžaka svoga,
0589 Jesu li mu dva posopca sina,
0590 Jesu li im na broju delije,
0591 Je l’ pod kulom Memiš buljubaša,
0592 Jesu l’ kod njeg carevi sejmeni,
0593 Je l’ mu i sad na odžaku Zlate?
0594 Pa se, majo, jesmo uvratili,
0595 Da mi ćaće upitamo svoga,
0596 Je li skoro begu odlazio,
0597 Da nam ćaća po istini kaže.“
0598 Kad im mama riči pofatala,
0599 Prima njima ruke raskrilila:
0600 „Dico moja, je l’ istina prava?“
0601 Oni vele, da j’ istina prava.
0602 „Neka, dico, milom Bogu fala!
0603 Kad ste taku podignuli vojsku,
0604 Najboljeg ste vakta dočekali.
0605 Ja sam bila posli ićindije,
0606 Dico moja, kod begove kule,
0607 Dobro vami imam pokazati:
0608 Doma nije bega Ahmedbega
0609 Na Begaji kod kule kamene,
0610 Ni njegova sina Dervišbega.
0611 Otišli su bijelu Varadu,
0612 Na veselje Varad-Alibegu,
0613 Jer Alibeg ženi Jusufbega,
0614 Veliko je zametno veselje:
0615 Trke daje, a nišane meće,
0616 Odveli su stambolskog đogata
0617 Na obdulju Varad-Alibegu,
0618 Otišo ti ćaća uz đogata.
0619 Kako su bezi otišli Varadu,
0620 Osto im je Memiš buljubaša,
0621 Ostali su carevi sejmeni
0622 I ostale begove delije,
0623 I sad mu je na odžaku Zlate.
0624 Kako j’ beže otišo Varadu,
0625 Memiš nikad ne zatvara vrata,
0626 Avlijnska su vrata otvorita.
0627 Hajte, dico, vi podiž’te vojsku,
0628 Dok vas danak nije osvojio,
0629 Ne biste li kulu osvojili,
0630 Ufatili begovu divojku
0631 I po kuli šićar pokupili.“
0632 Kad to čula dva kneževa sina,
0633 Pogledaše jedan na drugoga,
0634 Nasmija se jedan na drugoga,
0635 Otiskoše u džepove ruke,
0636 Oni svoju maju darovaše,
0637 Svaki dade po deset cekina:
0638 „Na ti, majo, pa se napij vina,
0639 A spominji dva posopca sina!“
0640 Uze maja, pa im zafaljuje:
0641 „Hajte, dico, hairli vam bilo! “
0642 Oba dobre konje povratiše,
0643 Uz begajsko polje okrenuše,
0644 Kneginja se u avliju vrati.
0645 Ona mlila, da niko ne čuje,
0646 Al to čuje Ružica divojka,
0647 Za kanat se avliji zaklonila,
0648 A pred maju svoju iskočila,
0649 Za livu je ruku ufatila,
0650 Maji svojoj Ruža govorila:
0651 „Što to, majo, od Boga ti teško!
0652 Kako moreš, majo, pregoriti,
0653 A begovu kulu dopušćati
0654 I begovu Zlatiju divojku
0655 U zlu muku, u dušmansku ruku?
0656 Neka te, majo, od Boga ti teško,
0657 Tvoja duša raja ne vidila!“
0658 Kad je čula kneginja Đurđija,
0659 Ružu svoju rukom udarila,
0660 Po livom je ošinu obrazu.
0661 Kako je je lasno udarila,
0662 Iz obraza crna štrcnu krvca.
0663 Dva joj bila zuba pokvarila,
0664 Ciknu Ruža ka i guja ljuta:
0665 „Neka te, majo, od Boga ti teško,
0666 Da Bog dade i sreća od Boga:
0667 Oba tvoja sina poginula
0668 A od puške moga pobratima,
0669 Pobratima Memiš-buljubaše!“
0670 To joj reče, pa pobiže Ruža,
0671 Ne šće Ruža čardaku na vrata,
0672 Ven poleti na avlijnska vrata.
0673 Iz avlije Ruža iskočila,
0674 Teško Ruža uz polje poskaka.
0675 Puna ura do begove kule:
0676 U po ure Ruža ufatila.
0677 Kad doskaka do begove kule,
0678 Al avlijnska vrata zatvorena.
0679 Do avlije dopade divojka,
0680 Pa za zlatnu toku ufatila,
0681 Tokom zveči, a iz grla viče
0682 A na ime Memiš-buljubašu.
0683 Al ne čuje Memiš buljubaša,
0684 Jer Memiša sanak privario;
0685 A ne čuju carevi sejmeni,
0686 Niti čuje beže Alibeže,
0687 A ne čuje Ahmedbegovica,
0688 Neg Zlatija, begova divojka.
0689 Zgodila se u ćošku u kuli,
0690 Sjela Zlate kod džame pendžera,
0691 A pred sobom đerđef isherila,
0692 Po đerđefu platno razapela,
0693 Đula zlato po tankome platnu,
0694 A uz đerđef popiva divojka,
0695 A prepiva jadiđara svoga
0696 Od Budima sorguč-Omerbega.
0697 Kada čula grlo na avliji,
0698 Od sebe je đerđef odbacila.
0699 Iz odaje na noge skočila,
0700 Pa poleti iz ćoška u kulu
0701 U odaju bratu Alibegu,
0702 Svilen jorgan s njega potegnula:
0703 „Ustan’, brate, beže Alibeže!
0704 Njeko zove na avlijnskih vratih:
0705 Ja je rana, ja je mrtva glava,
0706 Ja je dušman zuhur učinio. “
0707 Kad Alibeg riči razumio,
0708 Sa dušeka na noge skočio,
0709 Sa čivije sablju ujagmio,
0710 A ujagmi male džehvedare,
0711 Beg ih sebi oko pasa tura,
0712 Pa poskaka kuli niz mostove?
0713 A povika Memiš-buljubašu:
0714 „O Memišu, vridan buljubaša!
0715 Što ne ideš na avlijnska vrata?“
0716 Gotov s’ Memiš na sofi ozovnu,
0717 A ujagmi dugu granaliju,
0718 Pa poskaka na avlijnska vrata,
0719 On poteže čelikli mandale,
0720 Od avlije kanat otvorio:
0721 U avliju uskoči divojka,
0722 Buljubaši božju pomoć viknu.
0723 Kada Memiš ugleda divojku,
0724 Vrlo joj se momak začudio,
0725 Bunan joj je Boga otprimio:
0726 „Davor moja Ružo posestrimo!
0727 Kakav je noćas zulum na tebika,
0728 Pa si noćas došla u ponoći,
0729 Sestro Ružo, kada vakta nema?
0730 Al je rana, al je mrtva glava,
0731 Al je dušman zuhur učinio?“
0732 Tad mu Ruža plačna govorila:
0733 „Buljubaša, da s’ brate po Bogu!
0734 Dušmanin je zuhur učinio.
0735 Ružan sam ti ja haber donila,
0736 Jer dođoše oba brata moja,
0737 Oni kažu maji u avliji,
0738 Da su silnu vojsku podignuli,
0739 Sve usara bečkoga ćesara,
0740 Buljubaša, dvanaest hiljada,
0741 I topova sedam beljemeza,
0742 Uz topove haznu i tobdžije,
0743 Tri hiljade kazme i lopate,
0744 Od Janjoka bana janjočkoga,
0745 Da udare na kulu begovu.
0746 Nisam mogla srcu odoliti,
0747 Ja sam došla, da vam haber dadem.“
0748 To mu reče, odleti u kulu.
0749 Dok je Memiš vrata zatvorio,
0750 A na kuli kliknu kukavica.
0751 To ne bila sinja kukavica,
0752 Već Zlatija, begova divojka,
0753 Zlate kuka, a Ruža nabraja.
0754 A poleti Memiš buljubaša,
0755 On poleti kuli uz mostove,
0756 Divojkama vrata otvorio:
0757 „Prođ’te s’ toga, dvi kitli divojke!
0758 Biti ne će, kako dušman mlide,
0759 Već onako, kako Bog naredi.
0760 Ven ustajte na noge lagane,
0761 Hod’te za mnom u džebhanu-kulu,
0762 Vi pones’te u ruci rešeta,
0763 Da ja vadim haznu i džebhanu,
0764 Pa da svoje podmirujem društvo.“
0765 To im reče, natrag se okrenu,
0766 Viknu gospu Ahmedbegovicu:
0767 „O gospojo Ahmedbegovice!
0768 Daj mi, gospo, od džebhane ključe,
0769 Da otvorim od džebhane vrata.“
0770 Dade mu gospe od džebhane ključe,
0771 On džebhani vrata otvorio,
0772 Dopadoše obidve divojke.
0773 Buljubaša u džebhanu uđe,
0774 Sve testeta vadi u rešeta,
0775 A iznose obidve divojke,
0776 A iznose haznu na avliju,
0777 Podmiruju careve sejmene
0778 I delije bega Ahmedbega.
0779 Kad rekoše, da je dosta bilo,
0780 Buljubaša iz džebhane pođe,
0781 Niz mostove u avliju siđe,
0782 Buljubaša društvu govorio:
0783 „Davor moja braćo i družino!
0784 Da vam, braćo, buljubaša kaže:
0785 Da će dušman zuhur učiniti,
0786 A na bilu kulu udariti:
0787 Kom’ je, braćo, žao poginuti,
0788 Na žestokoj vatri izgoriti
0789 Čuvajući kule i avlije
0790 I begova rza i obraza,
0791 Nek s’ uklanja, kud je njemu drago!“
0792 Kad su čuli carevi sejmeni
0793 I begovih stotinu delija,
0794 Oni vele Memiš-buljubaši:
0795 „A Memišu, vridan buljubaša!
0796 Ne žalimo, brate, izginuti,
0797 Na žestokoj vatri izgoriti
0798 Čuvajući kule i avlije
0799 I begova rza i obraza. “
0800 To Memišu vrlo milo bilo,
0801 Naređuje draštvo oko kule,
0802 Sve na mazgal meće po dvojicu.
0803 Kad je Memiš društvo naredio,
0804 Alibega Memiš dovikuje:
0805 „O Alibeg, da s’ brate po Bogu!
0806 Ti ne idi kuli u avliju,
0807 Ven ti hajde kuli na bojeve.
0808 Na kuli su četiri kaljuna,
0809 Kod njih ima praha i olova.
0810 Ne šali se, brate Alibeže!
0811 Kad dušmanin naleže na kulu,
0812 Ti opaljuj na kuli topove,
0813 A dušmane otiskuj od kule,
0814 Nek ide jeka niz Unđurovinu.
0815 Ko god čuje za naše topove,
0816 Hoće nami indat učiniti.“
0817 A Alibeg Memišu govori:
0818 „Moj Memišu, ne brini se s time!“
0819 To mu reče, pa ode uz kulu,
0820 Buljubaša do avlijnskih vrata,
0821 A gospoja kulu zatvorila.
0822 Buljubaša stade kod kanata,
0823 A uza se dugu pušku drži.
0824 Buljubaša pogleda po društvu,
0825 Pa govori braći i družini:
0826 „Ne šal’te se, moja braćo draga!
0827 Nemojte se koji privariti,
0828 Prije mene pušku odapeti,
0829 Dok ne pukne moja granalija.“
0830 Već se nebo zorom potpasalo,
0831 A danica pero pomolila,
0832 A dušmana ni zuhura nejma.
0833 Kad im vakta od sabaha bilo,
0834 Buljubaša pogleda po društvu:
0835 „Davor moja braćo i družino!
0836 Uz mazgale puške preslonjajte,
0837 Na fiskijah avdest uzimajte,
0838 Da nas, braćo, sabah ne prohodi.“
0839 Kad ga čula braća i družina,
0840 Redom oni avdest uzimaju,
0841 A klanjaju sabah po avliji,
0842 Njeko klanja, njeko i ne klanja.
0843 Reda dođe Memiš-buljubaše:
0844 Uz avliju pušku prislonio,
0845 Pa uzvrnu uz ruke rukave,
0846 Avdest uze, stade na namazu,
0847 Memiš klanja sabah u avliji.
0848 Istom namaz edah učinio,
0849 Još fatihe nije proučio,
0850 Ruke diže, da uči fatihu,
0851 A povika Zlata sa pendžera:
0852 „O Memišu, da s’ brate po Bogu!
0853 Jesi l’ edah sabah učinio?
0854 Eto, brate, dinskog dušmanina!
0855 Sve je, brate, polje pocrnilo
0856 A od kranjca i od konja vranca,
0857 Od škrljaka i od bajuneta.“
0858 Buljubaša kad razumi riči,
0859 On pohitro prouči fatihu,
0860 Pa poleti na avlijnska vrata,
0861 Pa na mazgal Memiš pogledao,
0862 Al golemo čudo ugledao:
0863 Svu su kulu u halku uzeli,
0864 Načinjene glije i parade,
0865 Primiču se kuli i avliji.
0866 Buljubaša na mazgal pogleda,
0867 I koga će najpri ugledati?
0868 On ugleda Savu i Ostoju,
0869 Naporedu dobre konje gone,
0870 Na ramenih nose garabine,
0871 Upravili na avlijnska vrata.
0872 Kad se oni blizu prikučili,
0873 Tad Ostoja iz grla podviknu:
0874 „O Turčine, Memiš-buljubaša!
0875 Jesi l’ doma pod kulom kamenom?
0876 Ako si se doma prigodio,
0877 Nemoj reći, da ti je privara:
0878 Eto na te Save i Ostoje
0879 I za njima bečkoga usara!
0880 Tebi valja jutros poginuti.
0881 Ven Turčine, Memiš-buljubaša!
0882 Ti ne gini, kad nije potribe,
0883 Ven ostavi kulu i avliju,
0884 Pa ti bježi u Unđurovinu!“
0885 Buljubaša kad razumi riči,
0886 On podiže dugu granaliju,
0887 Na mazgal joj grlo naslonio,
0888 Zlatnu kasu prenese obrazu,
0889 Granaliji pade po nišanu,
0890 A na nišan natiče Ostoju,
0891 Buljubaša iz grla podviknu:
0892 „Kopiladi, Sava i Ostoja!
0893 Zar ste digli bana janjočkoga
0894 I usare bečkoga ćesara
0895 A na kulu bega Ahmedbega?
0896 Znaš, Ostoja, jedan kopilane,
0897 Da ja kule ostaviti ne ću
0898 Ni begova rza ni obraza,
0899 Dok je meni na ramenih glava.
0900 Ven Ostoja, kujino kopile,
0901 Od mazgala otisni gavrana,
0902 Ubit će te puška sa mazgala!“
0903 To mu reče, pade po nišanu,
0904 Granaliji plahu dade vatru,
0905 Puče njemu duga granalija,
0906 A sindžirli zrnje poletilo,
0907 Ostoju je bolje pogodilo,
0908 A i Savu kraj njeg dofatilo:
0909 Pade Sava, kraj njega Ostoja;
0910 A ostalo društvo zapalilo,
0911 Odmah dvista puče granalija.
0912 Puškari se momci pregodili,
0913 Butum glija pade oko kule,
0914 Baš ko snoplje od bile šenice.
0915 Kad su duge puške ispalili,
0916 Za male se puške pojagmiše.
0917 Da je kome stati pogledati:
0918 Modar plamen liza na mazgale,
0919 Ko kad kula u abez propade.
0920 Puno njima vatra dodijala,
0921 Malo s’ glija natrag povratila.
0922 Dok se malo natrag povratiše,
0923 U tom momci puške prenabiše,
0924 I druga se glija naćerala,
0925 Iz avlije momci dočekaše,
0926 I drugom se vatrom premetnuše,
0927 Pa i male puške ispališe.
0928 Kad zapuca sedam beljemeza
0929 A na kulu bega Ahmedbega,
0930 Tad na kulu kranjci navališe.
0931 Teško s’ momci iz avlije brane,
0932 Od avlije kranjce otiskuju,
0933 A pucaju ćesarski topovi
0934 Sa hendeka i sa meteriza.
0935 Buljubaši to za čudo bilo,
0936 On pogleda kuli uz bojeve,
0937 Kad će njemu puknuti kaljuni:
0938 Nit poliću sa kule dimovi,
0939 Nit za njima pucaju topovi.
0940 Kad vidio mlad janjočki bane,
0941 Da legoše ćesarski usari,
0942 I on golu sablju povadio,
0943 Pa na kulu juriš učinio.
0944 A na kulu kranjci navališe,
0945 A brane se momci iz avlije;
0946 Al zaludu, kad teže preteže,
0947 Crna s’ gora odbiti ne more,
0948 Padaju jedni, drugi dopadaju.
0949 Teško s’ momci iz avlije brane:
0950 Vavik puca Memiš buljubaša,
0951 Vavik puca, nikad ne patiše.
0952 Malo vrime, dugo ne poteže:
0953 Bojnog koplja stade krhljevina
0954 Po avliji ispod bile kule.
0955 Kad pogleda Memiš buljubaša:
0956 Uz avliju stube prislonjene,
0957 U avliju Nimci priskakuju,
0958 Stoji cika mača zelenoga,
0959 Stade vika po avliji momaka.
0960 Buljabaša pogleda uz kulu,
0961 Al još čudo više ugledao,
0962 Jer uz kulu stuba prislonita,
0963 Po njoj s’ Nimac penje uz bojeve,
0964 U ruci mu lunta nategnuta,
0965 I on gleda Memiš-buljubašu,
0966 A okriće luntu nategnutu.
0967 Kad ga vidi Memiš buljubaša,
0968 On podiže dugu granaliju,
0969 Granaliji plahu dade vatru.
0970 Puška puče, Nimac se otišće,
0971 I taj reče, da veš Beču ne će.
0972 Velika ih sila osvojila,
0973 Buljubaša vrata ostavio,
0974 Nosi pušku u lijevoj ruci,
0975 A u desnoj mača zelenoga,
0976 Pa poskaka Memiš po avliji,
0977 On na veću žalost udario,
0978 Jer avlija puna dušmanina.
0979 A pola mu druga izginulo:
0980 Njeko ranjen, njeko poginuo,
0981 U njekom se koplje zalomilo.
0982 Ranjeni ječe, jer ih zdravi gnječe,
0983 Stoji jeka ranjenih junaka.
0984 Buljubaša oko kule skače,
0985 Krvava mu do ramena ruka,
0986 Krvavo mu gvožđe do balčaka,
0987 A nješto ga iz kule povika:
0988 „Biži, brate, Memiš-buljubaša,
0989 Biži, brate, sad ćeš poginuti!
0990 Gora s’ crna izsići ne more.“
0991 Buljubaša doskaka do vrata,
0992 Ko će njemu vrata otvoriti,
0993 Ko l’ Memiša u kulu uvući?
0994 Lipa Ruža Milosave kneza,
0995 Ruža spala, vrata otvorila.
0996 Kad u kulu Memiš uletio,
0997 Ni čem Memiš ni mukaet nije,
0998 Ven poleti uz kulu kamenu,
0999 Da on vidi na kuli topove
1000 I da vidi bega Alibega.
1001 Kad ispade kuli na tavane,
1002 On ugleda bega Alibega:
1003 U ruci mu konopna fitilja.
1004 Alibeg se šaškin dogodio
1005 Od topova bečkoga ćesara,
1006 Pa se njemu pamet prevrnula,
1007 Pa on bunan leži kraj topova.
1008 Buljubaša do njega dopade,
1009 Prifati ga za desnicu ruku,
1010 Podiže ga sebi do pušaka,
1011 Pa govori begu Alibegu:
1012 „O Alibeg Ahmedbegoviću!
1013 Što ne pališ na kuli topove?
1014 Al ti žališ kule i avlije,
1015 Al ti žališ praha i olova,
1016 Al ti, beže, jesi ženska glava?“
1017 To mu reče, pa popušća ruku,
1018 Na topove navali fitilje,
1019 Sva četiri opali kaljuna.
1020 Kad pukoše begovi topovi,
1021 Ko kad kulu u zemlju sasuše.
1022 A pucaju ćesarski topovi,
1023 Udaraju po srednjih bojevih.
1024 Kad ljuljnuše begovi topovi,
1025 Ode jeka niz Unđurovinu,
1026 Pa s’ priliže bijelu Budimu
1027 I Kaniži, gradu kamenome.
1028 Ko će najpri čuti za topove?
1029 Najpri čuo beže Dervišbeže,
1030 On unišo u prizid đogatu,
1031 Unio vodu i raki-safune,
1032 Itmal čini velikog đogata.
1033 Kad oglasa dođe od topova,
1034 On se rukom šinu po kolinu,
1035 Nova mu saja puče na kolinu,
1036 Od junačkog on srca uzdaše,
1037 Sam govori, a sam odgovara:
1038 „Kuku sestro, sužnju neprilični!“
1039 To govori, poleti đogatu,
1040 Čul mu svali, a sedlo navali
1041 I đogatu prefati kolane,
1042 Pa izvede iz prizida đogu,
1043 Povede ga kroz avliju bilu.
1044 Beg pogleda ispod bile kule,
1045 Koga li će najpri ugledati?
1046 On ugleda babu Ahmedbega:
1047 Kunali se ćurkom zagrnuo,
1048 A uz ruke zavrno rukave,
1049 Pod fiskijom avdest uzimaše,
1050 Da on klanja vakta od sabaha.
1051 A povika dite Dervišbeže:
1052 „Babo dragi, beže Ahmedbeže:
1053 Čuješ li, babo, ti naše kaljune?
1054 Ono naši pukoše topovi,
1055 Điti naša na Begaji kula,
1056 Dušmanin je zuhur učinio.
1057 Ustaj, babo, diži Alibega,
1058 A opaljuj na gradu topove,
1059 Diži, babo, indat od Varada,
1060 Hajde, babo, pod goru Bakonju
1061 I čardaku Rahman-buljubaše,
1062 A ja odoh kuli na Begaju.“
1063 To mu reče, povede đogata.
1064 Kad izvede iz avlije đogu,
1065 Uzbaci mu ibrišim kajase,
1066 Pa s’ đogatu u sedlo izvio,
1067 Upravi ga gradu na kapiju,
1068 Iz Varada išćera đogata,
1069 Upravi ga uz polje varadsko,
1070 Pa đogatu drmnu po perčinu.
1071 Da je bilo stati pogledati:
1072 Ko kad mu se podiže na krila.
1073 Od velikog zora đogatova
1074 Dva puta mu iz sedla ispade,
1075 Na sapih se održa đogatu:
1076 Tako ga je itmal učinio
1077 Za obdulju Varad-Alibega.
1078 Osam uri od Varada grada,
1079 Od Varada kuli na Begaju:
1080 Sve je u dvi ure pokupio.
1081 Kad ispade na ,bile brigove’,
1082 A na kulu svoju pogledao,
1083 Al iz kule klupka izbijaju,
1084 Jer je dušman kulu osvojio,
1085 Osvojio, pa je porobio
1086 I na kuli vatru naložio,
1087 Pa begovu kulu ostavio,
1088 Prebira se kraju pod planinu.
1089 Kad vidio beže Dervišbeže,
1090 On Begaji upravi đogata.
1091 Kad dopade kuli na urije,
1092 Proču mu se sinja kukavica
1093 Na urijah, više bile kule.
1094 Kad pogleda beže Dervišbeže,
1095 On ugleda svoju staru majku:
1096 U ruci joj tespih od merdžana,
1097 A u drugoj ura pozlaćena.
1098 Gospe kuka kano kukavica,
1099 A spominje svoju jedinicu
1100 I svog sina bega Alibega.
1101 Kad naskaka beže Dervišbeže,
1102 Staroj majci turski salam viknu.
1103 Stara majka salam otprimila,
1104 Dervišbegu sinu poletila:
1105 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine,
1106 Vidi, sine, što smo dočekali!“
1107 A Dervišbeg majci govorio:
1108 „Davor moja milostiva majko!
1109 Jeda moga brata Alibega,
1110 Jeda, majko, Memiš-buljubaše,
1111 Kamo, majko, moja sestra Zlate?“
1112 Majka njemu plačna progovara:
1113 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine,
1114 Da je, sine, tvoja zdrava glava!
1115 Ti si brata poželio svoga,
1116 Na njega se platna sasipaju,
1117 Ostala su braća i družina:
1118 Sve je, sine, ligom izginulo,
1119 Sestra ti je dopala sužanjstva.
1120 Ako, sine, za Memiša pitaš,
1121 Memišu su ruke savezate,
1122 I Memiš je dopao sužanjstva.“
1123 Kad Dervišbeg te razumi riči,
1124 Tad on majci poče govoriti:
1125 „Daj halali, milostiva majko!
1126 Došli su nam danci na rastancih,
1127 Vakat došo, da se rastajemo,
1128 Ja ću svoju sestru povratiti,
1129 Ja i svoju glavu usijati,
1130 Alibega brata okajati.“
1131 Kad mu majka riči razumila,
1132 Dervišbegu sinu poletila,
1133 Za desnu ga ruku prifatila,
1134 Pa ga povi sa konja đogata.
1135 Među oči sina poljubila,
1136 Nju Dervišbeg u obidve dojke,
1137 Halališe i blagosloviše.
1138 Tad Dervišbeg otišće đogata
1139 Od Begaje uz polje begajsko,
1140 A prati ga ostarila majka:
1141 „Hajde sine, u sto dobrih časa,
1142 Da Bog dade, hairli ti puti,
1143 Dušmani ti pod nogami bili
1144 Kano klinci u konja đogata,
1145 Zdrav hodio, majci dohodio!“
1146 Malo vrime za vrimenom bilo,
1147 Crne zemlje stade tutljavina,
1148 Kraj gospoje stade gudljavina.
1149 Kad pogleda Ahmedbegovica,
1150 Al s’ pomoli alaj konjanika.
1151 Istrgo se jedan na alatu:
1152 Svitle mu se toke i čelenke,
1153 Svitle mu se puške oko pasa,
1154 Oko njeg se alamanka voza,
1155 Položio koplje ubodicu
1156 Svom alatu kraj oka desnoga.
1157 Poznaje ga Ahmedbegovica,
1158 Ko l’ je aga, čiji li neferi,
1159 Al ne more konjika poznati,
1160 Jer joj oči suze napunile.
1161 Dok se konjik bliže poprikuči,
1162 Al je glava sorguč-Omerbega,
1163 Alidžija Zlatke divičice.
1164 Kraj gospoje naćera alata,
1165 Samo gospi turski salam viknu,
1166 Salam viknu, iz grla podviknu:
1167 „O gospojo Ahmedbegovice!
1168 Je l’ ti Zlate dopala sužanjstva?“
1169 „ „Jest, Omerbeg, žalosna joj majka!“ “
1170 A Omerbeg proćera alata,
1171 A za begom trideset delija.
1172 Malo vrime, dugo ne poteže,
1173 Još se konjik jedan pomolio
1174 Na doratu ko na gorskoj vili,
1175 Na tome je dobra đeisija:
1176 Sav se momak od čizama svitli,
1177 Od čizama do vrh čelenaka,
1178 Položio koplje ubodicu
1179 Svom doratu kraj oka desnoga.
1180 Poznaje ga Ahmedbegovica,
1181 Al poznade i tog konjanika,
1182 To je glava Ćordić Mehmedaga
1183 Sa ćojluka, izviše Budima.
1184 Kad naskaka Ćordić na doratu,
1185 On gospoji turski salam viknu,
1186 Kraj gospoje protišće dorata.
1187 Da vidimo bega Dervišbega!
1188 Dok Begaju polje preletio,
1189 On pogleda kraju pod planinu,
1190 A sitan se oganj prolomio,
1191 Jer dočeka Rahman buljubaša.
1192 On dušmanu staze zatvorio,
1193 Sve Bakonji klance pojagmio.
1194 Pa zameće pod Bakonjom kavgu,
1195 Puškaju se oni po kamenju,
1196 Tu dušmansku vojsku zastupio.
1197 Kad dopade beže Dervišbeže,
1198 On ugleda glije i parade.
1199 U tog bega ne bi uspiranja:
1200 Na dušmanske glije udario,
1201 Dušmani ga vatrom dočekaše,
1202 Oko njeg se modar plamen veže.
1203 Smrti nije, dok Bog ne naredi:
1204 Sve dušmanske glije istrgao,
1205 Prvu vatru na se izmamio.
1206 Dok naskaka sorguč Omerbeže,
1207 Ni u njega ne bi zastajanja:
1208 I on sebi sokak načinio,
1209 U dušmanski s’ logor zamišao,
1210 I za njim se modar plamen veže.
1211 Dok naskaka Ćordić Mehmedaga,
1212 Ni u njega ne bi uspiranja:
1213 I on sebi sokak načinio.
1214 Da vidimo bega Dervišbega!
1215 Vavik beže po logoru skače:
1216 Krvava mu do ramena ruka,
1217 A krvava do balčaka ćorda,
1218 Tri put što je logor promišao.
1219 Sestru Zlatu po logoru traži
1220 I kopile bana janjočkoga,
1221 Ne bi li ga mira namirila:
1222 Ne može ga mira namiriti.
1223 Iz logora išćera đogata
1224 Na poljanu pod ,crljene stine’,
1225 Pa pogleda polju varadskome,
1226 On veliko čudo ugledao:
1227 Uz polje se indat pomolio,
1228 Jer se digo Varad-Alibeže,
1229 Podigo ga gazi Ahmedbeže,
1230 Pet stotina digo konjanika.
1231 Pozna dite roditelja svoga,
1232 Gdje je pao po jagazu svome,
1233 U zubih mu golotrba ćorda,
1234 U rukama puške nategnute.
1235 Kad ugleda beže Dervišbeže,
1236 Na poljani odside đogata,
1237 Pa pogleda sentu kaniškome:
1238 Još mu s’ jedan alaj pomolio,
1239 Pročuše se zile i borije:
1240 Al se digo Hasanpaša Tiro,
1241 Pa podigo mlade Kanižane,
1242 Dvi hiljade digo konjanika.
1243 Kanižani na namu junaci,
1244 Sve proliće jedan kraj drugoga,
1245 Namiče se jedan prid drugoga:
1246 To je begu vrlo milo bilo.
1247 Kad vidio beže Dervišbeže,
1248 On u svake misli udario,
1249 Sve mislio, u jednu smislio:
1250 „Bože dragi, što ću i kako ću,
1251 Al bi čeko babe i indata,
1252 Al bi išo oganj progaziti?
1253 Ne bi l’ mira mene namirila,
1254 Ne bi l’ našo svoju sestru Zlatu
1255 I đidiju, bana janjočkoga.“
1256 To mislio, pa se domislio,
1257 Okrenu se do konja đogina,
1258 A đogatu prifati kolane.
1259 ,Ja alah’ reče, poside đogata,
1260 Nagodi ga pred svog roditelja,
1261 Da dočeka babu roditelja.
1262 Kad njeg babo vidi Ahmedbeže,
1263 Dervišbega iz grla povika:
1264 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine!
1265 Kamo t’, sine, tvoja sestra Zlate?“
1266 „ „Babo dragi, dopala sužanjstva,
1267 A bila nam kula izgorila.“ “
1268 Ja kad beže te razumi riči:
1269 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine!
1270 Sad ce nami indat čatisati,
1271 Valja nami paše dočekati
1272 I junaka, mladih Kanižana,
1273 Onda ćemo čarku zametnuti.“
1274 Malo oni u riči bijahu,
1275 A naskaka Hasanpaša Tiro:
1276 Dvi s’ sastaše pod Bakonjom vojske,
1277 Od Varada i bile Kaniže.
1278 Kad vidio beže Dervišbeže,
1279 On poleti Hasanpaši Tiri:
1280 „Hasanpaša, gospodine dragi!
1281 Dovu čin’te, da mi udaramo,
1282 Da brez dove ne ginu junaci,
1283 Dženetu se vrata otvorila.“
1284 A povika Hasanpaša Tiro:
1285 „Sabur, sine, toga će nam biti!
1286 Još će nami prespiti indata.“
1287 Istom oni u riči bijahu,
1288 Još se jedan alaj pomolio,
1289 To je glava Šestokrilovića,
1290 Za njim đika stotinu konjika.
1291 Kad naskaka Šestokriloviću,
1292 Salam dade, a paši poleti:
1293 „Hasanpaša, gospodaru dragi!
1294 Dovu, paša, da mi udaramo,
1295 Nek brez dove ne ginu junaci.
1296 Ako dove činiti ne ćete,
1297 Ja je, paša, ni čekati ne ću.“
1298 Kad vidio Hasanpaša Tiro,
1299 Povikaše hodže i hadžije:
1300 „Dajte nami dovu, efendije!“
1301 Efendije dovu kurisaše,
1302 A hadžije zićer donesoše,
1303 A ostali aminuju Turci:
1304 Dova bila, pa već bitisala.
1305 Trže s’ đogat bega Dervišbega,
1306 Uporedi sorguč Omerbeže,
1307 A zaskoči Ćordić na doratu.
1308 Kad vidiše mladi Kanižani,
1309 Čak do kraja dove ne čekaju:
1310 Udariše, čarku zametnuše,
1311 A dušmani vatrom dočekaše.
1312 Puče lunta, zametnu se punta,
1313 Samo s’ jednom vatrom premetnuše.
1314 Dok ostali Turci navališe,
1315 I tri put se vatre prevrgoše,
1316 Pa za gole ćorde prefatiše,
1317 Halaknuše, Boga spomenuše,
1318 S dušmani se Turci pomišaše.
1319 Da je bilo stati pogledati,
1320 Kaka se je zametnula kavga!
1321 Puška puca, ljuljaju topovi,
1322 Sablja siva, a krv se proliva,
1323 A kopljeta stoji krhljevina,
1324 A izliću konji sedlenici
1325 A brez svojih jadnih sahibija:
1326 Njeki sedlo nose iskrenuto,
1327 Njeki dupe nose i čakšire,
1328 Jer se j’ sila silom udarila.
1329 Da vidimo bega Dervišbega!
1330 Sedam puta što logor promiša,
1331 Jer on traži svoju sestru Zlatu
1332 I Memiša, vridna buljubašu,
1333 Al zaludu, kad mu hasne nejma:
1334 Ban pobigo, odnio divojku.
1335 Dervišbegu kasno na um palo,
1336 Iz logora istišče đogata,
1337 Od Bakonje stazu ujagmio,
1338 Jer vidio, da mu sestre nejma,
1339 A nejmade bana janjočkoga.
1340 Beg đogatu pade po perčinu,
1341 Uz Bakonju navija đogata,
1342 Išćera ga na slime Bakonji.
1343 Kad pogleda polju klakarskome,
1344 On ugleda bana janjočkoga,
1345 Gdje se jagmi polju klakarskome,
1346 A za njim se zasobica bili.
1347 Kad ga vidi beže Dervišbeže,
1348 Tad podviknu iz grla junačkog:
1349 „Dušmanine, od Janjoka bane!
1350 Ako s’ brojiš, da si janak pravi,
1351 De ustavi velikog đogata,
1352 A odbaci od sebe divojku,
1353 Pod junačku da se ogledamo!
1354 Ako zgubiš mene u mejdanu,
1355 Drugoga ti poćernika nejma,
1356 Vodi Zlatu, nosi moju glavu,
1357 Dušmanine, pa se ženi Zlatom!“
1358 To mu bane čuje i ne čuje,
1359 Ven se jagmi polju klakarskome,
1360 Za njim beže prikuplja đogata,
1361 Veš ispade na Klakarje ravno.
1362 Ban iz čizme poteže tatarku,
1363 Teško šiba velikog đogata.
1364 Ja kad vidi beže Dervišbeže,
1365 I on trže iz čizme tatarku,
1366 Na oči je namiče đogatu,
1367 A sleže se konju po perčinu,
1368 A đogatu progovara svome:
1369 „Moj đogate, i brate i druže!
1370 Evo ima tri godine dana,
1371 Kako te je devlet poklonio
1372 Mome babi, gazi Ahmedbegu,
1373 Nikada se okarali nismo;
1374 A danas se valja okarati,
1375 Jer mi sestra ode u sužanjstvo.“
1376 Pa dofati debela đogata.
1377 Da je stati bilo pogledati:
1378 Ko kada se podiže na krila.
1379 Već iskoči na Klakarje ravno,
1380 A podviknu bana janjočkoga:
1381 „O dušmane, od Janjoka bane!
1382 Nit s’ uteko nit sestre odnio,
1383 Ven ustavi velikog đogata,
1384 Dušmanine, da se ogledamo!“
1385 To ban čuje, ko kad i ne čuje,
1386 Ven on bija velikog đogata.
1387 Što ga bije, kad mu fajde nije:
1388 Begajsko je dugo i široko,
1389 Ni Klakarskom nije prigovora,
1390 A Bakonja vrletna planina.
1391 U bana je teška zasobica,
1392 Vrlo mu je đogat malaksao,
1393 Dobro ga je beže prikupio:
1394 Da otisne koplje ubodicu,
1395 Da otisne, a Boga spomene,
1396 Mogo bi ga kopljem ukobiti;
1397 Al ne more koplje otisnuti,
1398 Jer divojka pleća zaklonila.
1399 Tad Dervišbeg iz grla podviknu:
1400 „Davor Zlate, moja sestro draga!
1401 Ti se navij ja desno ja livo,
1402 Da ja vidim pleća dušmanina.“
1403 Kad je sestra brata opazila,
1404 Ciknu Zlate ka i zmija ljuta:
1405 „Moj Dervišbeg, moj brate rođeni!
1406 Ne mogu se nikud ukloniti.
1407 Ljuto me je dušman pritegao
1408 Sedam puta oko sebe pasom,
1409 A tri puta mojom pletenicom
1410 Oko svoga vrata neoprata.“
1411 Kad Dervišbeg te razumi riči:
1412 „Davor sestro, bratov razgovoru!
1413 To mu danas pripomoći ne će.“
1414 On navija u kajasu đogu,
1415 Navija ga s desna na lijevo,
1416 Da zateče bana janjočkoga,
1417 Da isprika bije dušmanina.
1418 Kad su konjma na sastanku bili,
1419 Vid huncuta bana janjočkoga!
1420 On se fati puške iz obluka,
1421 Okriće je begu Dervišbegu,
1422 I on pušci dade plahu vatru:
1423 Puče puška, ostala mu pusta!
1424 Ne udari bega Dervišbega,
1425 Ven đogata konja po kolanu,
1426 Iz desna mu dagmu načinio,
1427 Iz desna ga zrnje udarilo,
1428 A na livo bunču otvorilo
1429 I kroz njega zrnje proletilo:
1430 Pade đogat na Klakarju ravnom,
1431 A pretišće bega Dervišbega.
1432 Da se j’ bane htio povratiti,
1433 Mogo mu je glavu ujagmiti,
1434 Ven otišće niz polje đogata.
1435 Dok Dervišbeg nogu izvadio,
1436 Dok se svoga konja oprostio,
1437 Za njim male puške opalio,
1438 Al zaludu, kad mu fajde nejma,
1439 Jer ban ode, odnese divojku;
1440 A Dervišbeg osta kod đogata,
1441 Mrtva ljubi u peču đogata,
1442 A spominje svoju sestru Zlatu:
1443 „Davor sestro, sužnju prenevoljni,
1444 Al dopade goleme nevolje!
1445 Moj đogate, rane nepribone,
1446 Al te nikad priboliti ne ću!“
1447 Tako cvili, oko konja hoda.
1448 Jednoč okom pod Bakonju baci,
1449 Al iz klanca konjik iskočio,
1450 Neobičan s’ njemu učinio:
1451 Sav u crnu prahu potavnio,
1452 Olovo mu odnilo odilo,
1453 Nit se vide toke ni čelenke.
1454 Poznaje ga beže Dervišbeže,
1455 Ne more ga beže da poznade,
1456 Jer mu suze oči napunile.
1457 Dok se konjik blizu poprikuči,
1458 Kad li glava sorguč Omerbeže.
1459 Kad ugleda bega Dervišbega,
1460 Tad Omerbeg iz grla podviknu:
1461 „O Dervišbeg Ahmedbegoviću!
1462 Što si konja zastavio đogu?
1463 Il’ je tebi đogo malaksao,
1464 Il’ je tebi đogat poginuo,
1465 Kamo tebi tvoja sestra Zlate?“
1466 Tad Dervišbeg Omerbega viknu:
1467 „O Omerbeg od Budima grada!
1468 Nije meni đogat malaksao,
1469 Ven je, kuku, đogo poginuo.
1470 Kamo srića i od Boga draga,
1471 O Omerbeg, da sam ga zamino,
1472 Ovog dana da dočeko nisam,
1473 Jer mi sestra dopade sužanjstva!“
1474 Kad Omerbeg riči razumio:
1475 „O Dervišbeg, nemoj budaliti!
1476 Ako moja bude živa glava,
1477 Ne će Zlate dopasti sužanjstva,
1478 Ven ovoga bega Omerbega,
1479 Ti ne žali Zlate ni đogata,
1480 Kad je tvoja u životu glava.“
1481 To mu reče, protišće alata,
1482 Pa alatu pade po perčinu,
1483 A poteže iz čizme tatarku,
1484 Alata je tri put udario.
1485 Kad alatu dizgun odložio,
1486 Da je bilo stati pogledati,
1487 Kako mu je alat poletio:
1488 Kano zvizda ispod neba sjajna.
1489 On ugleda bana janjočkoga,
1490 Gdje na silu konja goni đogu,
1491 A jagmi se klancu ružajskome,
1492 A podviknu sorguč Omerbeže:
1493 „O dušmane, od Janjoka bane!
1494 Ako misliš, bane kopilane,
1495 Što si jednog bega zastavio,
1496 Pod njim konja ubio đogata:
1497 Ljući su se nametnuli Turci,
1498 Dušmanine, ka i mrki vuci,
1499 Ja ću tvojom mrtvom govoriti.
1500 Ven dušmane, od Janjoka bane,
1501 Ako s’ brojiš, da si muška glava,
1502 Đogu vrati, odbaci divojku,
1503 Pod junačku da se ogledamo!“
1504 To mu bane čuje i ne čuje,
1505 Već on bije pod sobom đogata.
1506 Što ga bije, kad mu fajde nije,
1507 Pobliže ga beže prikupio,
1508 On podviknu, a divojku viknu:
1509 „Davor Zlate, draga dušo moja!
1510 Kloni mi se ja desno ja livo,
1511 Da ja vidim rame dušmaninu.“
1512 Kad divojka bega razaznala:
1513 „O Omerbeg, po svitu gledanje!
1514 Ne mogu ti s’ nikud ukloniti,
1515 Ljuto me je stego oko sebe
1516 Sedam puta pasom ujvenikom,
1517 A tri puta mojom pletenicom
1518 Oko svoga vrata neoprata.“
1519 Beg joj kaže, da mu ne pomaže.
1520 Kad pobolje bana sustigao,
1521 On navija konja u kajasu,
1522 Da zateče bana janjočkoga.
1523 Kad su konji uporedu bili,
1524 O junaci, da s’ zameće kavga,
1525 A povika Zlate divičica:
1526 „O Omerbeg, po svitu gledanje!
1527 Ne nagoni konja na dušmana,
1528 Jer je obi puške izvadio,
1529 Okreće ih tebi i alatu.
1530 Izlomi mi po laktovih ruke,
1531 Bočeći se s banom dušmaninom,
1532 Ne bi li mu puške ujagmila.“
1533 To Omerbeg haje i ne haje,
1534 Već na bana naćera alata,
1535 A iz grla bana podviknuo:
1536 „Dušmanine, od Janjoka bane,
1537 Nemoj reći, da sam privario!“
1538 Pa na njega naturi alata,
1539 Ban njegaka dobro dočekao,
1540 Pa na njega puške naperio.
1541 Pametna se zgodila divojka,
1542 Po puškama rukom udarila:
1543 Jedna fali, a druga opali,
1544 Što opali, bega promašila,
1545 Van što ga je vatra zabušila.
1546 A podviknu sorguč Omerbeže:
1547 „Stani, bane, sad je reda moja!“
1548 Pa na njega naturi alata,
1549 Isprika ga kopljem udario:
1550 Kako ga je dobro udario,
1551 Kroz njega je koplje proturio
1552 Od jabuke pa do desne ruke,
1553 Iz sedla ga konju izvalio.
1554 Dušman pade u travu na glavu.
1555 A po njemu Zlate divičica.
1556 Omerbeg se grohotom nasmija:
1557 „Bože dragi, čuda golemoga!
1558 Da ja vidim, što vidio nisam,
1559 Gdje Turkinja bana uzjahala!“
1560 On ufati banova đogata,
1561 A odside velikog alata,
1562 A od bana odriši divojku,
1563 Pa se fati pale pozlaćene:
1564 On banovu glavu odvalio,
1565 Alatu je metnu u zobnicu,
1566 I sa bana snimio odilo,
1567 Na alata metnu u hegbeta,
1568 Pa govori Zlatiji divojki:
1569 „Davor Zlate, draga dušo moja!
1570 Moreš li se držati o đogatu,
1571 A moreš li praviti đogata?“
1572 „ „Mogu, beže, vidu iz očiju!“ “
1573 Omerbeg je diže na đogata,
1574 A poside svog konja alata,
1575 Pa se natrag uz Klakarje vrati,
1576 Dobro goni velikog alata,
1577 Za njim Zlate prikuplja đogata.
1578 Kad su pola polja pregazili,
1579 A pogleda beže sa alata,
1580 Da on vidi bega Dervišbega,
1581 Je li konja ostavio đogu,
1582 Je l’ otišo klancu bakonjskome.
1583 On ugleda bega Dervišbega,
1584 Al on hoda oko konja đoge,
1585 A sve vije ka i gorski vuče.
1586 A Omerbeg naskaka alata,
1587 Pa povika bega Dervišbega:
1588 „O Dervišbeg Ahmedbegoviću!
1589 Što ti žališ babina đogata?
1590 Dervišbeže, nisi ženska glava,
1591 Živa će glava konja nabaviti.“
1592 Kad ga vidi beže Dervišbeže,
1593 On ostavi velikoga đogu,
1594 Pa poleti begu Omerbegu,
1595 Dočeka ga na turskom salamu,
1596 A dočeka svoju sestru Zlatu.
1597 Al govori beže Omerbeže:
1598 „O Dervišbeg Ahmedbegoviću!
1599 Ako ti je đogo poginuo,
1600 Drugog sam ti konja nabavio,
1601 A sestru ti Zlatu povratio:
1602 Jaši konja, a uzmi divojku,
1603 Pa hajdemo klancu u Bakonju,
1604 Da vidimo, beže Dervišbeže,
1605 Što su tamo Turci uradili.“
1606 To mu reče, otišće alata,
1607 A Dervišbeg poleti đogatu,
1608 Sestru Zlatu skide sa đogata,
1609 Đogatu se u kalkan izvio,
1610 Za se diže sestra na đogata,
1611 Iz terkija vadi kabanicu,
1612 Pa zagrnu sestru svoju Zlatu,
1613 Pa Bakonji okrenu đogata.
1614 Ujagmiše klanac od Bakonje,
1615 Uz Bakonju konje nagađaju.
1616 Kad izišli na slime Bakonji,
1617 Oboriše s’ strmo niz Bakonju.
1618 Kad Bakonji sišli na poljane,
1619 Otalen je mašno pogledati.
1620 Nit pucaju puške ni topovi,
1621 Ven Bakonju magla poklopila,
1622 Podvikuju po magli junaci,
1623 Nosaju se zeleni bajraci,
1624 A Omerbeg otišće alata.
1625 Kad on spade kraju pod planinu,
1626 Jošter više čado ugledao:
1627 Sandžak-bajrak paše kaniškoga.
1628 Još i više beže ugledao:
1629 Drugi bajrak Varad-Alibega,
1630 I treći je Šestokrilovića.
1631 Tom se ne bi ni čem začudili:
1632 Ugledaše gazi Ahmedbega,
1633 Gdje Ahmedbeg po razboju hoda,
1634 Sve on vije ka i mrki vuče,
1635 A spominje sina Dervišbega,
1636 A prevrće mrtve i ranjene:
1637 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine,
1638 Gdje si kamen plećma podbočio,
1639 Al si ranjen, al si mrtva glava?
1640 Da se j’ babo kod tebe zgodio,
1641 Ne bi tebe, sine, ni žalio,
1642 Jer bi tebe babo okajao.“
1643 I još više čudo ugledali,
1644 Ugledaše Memiš-buljubašu,
1645 Na njem ništa od odila nejma,
1646 I on hoda, Dervišbega traži,
1647 Na ramenu dugu pušku nosa,
1648 U rukama golu sablju nosi.
1649 Kad vidio sorguč Omerbeže,
1650 On povika sa konja alata:
1651 „O Ahmedbeg, careva gazijo!
1652 Ti ne traži sina Dervišbega.
1653 Evo tvoga u životu sina!
1654 Gaziluk ti dite uradilo:
1655 Pogubio bana janjočkoga,
1656 Sestru Zlatu natrag povratio.“
1657 Kad Ahmedbeg riči razumio,
1658 Prid njih konja okrenu jagaza,
1659 Oba bega na klancu dočeka,
1660 Pa poleti Dervišbegu sinu.
1661 Prema njem je ruke raskrilio,
1662 Među oči sina poljubio,
1663 Dervišbegu sinu govorio:
1664 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine!
1665 Gdje si konja muntovao đogu,
1666 Kako li si sestru povratio?“
1667 A Dervišbeg babi govorio:
1668 „Ahmedbeže, dragi roditelju,
1669 Da je, babo, tvoja zdravo glava!
1670 Dobar nam je đogat poginuo
1671 Od đidije bana janjočkoga.
1672 Da ne bilo sorguč-Omerbega,
1673 Sestra bi mi dopala sužanjstva.
1674 Ako ’š, babo, begu zafaliti:
1675 Omerbeg je bana pogubio,
1676 A sestru mi Zlatu povratio,
1677 A đogata konja muntovao:
1678 Ovo j’ đogat bana janjočkoga.“
1679 Kad Ahmedbeg riči razumio,
1680 On ostavi sina Dervišbega,
1681 Pa poleti sorguč-Omerbegu,
1682 Grli, ljubi, ne zna da odstupi:
1683 „Hej aferim, siv-zelen sokole!“
1684 Otalen su konje poćerali,
1685 Stiraše ih kraju pod planinu
1686 Do sandžaka paše kaniškoga.
1687 Al pod pašu prostrte serdžaze,
1688 Vatre s’ lože, kahve prestavljaju.
1689 Svaki svoju tu iskuplja vojsku:
1690 Paša kupi svoje Kanižane,
1691 Varadlija svoje Varadlije.
1692 Tu šehite svoje iznijeli,
1693 Pa im kabur-kuće pogradili,
1694 Ranjenikom sale pogradili,
1695 I podigli svoje ranjenike.
1696 Vakat bio, da podižu vojsku,
1697 Da okriće svaki sentu svome.
1698 Hasanpaša do Kaniže pođe,
1699 Varadlije bijelu Varadu,
1700 A Alibeg na Požegu gradu:
1701 Već ćahoše, da se rasipaju.
1702 Da vidimo bega Omerbega!
1703 Tu Omerbeg ne kće mirovati,
1704 Već poleti begu Ahmedbegu:
1705 „O Ahmedbeg, careva gazijo!
1706 Tvoja j’ Zlate moja jauklija,
1707 Daj mi Zlatu, da s’ oženim s njome,
1708 U meneka virne ljube nejma;
1709 A vjeru sam dao od sebeka,
1710 Da se drugom oženiti ne ću,
1711 Dok je tvoje na odžaku Zlate.“
1712 Kad Ahmedbeg riči razumio,
1713 Nasmija se, begu govorio:
1714 „Omerbeže, siv-zelen sokole!
1715 Ja bi tebi Zlatu poklonio;
1716 Al su moji dvori izgorili,
1717 I Zlatino ruho pogorilo.
1718 Čekaj mene za godinu dana,
1719 Dok namirim ruho jedinici,
1720 Ja ću t’ svoju Zlatu pokloniti.“
1721 Omerbeg mu poče govoriti:
1722 „Muči, beže, nemoj ludovati!
1723 Daj mi Zlatu, da s’ oženim s njome!
1724 Ja sam, beže, jedinjak u majke,
1725 A moja je milostiva majka,
1726 Tvojoj Zlati zamiriti ne će,
1727 Što joj tanko ruho pogorilo,
1728 Zlatu će ti ruhom namiriti.“
1729 Kad to čuo Hasanpaša Tiro,
1730 On od mila na noge skočio.
1731 Omerbega rukom pregrlio,
1732 A u čelo bega poljubio,
1733 Ahmedbegu paša govorio:
1734 „O Ahmedbeg, careva gazijo!
1735 Podaj Zlatu begu Omerbegu,
1736 Kad je tvojoj Zlati mušterija!“
1737 Beg je dade, ni riči ne reče.
1738 Otalen se vojska podignula:
1739 Razviše se zeleni bajraci,
1740 Udariše jasni daulbazi.
1741 Ko je svatom bio mušterija,
1742 I ko konja imo za svatove:
1743 Namiriše s’ begovi svatovi,
1744 Trista mu se namiri svatova,
1745 Povedoše kićenu divojku.
1746 Beg okrenu bijelu Budimu
1747 Svatujući, igru zamećući:
1748 Dva pivaju, a dva otpivaju,
1749 Po četiri oganj obaraju.
1750 Hasanpaša okrenu Kaniži,
1751 Varadlije svom bilu Varadu,
1752 A Alibeg na Požegu gradu,
1753 Neka ide svako domu svome!
1754 A Ahmedbeg okrenu Begaji
1755 A sa svojim sinom Dervišbegom
1756 I sokolom Memiš-buljubašom.
1757 Kad su pola polja prigazili,
1758 Onda reče dite Dervišbeže:
1759 „Roditelju, babo Ahmedbeže!
1760 Ja ne viđah kraju pod planinu,
1761 Ko je ranjen, ko l’ je poginuo:
1762 Ćordića nam u ordiji nejma,
1763 Nit ga viđah mrtva ni ranjena.“
1764 Nasmija se gazi Ahmedbeže,
1765 Dervišbegu sinu govorio:
1766 „Moj Dervišbeg, moj rođeni sine!
1767 Nit je ranjen nit je poginuo,
1768 Nit je Ćordić dopao sužanjstva,
1769 Do sada je bio do ćojluka;
1770 Jer je Mehu mio Bog pomogo,
1771 Iz sužanjstva Ružu oprostio,
1772 Pa je digo za se na dorata,
1773 Odnio je domu i ćojluku,
1774 Do sad joj je lišce obljubio.“
1775 Dervišbeg se tome začudio.
1776 Da vidimo sada Omerbega!
1777 Kad Omerbeg do Budima dođe
1778 I dovede Zlatiju divojku,
1779 On Zlatiju nićah učinio,
1780 Omerbeg se s njome oženio,
1781 Pir činio punih petn’est dana.
1782 Kad veselje beže učinio,
1783 A Zlatom se lipom oženio,
1784 Vik vikovo, porod izrodio.
