Сонце ми застанало

Сонце ми застанало
Сонце ми се загледало.
На стред небо на стред плаво,
На стред земла на стред сиња.
Да гледало вељи чудо,
Вели чудо и велика жалост;
Костандин се оделио
От старога татка свога.
И от татка и од мајка
И од своје девет сестри
А шта му на дал паде,
На дал паде от делидба,
0т делидба чудновата?
Му паде једен хват,
Једен хват место пусто.
И му паде од делидба
Девет сажни бело платно
Једен тожни палешево.
Девед оки рујно вино
И три оки та ракија,
Једен кравај жолта, воска
И крстата та грмова,
Тоа сонце застанало
И немогло дале појћи
Док не скокни три пота ми.

Извор

М. С. Милојевић. 1869. Песме и обичаи укупног народа србског. Обредне песме. Државна штампарија: Београд. стр. 1