Сонет - XXXVII

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Бојић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Сонет - XXXVII
Писац: Милутин Бојић



Сонет - XXXVII



Немој да се кајеш кад ме будеш срела

На светломе друму, ка Великом Храму,

Кад те мимоиђем уплакану, саму,

Презрену од свију. Ти си тако хтела.


Гледаћеш из кута, уморна и свела,

Завијена у грех и порочну таму,

Не оплакуј тада своју болну драму.

Свакидашња прича... Ти си тако хтела.


Мада ниједан ти поглед нећу дати,

Ипак у мени ће спомен задрхтати,

Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.


И док моју главу свеже руже ките,

За те, одевену у подсмех и рите,

То болно сазнање осмех неба биће.


1917


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.