Сонет - XXXVII
| Сонет - XXXVII Писац: Милутин Бојић |
Немој да се кајеш кад ме будеш срела
На светломе друму, ка Великом Храму,
Кад те мимоиђем уплакану, саму,
Презрену од свију. Ти си тако хтела.
Гледаћеш из кута, уморна и свела,
Завијена у грех и порочну таму,
Не оплакуј тада своју болну драму.
Свакидашња прича... Ти си тако хтела.
Мада ниједан ти поглед нећу дати,
Ипак у мени ће спомен задрхтати,
Но мој горди осмех тај уздрхтај скриће.
И док моју главу свеже руже ките,
За те, одевену у подсмех и рите,
То болно сазнање осмех неба биће.
1917
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|