Sonet - XXXVII
| Sonet - XXXVII Pisac: Milutin Bojić |
Nemoj da se kaješ kad me budeš srela
Na svetlome drumu, ka Velikom Hramu,
Kad te mimoiđem uplakanu, samu,
Prezrenu od sviju. Ti si tako htela.
Gledaćeš iz kuta, umorna i svela,
Zavijena u greh i poročnu tamu,
Ne oplakuj tada svoju bolnu dramu.
Svakidašnja priča... Ti si tako htela.
Mada nijedan ti pogled neću dati,
Ipak u meni će spomen zadrhtati,
No moj gordi osmeh taj uzdrhtaj skriće.
I dok moju glavu sveže ruže kite,
Za te, odevenu u podsmeh i rite,
To bolno saznanje osmeh neba biće.
1917
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Milutin Bojić, umro 1917, pre 107 godina.
|