Сонет - XXXI

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Милутин Бојић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Сонет - XXXI
Писац: Милутин Бојић



Сонет - XXXI


Kô устремљене две буктиње свеже,

Уз праскав пожар растопљене смоле

С вриском фауна и нимфи, што голе

У сусрет јуре, кроз вијор што реже,


И крше стабла и кидају мреже,

Наша су срца што се вечно воле

Скрхала стреле, што су се заболе,

Стопила худе сметове што снеже


И уздрхтала и жедна и жудна

У крвавом се загрљају слила,

Здеравши чежњу, што се врх њих свила.


Кô танки вео и кô магла студна,

Пијући пламен, да стопе и спрже

Растанка звоно, што звони све брже.



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.