Сонет - VI
| Сонет - VI Писац: Милутин Бојић |
Бол ме и туга научише вери
У празном храму, уз шум кипариса
Чуо сам одјек сахрањених миса
И чуо Бога који љубав прашта.
И гордост која божанством се мери
Засу ме дахом старих, древних списа,
И, уз шум јела, кестена и тиса,
Чух јецај срца што саблаз испашта.
Тада се зачу одјек једва чујни,
Као два зрна сребра, докле чиле
Сунчани зраци још топли и рујни,
Та два се звука расуше по храму
Замрвши као шум најтање свиле
И иконостас зави се у таму.
Две скамењене сузе то су биле.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.
|