Солињанин Иве спасава сестрину част
0001 Бол болује Солињанин Иве
0002 Од грознице, бола немилога:
0003 Од кости му месо отпадало,
0004 Кроз кости му мухе пролићале,
0005 Кроз ребра му трава проницала,
0006 Кроз чело му пролазило сунце.
0007 Бол болује девет годин’ дана,
0008 По Солина бише помислило,
0009 Да је Иве давно погинуо.
0010 То се чудо надалеко чуло,
0011 То се чуло у земљу арапску,
0012 До никаква црна Арапина,
0013 А кад чује црни Арапине,
0014 Па га ето, курбе, на Солине:
0015 На Солине пење чадорине,
0016 Па сазива Солињане младе:
0017 „Бора вами, Солињани млади!
0018 Је ли кога породила мајка
0019 И је ли га задојила мликом,
0020 Нек изајде мени на мегдане,
0021 Оли сада, оли већ никада!”
0022 Позивље их црни Арапине
0023 Ма би Тома, ал га нема дома,
0024 Ма би Лука, ал га боли рука,
0025 Ма би Јуре, поша’ у бандуре,
0026 Ма би Иве, ал је оболио.
0027 Сад га није, тко би излазио
0028 И с Арапом мегдан учинио.
0029 Обећају мите и дарове,
0030 На дан овцу и младу дивојку:
0031 Све Солинке редом изредио
0032 Редња дође Иванове секе.
0033 Цвили цура, под перчин му пуја,
0034 Па Ивану суза долетила,
0035 Па је Иван секи бесидио:
0036 „О Анђушо, драга секо моја,
0037 Откле врила вода долетила,
0038 Ол је искра од врућега огња,
0039 Па је она мене опалила?”
0040 А Анђуша брату одговара:
0041 „Бора теби, мој рођени брате,
0042 Није искра од врућега огња,
0043 Нит је врила вода долетила,
0044 Него суза од лица мојега.”
0045 Па је Иван секи говорио:
0046 „А што цвилиш, ка ти је невоља?
0047 Оли ти је помањкало хлиба,
0048 Оли ти је помањкало платна,
0049 Ол ти немоћ моја додијала,
0050 Ол ти рујно помањкало вино.
0051 Ол-но ти је вриме од удајбе?”
0052 Па Анђуша брату одговара:
0053 „Бора теби, мој рођени брате,
0054 Нит је мени помањкало хлиба,
0055 Нит ми рујна помањкало вина,
0056 Нит ми била помањкало платна,
0057 Нит ми немоћ твоја додијала,
0058 Нит је мени од удајбе вриме,
0059 Него цвилим ради Арапина,
0060 Гди је доша’ тамо на Солине,
0061 На Солину разапе чадора,
0062 Па зазивље Солињане младе
0063 Да изађу њему на мегдане.
0064 Ма би Тома, ал га нема дома,
0065 Ма би Лука, ал га боли рука,
0066 Ма би Јуре, оша’ у бандуре,
0067 Би ти, Иве, ал си оболио.
0068 Сад га нема, тко би излазио
0069 И с Арапом мегдан учинио.
0070 Давају му мито и дарове
0071 На дан овцу и младу дивојку:
0072 Сав се Солин редом изредио,
0073 Сад је редња, да ја к њему пођем.
0074 Зато цвилим и невоља ми је.”
0075 Онда Иван секи одговара:
0076 „Ништа зато, моја секо драга,
0077 Ти се шетај у мермер-камару,
0078 Па избери риде невезене,
0079 Свежи мени у рамену руке,
0080 Па се шетај до сандука твога,
0081 Па избирај свилене мараме,
0082 Свежи мени болест око главе,
0083 Па се шетај до сандука мога,
0084 Па избери пет стотин’ цекина.
0085 Ја ћу поћи, драга секо моја,
0086 Ја ћу поћи црном Арапину,
0087 Да ти не би обљубио лице.
0088 Па се шетај у долње подруме,
0089 Избер’ мени притила дорина,
0090 Мећи на њег, што је за јунака!”
0091 Кад Анђуша брата разумила,
0092 Па се шета у мермер-камару,
0093 Па избира риде невезене,
0094 Свеже брату у рамену руке;
0095 Па се шета до сандука свога,
0096 Па избира свилене мараме,
0097 Свеже брату болест око главе;
0098 Па потражи пет стотин’ цекина,
0099 Да јој Арап не обљуби лица;
0100 Па се шета у долње подруме
0101 Па избере дебелог дорина.
0102 Брата меће коњу на рамена,
0103 У руке му додавала ћорду.
0104 Отолен се Иван подигнуо,
0105 Прико поља с коњем ударио.
0106 То га гледа црни Арапине,
0107 Па сам собом Арап проговара:
0108 „Боже мили, велика ти хвала,
0109 Велика је привара на свиту,
0110 Да је Иван болом оболио
0111 И да-но је давно преминуо,
0112 А ето га, курба га родила,
0113 А ето га мени на Солину.”
0114 Прид њег Иван с коњем долетио,
0115 За узду му Арап коња прими,
0116 Говори му црни Арапине:
0117 „Да си здраво, Солињанин Иве!
0118 Хајде да се напијемо вина!”
0119 Ал говори Солињанин Иве:
0120 „Нисам доша’, да вина пијемо,
0121 Нег сам доша’, да мегдан д’јелимо.”
0122 Тргне ћордом, одсиче му главу,
0123 Пак је веже у свилну мараму,
0124 Пак полети пут свога Солина.
0125 Кроза Солин кад је пролазио,
0126 Кантуни су од куле падали
0127 Од хитрости млађана јунака.
0128 Пак бесиди Солињанин Иве:
0129 „Бора вами, Солињани млади!
0130 Свима вам је црни Арапине,
0131 Свима вам је обљубио секе,
0132 Богме моје ни видио није!”
