Соко лети преко Сарајева
сребренијех ногу до кољена,
позлаћених крила до рамена,
бисерли му круна над очима.
Гледале га Сарајке дјевојке, 5
гледајући њему говориле:
— О бога ти, сив зелен соколе!
Гдје си био, кога си дворио?
Ко је теби ноге окнивао,
ко ли ти је крила позлатио 10
и ко ти је круну накитио?
Одговара сив-зелен соколе:
— О бога ми, Сарајке дјевојке,
дворио сам пашу Али-пашу!
У паше ми три шћери бијаху: 15
старија ми ноге окнивала,
а средња ми крила позлатила,
најмлађа ми круну накитила.
Најмлађа му најљепша бијаше,
често баби на ћошак иђаше 20
и шећерли кахву доносаше.
Њу ми бабо севди-ђулом зваше,
мила мајка севди-злато моје,
мио драги севди-срце моје.
— Севди-срце, хоћеш поћи за ме? 25
— Пашо-заде, ако бабо даде!
Бабо даде, ожени се заде.
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 334.
