Соколови

Соколови Писац: Јован Грчић Миленко

Кад се оно небо наоблачи
Над Косовом, над пољем крвавим,
Кад севнуше једовите муње,
А кроз срце честитога кнеза
И његових чувених делија;
Кад јаукну срце Србадије,
Јер јој мило тад пропаде царство,
Тад прнуше до две тице сиве,
Тице сиве, два сокола сива:
Једно јесте соко Обилића,
Друго јесте соко Бранковића.
Полетели ка Шари планини,
Спустили се на јелову грану,
Спустили се да одморе крила.
Ал’ беседи соко Обилића:
»Да мој брате, јадом братовали,
Пропало је на Косову царство;
Погин’о је славни цар-Лазаре,
Коме слава погинути неће;
Пропала му сва голема војска,
Којој име пропанути неће;
Погин’о је стари Југ-Богдане,
Младо су му срце прострелили!
Погибoше девет Југовића,
У смрти се деца загрлила,
Мој побрате, и Богу је жао!
Погин’о је Страхинићу Бане;
Погин’о је како нико није!
Погин’о је Васојевић Стево,
Ал’ му рука малаксала није;
Погин’о је Мусићу Стеване,
А уз њега Срђа Злопоглеђа:
Погледом је сваљивао Турке;
Погин’о је Љутица Богдане,
Име му је Турке застрашило,
А сабља му име толковала!
Погин’о је Орловићу Павле,
Кој’ му Турчин мача опазно,
Спазит’ неће умиљато сунце!
Погин’о је Топлица Милане,
Драг побратим мога господара!
Погин’о је Косанчић Иване,
Драг побратим мога господара!
Погин’о је, до Бога милога,
Погин’о је Милош Обилићу,
Тешко мени, тици његовојзи.«
Ту соколу сузе ударише,
Оба крила махом оросише,
Тешке сузе са крила отреса,
Ал’ терете са срца никако.
Кад се соко сузе наплакао,
Он погледа на побрата свога,
Погледа га па му проговори:
»Мој побрате, тицо Бранковића!
Е тако је пропануло царство,
Ето тако тићи попадаше,
Ка’но браћа један до другога.
Ал’ не паде Бранковићу Вуче:
Канда није с њима братовао!«
Ал’ говори соко Бранковића:
»Мој побрате, тицо Милошева!
Јесте тако пропануло царство,
Јесу тако тићи пропанули,
Јест остао Бранковићу Вуче,
Има да је с њима братовао.
Но кол’ко ми за јунаци тешко
Што падоше на Косову равну,
Тол’ко ти се ја радујем, побро,
Што не паде Бранковићу Вуче,
Тер имадем свога господара.«
Њему кликну соко Обилића:
»Мучи, побро, саломио крила,
Та с’ њега је и пропало царство!
Мучи побро, па соколуј с’ њиме,
А на другу сад полети грану,
Да на једној не стојимо грани,
Јер ми срце соколово вређаш;
А нећеш ли да верујеш побри
Да издаде Вуче на Косову,
То запитај и Шару планину,
Планина је срца истинога,
Истино јој на јелама лисје,
Од горе ћеш разумети, побро,
Ко проведе љутог оклопника
Кроз њезине кланце и путање,
Баш кад беше на умору царство.«
То кад злобан соко саслушао,
Расрди се на истине речи,
Вуче му је срца позајмио,
Да истину отровом угуши...
Расрди се на побрата свога
И поцикну танко гласовито,
Да у гори све задрхта лисје.
Расрди се к’о што никад није,
Те полети побратиму своме,
Удрио га крили муњевити,
Удрио га, ујела га гуја!

Боже мили, чуда големога!
Јоште гора чуда не виђела
Овакога што се данас нађе,
Још потоци у њој не застали,
Да гледају чудо невиђено, —
Ал’ данаске путе не путују,
Већ гледају чудо невиђено:
По врх јеле танке поносите,
Удрила се два сокола сива.
У пакости срцу раздраганом,
Поцикују да горица јечи.
Из ока им ватра посуктала,
Ал’ и јесу очи соколове!
Низ крила им крвца ударила,
Те црвени саломљено перје.
Борили се соколови сиви,
Борили се у опкладу с даном;
А кад вече груди распучило,
Борили се — и уморили се..
Са висине на зелену траву
Спануо је соко Бранковића:
Оба су му крила саломљена,
Оба су му ока избијена.
Љуто цвили соко без очију,
Љуто цвили, до Бога се чује:
»Јо, побрате, змијом братовао,
»Да ти знадеш — о, на брзо знао, —
»Да ти знадеш како ли је тешко
«Без очију, без лаганих крила!...«
Ал’ беседи соко Милошевац:
»Баш к’о Србу без својега царства,
»Иди, кажи злобном господару!...«

У Бечу, на велики понедељак 1868.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 127-131

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.