Sokolovi
| Sokolovi Pisac: Jovan Grčić Milenko |
Kad se ono nebo naoblači
Nad Kosovom, nad poljem krvavim,
Kad sevnuše jedovite munje,
A kroz srce čestitoga kneza
I njegovih čuvenih delija;
Kad jauknu srce Srbadije,
Jer joj milo tad propade carstvo,
Tad prnuše do dve tice sive,
Tice sive, dva sokola siva:
Jedno jeste soko Obilića,
Drugo jeste soko Brankovića.
Poleteli ka Šari planini,
Spustili se na jelovu granu,
Spustili se da odmore krila.
Al’ besedi soko Obilića:
»Da moj brate, jadom bratovali,
Propalo je na Kosovu carstvo;
Pogin’o je slavni car-Lazare,
Kome slava poginuti neće;
Propala mu sva golema vojska,
Kojoj ime propanuti neće;
Pogin’o je stari Jug-Bogdane,
Mlado su mu srce prostrelili!
Pogiboše devet Jugovića,
U smrti se deca zagrlila,
Moj pobrate, i Bogu je žao!
Pogin’o je Strahiniću Bane;
Pogin’o je kako niko nije!
Pogin’o je Vasojević Stevo,
Al’ mu ruka malaksala nije;
Pogin’o je Musiću Stevane,
A uz njega Srđa Zlopogleđa:
Pogledom je svaljivao Turke;
Pogin’o je Ljutica Bogdane,
Ime mu je Turke zastrašilo,
A sablja mu ime tolkovala!
Pogin’o je Orloviću Pavle,
Koj’ mu Turčin mača opazno,
Spazit’ neće umiljato sunce!
Pogin’o je Toplica Milane,
Drag pobratim moga gospodara!
Pogin’o je Kosančić Ivane,
Drag pobratim moga gospodara!
Pogin’o je, do Boga miloga,
Pogin’o je Miloš Obiliću,
Teško meni, tici njegovojzi.«
Tu sokolu suze udariše,
Oba krila mahom orosiše,
Teške suze sa krila otresa,
Al’ terete sa srca nikako.
Kad se soko suze naplakao,
On pogleda na pobrata svoga,
Pogleda ga pa mu progovori:
»Moj pobrate, tico Brankovića!
E tako je propanulo carstvo,
Eto tako tići popadaše,
Ka’no braća jedan do drugoga.
Al’ ne pade Brankoviću Vuče:
Kanda nije s njima bratovao!«
Al’ govori soko Brankovića:
»Moj pobrate, tico Miloševa!
Jeste tako propanulo carstvo,
Jesu tako tići propanuli,
Jest ostao Brankoviću Vuče,
Ima da je s njima bratovao.
No kol’ko mi za junaci teško
Što padoše na Kosovu ravnu,
Tol’ko ti se ja radujem, pobro,
Što ne pade Brankoviću Vuče,
Ter imadem svoga gospodara.«
Njemu kliknu soko Obilića:
»Muči, pobro, salomio krila,
Ta s’ njega je i propalo carstvo!
Muči pobro, pa sokoluj s’ njime,
A na drugu sad poleti granu,
Da na jednoj ne stojimo grani,
Jer mi srce sokolovo vređaš;
A nećeš li da veruješ pobri
Da izdade Vuče na Kosovu,
To zapitaj i Šaru planinu,
Planina je srca istinoga,
Istino joj na jelama lisje,
Od gore ćeš razumeti, pobro,
Ko provede ljutog oklopnika
Kroz njezine klance i putanje,
Baš kad beše na umoru carstvo.«
To kad zloban soko saslušao,
Rasrdi se na istine reči,
Vuče mu je srca pozajmio,
Da istinu otrovom uguši...
Rasrdi se na pobrata svoga
I pociknu tanko glasovito,
Da u gori sve zadrhta lisje.
Rasrdi se k’o što nikad nije,
Te poleti pobratimu svome,
Udrio ga krili munjeviti,
Udrio ga, ujela ga guja!
Bože mili, čuda golemoga!
Jošte gora čuda ne viđela
Ovakoga što se danas nađe,
Još potoci u njoj ne zastali,
Da gledaju čudo neviđeno, —
Al’ danaske pute ne putuju,
Već gledaju čudo neviđeno:
Po vrh jele tanke ponosite,
Udrila se dva sokola siva.
U pakosti srcu razdraganom,
Pocikuju da gorica ječi.
Iz oka im vatra posuktala,
Al’ i jesu oči sokolove!
Niz krila im krvca udarila,
Te crveni salomljeno perje.
Borili se sokolovi sivi,
Borili se u opkladu s danom;
A kad veče grudi raspučilo,
Borili se — i umorili se..
Sa visine na zelenu travu
Spanuo je soko Brankovića:
Oba su mu krila salomljena,
Oba su mu oka izbijena.
Ljuto cvili soko bez očiju,
Ljuto cvili, do Boga se čuje:
»Jo, pobrate, zmijom bratovao,
»Da ti znadeš — o, na brzo znao, —
»Da ti znadeš kako li je teško
«Bez očiju, bez laganih krila!...«
Al’ besedi soko Miloševac:
»Baš k’o Srbu bez svojega carstva,
»Idi, kaži zlobnom gospodaru!...«
U Beču, na veliki ponedeljak 1868.
Izvor[uredi]
Jovan Grčić Milenko: Celokupna dela, Biblioteka srpskih pisaca, Narodna prosveta, str 127-131
|