Снивао сам... (1902)
Снивао сам... Ноћ је била,
Небо било зв'језда пуно,
А тих облак пловио је,
Златан као златно руно,
Ил, к'о да су благи вјетри
У зв'јездама поља плава,
Проносили златни вео
У ком мила зора спава.
Наша брда блистала су
Од свјетлости ноћне тајне,
Као да их препунише
Златна жезла, круне сјајне;
А долине, равни наше,
К'о драги су камен биле,
Као да су с б'јела грла
Ту расуле ђердан виле.
Свијало се голо грање
К'о да слуша божје слово,
А на свакој гробној хумци
Рађало се цвјеће ново.
Брда, доље, р'јеке плаве
И потока жубор мио,
Једним збором, гласом једним,
Мољаху се Богу ти'о...
Мољаху се Богу ти'о
А златан се облак пови
И пропоја: "Радујте се,
Ја сам вјесник дана нови'!
Ја сам вјесник среће, мира,
Мене к мртвим Господ шаље,
Да васкрсно сунце јавим!"
Па отплови небом даље.
А к'о тица када прхне
Из крлетке, мрачних жицâ,
И моја се душа узви
За облачком пут зв'јездица;
И далеко у висини,
Гдје се златни прамен вио,
У свијетлим звјездицама
Молила се Богу тио...