Сни
| Сни Писац: Јован Пачић |
Сни прелесни! Зашто ме варате,
Зашт’ ми предмет срцу скупоцени
В’ображен’ју живно представљате,
А пробудном одузмете мени?
Пакосно вас каквогод је боштво
Измислило мучит, једити ме,
Откуд инач’ би толико мноштво
Сваку ноћ и могло борити ме?
Сан уморне тек што склопи очи,
Таки, к’о у колу опсеноме,
Окол’ мене с играјушче точи
Најмилије срцу што је моме;
Тад прелесно с’ окол’ мене вију
Лица будном што су невидима,
Тад ја грлим оне млечну шију
Што на ум ме будног не узима;
Тада Љуба седи мом на крилу,
Грли ме и љуби узајмице,
Безмилосну так онежим вилу,
Да ми сама пружа усничице;
Морфеј готов жеље м’ исполнити,
Мило све ми дати пак чини се,
То што не смем будан помислити,
Што и тајно желим, исполни се.
Летим у сну, играм по воздуху,
Свирам, певам, кликћем од весеља,
Чујем Љубе пјесне миле слуху:
Немам, пловјашч, у радости жеља.
Сни! Од свега тога — шта имате?
Сен да грлим, чезне што м’ из руку,
Пакосни ви рад’ ји зар гледате
Несрећног и превареног муку?
Слутног јесте ли ви предчувствија,
Ображен’ја пророчествујушча,
В’ображен’ја ил’ сте последствија
Спавајушчег душу прогријушча?
Слут ако сте, зашто сновиђен’ја
Ви на јави сва не исполните,
Ако ли сте душе в’ображен’ја,
Бедног зашт’ ме всује ви мучите?
Ако, буд сам лишен свег на јави,
Опсенами, сни, ме обрадујте,
Истино ми што се не појави,
Вообразном смислу то дарујте.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 159-160
|