Смрт ђакона Авакума
Смрт ђакона Авакума
(У јесен 1814. године)
Шта то кличе на врху Каблара
Још пре зоре и данице сјајне?
Да л' је соко, да ли бела вила?
Нит' је соко, нити бела вила,
Већ попева ђакон Авакуме
Лов ловећи по гори зеленој;
Запевао песму о слободи
И о српским јунацима старим:
О јунаку старини Новаку,
О Груици и о Радивоју;
пева момче кано соко сиви,
лепше пева него бела вила,
планина се планини одзива,
по земљи се трава занијала,
а са горе отпадало лишће.
То се чудо чуло до везира,
До онога паше Сулејмана
У стојноме граду Београду,
Па он зове својега већила,
Зове везир пашу Ђаја-пашу
И овако њему проговара:
"Чу ли мене, пашо Ћаја-пашо!
Намах узми дванаест делија;
Потеците Чачку и Каблару,
Ухватите момче Авакума,
Ал' немојте њега погубити,
Жива ми га доведите амо".
Ћаја-паша намах послушао,
Подиже се Чачку и Каблару,
Води собом дванаест делија;
Ухватише српско момче младо,
Везаше му наопако руке,
Па га воде Сулејман-везиру.
Кад Авакум пред везира дође,
Вели њему везир Сулејмане!
"Млад си, леп си, момче Авакуме!
Жао ми те погубити млада:
Потурчи се, не погини лудо;
Даћу теби читав товар блага,
Већилом те мојим учинити,
Да благујеш и да господујеш
У стојноме граду Београду".
Ал' је момче срца слободнога,
Слободнога, срца јуначкога,
Па говори ђакон Авакуме:
"Хвала теби, честити везиру
На милости и на дару твоме!
Али почуј, што ћу теби рећи:
Не бих ти се јунак потурчио,
Потурчио, Христа нагрдио,
Да ми дадеш три товара блага,
Да ми дадеш над Босном везирство:
Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти,
А Суд Страшни чека и вас Турке,
Па ви чин'те, што је вама драго;
А скоро ће турци долијати,
Бог је сведок и његова правда".
Кад то зачу везир Сулејмане,
Намах викну дванаест делија!
"Брже колац тврди зарежите,
Жива њега на колац набијте,
Нек се мучи, кад се не потурчи!"
Везира су слуге послушале:
Авакума хитро дохватише,
Изведоше граду на пољану;
Колац тврди оштро зарезаше,
Да уморе спрскo момче младо.
Ал' за њима пристанула мајка,
Кука јадна из грла бијела,
Грозне сузе лије низ образе;
Па говори сину Авакуму:
"Авакуме, моје чедо драго!
Себе млада, сине, не погуби.
Своју стару не ојади мајку:
Потурчи се, ако Бога знадеш!
А Бог ће ти гријех опростити,
Јер је гријех за невољу, сине".
Ал' запева ђакон Авакуме,
Запевао танко гласовито
И кроз песму мајци одговара:
"Мајко моја, на млеку ти хвала!
Ал' не хвала на науци таквој!
Немој жалит' што ћу млад умрети:
Ти си стара, дуго чекат' нећеш,
Брзо ћеш се обрадоват' сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља из свакојих беда;
Цвет пролетњи иде тек за зимом:
Из зулума слобода се рађа.
Благо томе, ко раније умре,
Омање је муке и гријеха;
А још браће имаде на свету,
Који ће те стару подржати
Теб' подржат', мене покајати
И Христову веру очувати."
Кад то зачу дванаест делија,
Турци беху, за Бога хајаху:
Најпре њему срце прободоше,
Па га онда на колац вргоше,
Да с' не мучи, да је мање греха.
У мајке се душа узрујала,
А ум јој се помутио грдно:
Ноктима је лице нагрдила,
Низ лице јој крвца тецијаше,
Пак се бије у слабачке груди;
Оде јадна дома кукајући,
Кукајући, тужно наричући.
- ↑ Ср. Ј. Стојковић: "Нова Србијанка-Борбе за ослобођење 1804-1815", Београд, 1927.