Smrt đakona Avakuma
Smrt đakona Avakuma
(U jesen 1814. godine)
Šta to kliče na vrhu Kablara
Još pre zore i danice sjajne?
Da l' je soko, da li bela vila?
Nit' je soko, niti bela vila,
Već popeva đakon Avakume
Lov loveći po gori zelenoj;
Zapevao pesmu o slobodi
I o srpskim junacima starim:
O junaku starini Novaku,
O Gruici i o Radivoju;
peva momče kano soko sivi,
lepše peva nego bela vila,
planina se planini odziva,
po zemlji se trava zanijala,
a sa gore otpadalo lišće.
To se čudo čulo do vezira,
Do onoga paše Sulejmana
U stojnome gradu Beogradu,
Pa on zove svojega većila,
Zove vezir pašu Đaja-pašu
I ovako njemu progovara:
"Ču li mene, pašo Ćaja-pašo!
Namah uzmi dvanaest delija;
Potecite Čačku i Kablaru,
Uhvatite momče Avakuma,
Al' nemojte njega pogubiti,
Živa mi ga dovedite amo".
Ćaja-paša namah poslušao,
Podiže se Čačku i Kablaru,
Vodi sobom dvanaest delija;
Uhvatiše srpsko momče mlado,
Vezaše mu naopako ruke,
Pa ga vode Sulejman-veziru.
Kad Avakum pred vezira dođe,
Veli njemu vezir Sulejmane!
"Mlad si, lep si, momče Avakume!
Žao mi te pogubiti mlada:
Poturči se, ne pogini ludo;
Daću tebi čitav tovar blaga,
Većilom te mojim učiniti,
Da blaguješ i da gospoduješ
U stojnome gradu Beogradu".
Al' je momče srca slobodnoga,
Slobodnoga, srca junačkoga,
Pa govori đakon Avakume:
"Hvala tebi, čestiti veziru
Na milosti i na daru tvome!
Ali počuj, što ću tebi reći:
Ne bih ti se junak poturčio,
Poturčio, Hrista nagrdio,
Da mi dadeš tri tovara blaga,
Da mi dadeš nad Bosnom vezirstvo:
Nema vere bolje od Hrišćanske!
Srb je Hristov, raduje se smrti,
A Sud Strašni čeka i vas Turke,
Pa vi čin'te, što je vama drago;
A skoro će turci dolijati,
Bog je svedok i njegova pravda".
Kad to začu vezir Sulejmane,
Namah viknu dvanaest delija!
"Brže kolac tvrdi zarežite,
Živa njega na kolac nabijte,
Nek se muči, kad se ne poturči!"
Vezira su sluge poslušale:
Avakuma hitro dohvatiše,
Izvedoše gradu na poljanu;
Kolac tvrdi oštro zarezaše,
Da umore sprsko momče mlado.
Al' za njima pristanula majka,
Kuka jadna iz grla bijela,
Grozne suze lije niz obraze;
Pa govori sinu Avakumu:
"Avakume, moje čedo drago!
Sebe mlada, sine, ne pogubi.
Svoju staru ne ojadi majku:
Poturči se, ako Boga znadeš!
A Bog će ti grijeh oprostiti,
Jer je grijeh za nevolju, sine".
Al' zapeva đakon Avakume,
Zapevao tanko glasovito
I kroz pesmu majci odgovara:
"Majko moja, na mleku ti hvala!
Al' ne hvala na nauci takvoj!
Nemoj žalit' što ću mlad umreti:
Ti si stara, dugo čekat' nećeš,
Brzo ćeš se obradovat' sinu,
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja iz svakojih beda;
Cvet proletnji ide tek za zimom:
Iz zuluma sloboda se rađa.
Blago tome, ko ranije umre,
Omanje je muke i grijeha;
A još braće imade na svetu,
Koji će te staru podržati
Teb' podržat', mene pokajati
I Hristovu veru očuvati."
Kad to začu dvanaest delija,
Turci behu, za Boga hajahu:
Najpre njemu srce probodoše,
Pa ga onda na kolac vrgoše,
Da s' ne muči, da je manje greha.
U majke se duša uzrujala,
A um joj se pomutio grdno:
Noktima je lice nagrdila,
Niz lice joj krvca tecijaše,
Pak se bije u slabačke grudi;
Ode jadna doma kukajući,
Kukajući, tužno naričući.
- ↑ Sr. J. Stojković: "Nova Srbijanka-Borbe za oslobođenje 1804-1815", Beograd, 1927.