Везак везла племенита Мара
У ђул’ башчи, под жутом наранчом.
Везак везла, а мајка је клела!
„Не вез’ веза, племенита Маро,
Не вез веза, не издерала га. 5
Шта си мајци злата потрошила!“
А то Мари врло тешко б’јаше
И низ лице сузе обараше,
У плачу је санак преварио;
У плачу је санак боравила. 10
Дођоше јој два божја анђела.
Говоре јој два божја анђела:
„Не вез веза, ие купи чеиза,
Ми смо теби чеиз сакупили,
Црну земљу и зелену траву." 15
У то доба мајка долазила,
Па је шћерцу Мару пробудила:
„Устан Маро врјеме вечерати.“
Проговара племенита Мара.
„Свима ћу вам даре поклонити! 20
Стару баби чоху не резану,
Милој браћп златне прстенове.
Теби мајко дибу не резану,
Милим снахам’ златне бошчалуке,
Милим секам’ златне белензуке. 25
Соргуч драгом натраг повратити,
Нек’ зна драги, да ме не имаде
И драгоме књигу напишите,
Да је мене драги изгубио.“
То изрече, а душу испусти 30
И умрије, жалосна јој мајка.
