Vezak vezla plemenita Mara
U đul’ bašči, pod žutom narančom.
Vezak vezla, a majka je klela!
„Ne vez’ veza, plemenita Maro,
Ne vez veza, ne izderala ga. 5
Šta si majci zlata potrošila!“
A to Mari vrlo teško b’jaše
I niz lice suze obaraše,
U plaču je sanak prevario;
U plaču je sanak boravila. 10
Dođoše joj dva božja anđela.
Govore joj dva božja anđela:
„Ne vez veza, ie kupi čeiza,
Mi smo tebi čeiz sakupili,
Crnu zemlju i zelenu travu." 15
U to doba majka dolazila,
Pa je šćercu Maru probudila:
„Ustan Maro vrjeme večerati.“
Progovara plemenita Mara.
„Svima ću vam dare pokloniti! 20
Staru babi čohu ne rezanu,
Miloj braćp zlatne prstenove.
Tebi majko dibu ne rezanu,
Milim snaham’ zlatne boščaluke,
Milim sekam’ zlatne belenzuke. 25
Sorguč dragom natrag povratiti,
Nek’ zna dragi, da me ne imade
I dragome knjigu napišite,
Da je mene dragi izgubio.“
To izreče, a dušu ispusti 30
I umrije, žalosna joj majka.
