Смрт лудог Андријаша

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт лудог Андријаша

0001 Чета се је мала подизала,
0002 Од куда се вазда подизала,
0003 Баш од Сења града бијелога.
0004 Пред четом је ајдуче Мијате,
0005 За Мијатом тридесет Сењана,
0006 Отлен чета уз планину пође,
0007 Затраја се за девет година.
0008 Ал’ Мијату лоша срећа била,
0009 Јер је луда брата оставио,
0010 Лудог брата дивног Андријаша
0011 У маленој шици колијевци.
0012 Иде чета и тамо и амо,
0013 Доке дође у поље Косово.
0014 Ту је трудна она починула,
0015 Наред поља чадор разапела,
0016 Вино пију, разговарају се.
0017 Кад се девет напуни година,
0018 Тад Андријаш зове стару мајку:
0019 “Анђелијо, моја стара мајко,
0020 “ Јес’ имала већ којега сина,
0021 “ Него мене млада Андријаша?”
0022 Када га је разумјела мајка,
0023 Троструке је сузе удариле,
0024 И њему је ријеч бесједила:
0025 “ Имала сам од срца порода,
0026 “ Имала сам и другога сина,
0027 “ По имену ајдука Мијата.
0028 “ Ево има девет годиница
0029 “ Да је пошо неђе у планину
0030 “ Да војује и да ајдукује
0031 “ Су његови тридесет Сењана,
0032 “ Нема од њи ни гласа ни погласја.”
0033 Кад то зачу луђени Андрија,
0034 Он дозива своју стару мајку:
0035 “ Ој Богу ти, моја стара мајко,
0036 “ Оседлај ми коња големога,
0037 “ И од’јело што је за јунака,
0038 “ А на коњу што треба путнику,
0039 “ Е ћу поћи горе уз планину,
0040 “ Еда би ми Бог и срећа дала,
0041 “ Да би мога брата наодио.”
0042 Кад га зачу остарела мајка,
0043 Овако му сјетно проговара:
0044 “ Прој се, Андрија, мој нејаки сине,
0045 “ Како ћеш ми поћи у планину,
0046 “ Када немаш но дванаест љета,
0047 “ Нити знадеш ђе ћеш, ни куда ћеш.”
0048 Кад Андрија саслушао мајку,
0049 Руке љуби, а Богом је куми:
0050 “ Пушти мене, моја мила мајко,
0051 “ Ја ћу брата, ако Бог да, наћи,
0052 “ Довешћу га дома на дворове,
0053 “ Ти ћеш имат’ сина големога,
0054 “ А ја сирак брата јединога,
0055 “ Нег ми справи коња големога,
0056 “ И на коња што је за јунака.”
0057 Инако јој бити не могаше,
0058 Оседла му коња големога,
0059 И на коња меће у бисаге
0060 Сву потребу што је за путника.
0061 Кад се дите коња доватило,
0062 Доватило коња и оружја,
0063 За појасом двије пушке мале,
0064 Међу њима крива јатагана,
0065 О рамену сјајна џефердана,
0066 Отлен крену горе уз планину.
0067 Када дође удно Косовога,
0068 Он погледа уз Косово равно,
0069 Пак био шатор угледао,
0070 Уз Косово коња насрнуо,
0071 Трчи брже под чадора д’јете.
0072 Али му је лоша срећа била,
0073 Ево га је чета опазила,
0074 И ајдуку била кажевала:
0075 “Арамбаша, ајдуче Мијате,
0076 “Какав је оно јунак уз Косово,
0077 “Чудан јунак, а на чудна коња,
0078 “Из очи му живи огањ сипа,
0079 “Из ноздрва модар пламен суче,
0080 “ Све се поље једнак замаглило
0081 “ Од њиове силеи брзине.”
0082 Кад је Мијат дружбу саслучао
0083 Овако је њима говорио:
0084 “ Ој Богу ви, тридесет ајдука,
0085 “ Одбројте се десетак момака,
0086 “ Запаните кланцем покрај пута,
0087 “ Не би ли ви Бог и срећа дала,
0088 “ Да Турчина жива уватите.”
0089 Када њега чета саслушала,
0090 Одвоји се до дванаест друга,
0091 Попадаше покрај друма пута.
0092 На њих момче јадно нагазило,
0093 И оћаху да увате жива.
0094 Ал’ се момче не да уфатити,
0095 Него бјежи тамо и овамо.
0096 Шест ајдука с коњем погазио,
0097 А шестину у шатор угнао.
0098 Ка виђеше Сењани јунаци,
0099 Завикаше из грла бијела:
0100 “ О Богу ти, наша арамбашо,
0101 “ Дед примакни оку џевердана,
0102 “ Гледај згодит’ оно Туре младо,
0103 “ Не би ли га с коњем раздвојио.”
0104 Када Мијат саслуша дружину,
0105 Брже скочи, џевердан докучи,
0106 Земљи паде, пушки огањ даде,
0107 Те погоди млада Андријаша,
0108 Пола мртав на земљу пануо.
0109 Онда Мијат зове Сењанине:
0110 “Пођ’те к њему, моја браћо драга,
0111 “Ако жива њега застанете,
0112 “Питаћете, не заборавите,
0113 “Од кога је рода и племена,
0114 “Како ли се зове по имену.”
0115 Брже су га дружба послушала,
0116 Она трчи рањену јунаку,
0117 Ал’ јоч јадан бјече у животу.
0118 Тад га један од њи запитува:
0119 “Ој Богу ти, момче непознато,
0120 “Којега си рода ал’ племена?”
0121 Јеком јекну млади Андријашу:
0122 “Прођи ме се, незнани јуначе,
0123 “Ја сам јадан сасред Сења града,
0124 “Исти братац ајдука Мијата.
0125 “Но за Бога, моја браћо драга,
0126 “Ако зната Бога вјеровати,
0127 “Ако знате ајдука Мијата,
0128 “И ако га очима видите,
0129 “Кажите му да сам погинуо,
0130 “Погинуо удно Косовога,
0131 “Њега тражећ’ , али га не нађох.”
0132 Кад ајдуци ријеч саслушаше,
0133 Отидоше, Мијату казаше:
0134 “Зло ти јутро, Мијате ајдуче,
0135 “Оно није турско момче младо,
0136 “Но се каже сасред Сења града,
0137 “Исти братац ајдука Мијата,
0138 “Ране своје увежива пасом,
0139 “Јеком јечи, а нас заклињаше,
0140 “Ако тебе ђегод увидимо,
0141 “Да кажемо да је погинуо
0142 “Тебе тражећ’ кроз гору зелену.
0143 Када зачу ајдуче Мијате,
0144 На лаке је ноге устануо,
0145 Па довати двије срмалије,
0146 Међу њима јатагана ножа,
0147 Брже трчи рањену јунаку.
0148 Кад га виђе, одма га познаде,
0149 Сузе проли, а ријеч изусти:
0150 “Бог т’ убио, мој брате Андрија,
0151 “Када виђе да ћеш погинути,
0152 “Што не каза ко си и од куд си?
0153 “Него казуј, ако Бога знадеш,
0154 “Јесу л’ , брате, ране од видања,
0155 “Ил’ су ране од смрти немиле.”
0156 Мијат збори, а слуша Андрија,
0157 Грлом јекну до неба се чује:
0158 “Да ти ли си, мој брате Мијате,
0159 “Благо мени данас и довијек,
0160 “Кад сам тебе очима видио
0161 “Приђе но сам душу испустио.
0162 “Нијесу ми ране од видања,
0163 “Него, брате, од тешка умора.
0164 “ Него бјежи двору бијеломе,
0165 “ Те ућеши нашу стару мајку,
0166 “ Не казуј јој да сам погинуо,
0167 “ Да јој не би срца уцв’јелио.”
0168 То изусти, а душу испусти.
0169 Циче Мијат као горски вуче:
0170 “Авај, рече, до Бога једнога
0171 “Како ћу већ живјет’ на свијету
0172 “ Од укора свога и другога
0173 “ Да погубих брата рођенога.”
0174 Пак извади двије пушке мале,
0175 Објема је чарке натегао,
0176 Обје једном у прси сасуо,
0177 Ни земља га жива не шчекала,
0178 Мртав паде брату на прсима.
0179 Кад виђеше несретни Сењани,
0180 Наопако барјак зађенуше,
0181 Отидоше Сењу кукајући,
0182 Јер им неста више четовање,
0183 Четовање и ајдуковање,
0184 Однијеше два мртва јунака.
0185 Када их је мајка упазила,
0186 Пред очима оба мртва сина,
0187 Врисну стара канда бјеше млада,
0188 Од јада се старост пренеможе,
0189 Доље паде, више не устаде.
0190 Стаде лелек сењански делија,
0191 Плач и жалост сењанскије жена.
0192 Сењани их дивно укопаше,
0193 А Сењанке тужбом попратише,
0194 Сву тројицу у гробу једноме,
0195 Над гробом им цркву саградише,
0196 Подно нога ружу посадише,
0197 Покрај гроба воду наврнуше:
0198 Ко је старац, нек’ иде у цркву,
0199 Ко је жедан, нека воде пије,
0200 Ко је румен, нек’ руже мирише,
0201 Све пред душом два брата рођена.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање. Пјесме јуначке најстарије и средњијех времена, књига шеста, Београд, 1899.