Smrt ludog Andrijaša
0001 Četa se je mala podizala,
0002 Od kuda se vazda podizala,
0003 Baš od Senja grada bijeloga.
0004 Pred četom je ajduče Mijate,
0005 Za Mijatom trideset Senjana,
0006 Otlen četa uz planinu pođe,
0007 Zatraja se za devet godina.
0008 Al’ Mijatu loša sreća bila,
0009 Jer je luda brata ostavio,
0010 Ludog brata divnog Andrijaša
0011 U malenoj šici kolijevci.
0012 Ide četa i tamo i amo,
0013 Doke dođe u polje Kosovo.
0014 Tu je trudna ona počinula,
0015 Nared polja čador razapela,
0016 Vino piju, razgovaraju se.
0017 Kad se devet napuni godina,
0018 Tad Andrijaš zove staru majku:
0019 “Anđelijo, moja stara majko,
0020 “ Jes’ imala već kojega sina,
0021 “ Nego mene mlada Andrijaša?”
0022 Kada ga je razumjela majka,
0023 Trostruke je suze udarile,
0024 I njemu je riječ besjedila:
0025 “ Imala sam od srca poroda,
0026 “ Imala sam i drugoga sina,
0027 “ Po imenu ajduka Mijata.
0028 “ Evo ima devet godinica
0029 “ Da je pošo neđe u planinu
0030 “ Da vojuje i da ajdukuje
0031 “ Su njegovi trideset Senjana,
0032 “ Nema od nji ni glasa ni poglasja.”
0033 Kad to začu luđeni Andrija,
0034 On doziva svoju staru majku:
0035 “ Oj Bogu ti, moja stara majko,
0036 “ Osedlaj mi konja golemoga,
0037 “ I od’jelo što je za junaka,
0038 “ A na konju što treba putniku,
0039 “ E ću poći gore uz planinu,
0040 “ Eda bi mi Bog i sreća dala,
0041 “ Da bi moga brata naodio.”
0042 Kad ga začu ostarela majka,
0043 Ovako mu sjetno progovara:
0044 “ Proj se, Andrija, moj nejaki sine,
0045 “ Kako ćeš mi poći u planinu,
0046 “ Kada nemaš no dvanaest ljeta,
0047 “ Niti znadeš đe ćeš, ni kuda ćeš.”
0048 Kad Andrija saslušao majku,
0049 Ruke ljubi, a Bogom je kumi:
0050 “ Pušti mene, moja mila majko,
0051 “ Ja ću brata, ako Bog da, naći,
0052 “ Dovešću ga doma na dvorove,
0053 “ Ti ćeš imat’ sina golemoga,
0054 “ A ja sirak brata jedinoga,
0055 “ Neg mi spravi konja golemoga,
0056 “ I na konja što je za junaka.”
0057 Inako joj biti ne mogaše,
0058 Osedla mu konja golemoga,
0059 I na konja meće u bisage
0060 Svu potrebu što je za putnika.
0061 Kad se dite konja dovatilo,
0062 Dovatilo konja i oružja,
0063 Za pojasom dvije puške male,
0064 Među njima kriva jatagana,
0065 O ramenu sjajna džeferdana,
0066 Otlen krenu gore uz planinu.
0067 Kada dođe udno Kosovoga,
0068 On pogleda uz Kosovo ravno,
0069 Pak bio šator ugledao,
0070 Uz Kosovo konja nasrnuo,
0071 Trči brže pod čadora d’jete.
0072 Ali mu je loša sreća bila,
0073 Evo ga je četa opazila,
0074 I ajduku bila kaževala:
0075 “Arambaša, ajduče Mijate,
0076 “Kakav je ono junak uz Kosovo,
0077 “Čudan junak, a na čudna konja,
0078 “Iz oči mu živi oganj sipa,
0079 “Iz nozdrva modar plamen suče,
0080 “ Sve se polje jednak zamaglilo
0081 “ Od njiove silei brzine.”
0082 Kad je Mijat družbu saslučao
0083 Ovako je njima govorio:
0084 “ Oj Bogu vi, trideset ajduka,
0085 “ Odbrojte se desetak momaka,
0086 “ Zapanite klancem pokraj puta,
0087 “ Ne bi li vi Bog i sreća dala,
0088 “ Da Turčina živa uvatite.”
0089 Kada njega četa saslušala,
0090 Odvoji se do dvanaest druga,
0091 Popadaše pokraj druma puta.
0092 Na njih momče jadno nagazilo,
0093 I oćahu da uvate živa.
0094 Al’ se momče ne da ufatiti,
0095 Nego bježi tamo i ovamo.
0096 Šest ajduka s konjem pogazio,
0097 A šestinu u šator ugnao.
0098 Ka viđeše Senjani junaci,
0099 Zavikaše iz grla bijela:
0100 “ O Bogu ti, naša arambašo,
0101 “ Ded primakni oku dževerdana,
0102 “ Gledaj zgodit’ ono Ture mlado,
0103 “ Ne bi li ga s konjem razdvojio.”
0104 Kada Mijat sasluša družinu,
0105 Brže skoči, dževerdan dokuči,
0106 Zemlji pade, puški oganj dade,
0107 Te pogodi mlada Andrijaša,
0108 Pola mrtav na zemlju panuo.
0109 Onda Mijat zove Senjanine:
0110 “Pođ’te k njemu, moja braćo draga,
0111 “Ako živa njega zastanete,
0112 “Pitaćete, ne zaboravite,
0113 “Od koga je roda i plemena,
0114 “Kako li se zove po imenu.”
0115 Brže su ga družba poslušala,
0116 Ona trči ranjenu junaku,
0117 Al’ joč jadan bječe u životu.
0118 Tad ga jedan od nji zapituva:
0119 “Oj Bogu ti, momče nepoznato,
0120 “Kojega si roda al’ plemena?”
0121 Jekom jeknu mladi Andrijašu:
0122 “Prođi me se, neznani junače,
0123 “Ja sam jadan sasred Senja grada,
0124 “Isti bratac ajduka Mijata.
0125 “No za Boga, moja braćo draga,
0126 “Ako znata Boga vjerovati,
0127 “Ako znate ajduka Mijata,
0128 “I ako ga očima vidite,
0129 “Kažite mu da sam poginuo,
0130 “Poginuo udno Kosovoga,
0131 “Njega tražeć’ , ali ga ne nađoh.”
0132 Kad ajduci riječ saslušaše,
0133 Otidoše, Mijatu kazaše:
0134 “Zlo ti jutro, Mijate ajduče,
0135 “Ono nije tursko momče mlado,
0136 “No se kaže sasred Senja grada,
0137 “Isti bratac ajduka Mijata,
0138 “Rane svoje uveživa pasom,
0139 “Jekom ječi, a nas zaklinjaše,
0140 “Ako tebe đegod uvidimo,
0141 “Da kažemo da je poginuo
0142 “Tebe tražeć’ kroz goru zelenu.
0143 Kada začu ajduče Mijate,
0144 Na lake je noge ustanuo,
0145 Pa dovati dvije srmalije,
0146 Među njima jatagana noža,
0147 Brže trči ranjenu junaku.
0148 Kad ga viđe, odma ga poznade,
0149 Suze proli, a riječ izusti:
0150 “Bog t’ ubio, moj brate Andrija,
0151 “Kada viđe da ćeš poginuti,
0152 “Što ne kaza ko si i od kud si?
0153 “Nego kazuj, ako Boga znadeš,
0154 “Jesu l’ , brate, rane od vidanja,
0155 “Il’ su rane od smrti nemile.”
0156 Mijat zbori, a sluša Andrija,
0157 Grlom jeknu do neba se čuje:
0158 “Da ti li si, moj brate Mijate,
0159 “Blago meni danas i dovijek,
0160 “Kad sam tebe očima vidio
0161 “Priđe no sam dušu ispustio.
0162 “Nijesu mi rane od vidanja,
0163 “Nego, brate, od teška umora.
0164 “ Nego bježi dvoru bijelome,
0165 “ Te ućeši našu staru majku,
0166 “ Ne kazuj joj da sam poginuo,
0167 “ Da joj ne bi srca ucv’jelio.”
0168 To izusti, a dušu ispusti.
0169 Ciče Mijat kao gorski vuče:
0170 “Avaj, reče, do Boga jednoga
0171 “Kako ću već živjet’ na svijetu
0172 “ Od ukora svoga i drugoga
0173 “ Da pogubih brata rođenoga.”
0174 Pak izvadi dvije puške male,
0175 Objema je čarke nategao,
0176 Obje jednom u prsi sasuo,
0177 Ni zemlja ga živa ne ščekala,
0178 Mrtav pade bratu na prsima.
0179 Kad viđeše nesretni Senjani,
0180 Naopako barjak zađenuše,
0181 Otidoše Senju kukajući,
0182 Jer im nesta više četovanje,
0183 Četovanje i ajdukovanje,
0184 Odniješe dva mrtva junaka.
0185 Kada ih je majka upazila,
0186 Pred očima oba mrtva sina,
0187 Vrisnu stara kanda bješe mlada,
0188 Od jada se starost prenemože,
0189 Dolje pade, više ne ustade.
0190 Stade lelek senjanski delija,
0191 Plač i žalost senjanskije žena.
0192 Senjani ih divno ukopaše,
0193 A Senjanke tužbom popratiše,
0194 Svu trojicu u grobu jednome,
0195 Nad grobom im crkvu sagradiše,
0196 Podno noga ružu posadiše,
0197 Pokraj groba vodu navrnuše:
0198 Ko je starac, nek’ ide u crkvu,
0199 Ko je žedan, neka vode pije,
0200 Ko je rumen, nek’ ruže miriše,
0201 Sve pred dušom dva brata rođena.
