Смрт кнеза Доброслава/9

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ДРУГИ
◄   ПОЈАВА I ПОЈАВА II ПОЈАВА III   ►

ПОЈАВА II
Пређашњи; улази БОГДАН. Мало послије отац ДОЈМО у свештеничком одијелу.


БОГДАН:
Добро јутро, кнеже.
РАДИМИР:
Биће добро
Ако отуд глас повољан носиш.
БОГДАН:
Ништа што би тајну разјаснило.
РАДИМИР:
Опет м' у јаз свих немира бацаш.
Да си мени догласио: Турци
Сву кнежину твоју попалише,
Све поклаше сељане ти вр'једне,
Под сам замак дођоше ти с војском,
Волио бих него то. Па ништа,
Управ' ништа нити чу, ни видје?
БОГДАН:
Видјех само Доброслава гдје је
На гроб дош'о.
РАДИМИР:
На гроб Милијенков!
Шта чињаше тамо?
БОГДАН:
Враг би знао
Је л' молио, ил' хулио Бога.
Ваљ'да често он одлази гробу,
Те га људи узеше за сјенку.
РАДИМИР:
И ни једне р'јечи му не дочу?
Је л' могуће?!
БОГДАН:
Ноћашњи их вјетар
Покриваше својом јаком хуком.
РАДИМИР:
Ал' га видје и сваки му видје
Покрет очи, уста, свега лица;
Шта си мог'о отуд закључити?
БОГДАН:
Ван жалости, ништа. (Дојмо улази.)
РАДИМИР:
Невјештак си,
Невјештак си каквог... Кога видим
Је л' оасјена ово?.. Оче Дојмо !
ДОЈМО:
Кнеже!.. (Трчи један другому у наручје.)
РАДИМИР:
Стари, мили пријатељу!
ДОЈМО:
Ево мене...
(Кнез води Дојма до столице, па корача по соби отирући сузе. Најзад вели.)
РАДИМИР:
Овако се н'јесам
Већ одавно исплакао. — Дојмо,
Плач је мени сад благодат божја;
Али већ ми и тај пресушује.
Ти си ми га једном још из срца
Измамио; хвала ти, мој Дојмо.
ДОЈМО:
У врлини твојој и у Бога
Најбоље ћеш утјешење наћи.
Ја сам дош'о да већ не отидем;
Плакаћемо и молити скупа.
РАДИМИР:
Ти си дош'о!.. Када одлажаше
Двојицу си овдје оставио,
А сад једног нађе, само једног.
Видиш, њега није већ да с благим
Осмијехом дође ти на сусрет,
Милијенко сад у гробу лежи,
Леж' убијен, разум'јеш? убијен!
Са св'јета га није Бог узео,
Но проклети убише га људи;
Изненада смрг га је затекла,
Те он паде с радошћу у души,
И с ружичним вијенцем на глави
К'о што жртва на жртвеник пада
(Баца се јецајући на столицу.)
ДОЈМО:
Бог му дао племенитој души
Вјечни покој! смрт његова биће
Мени узрок жалости до гроба.
РАДИМИР:
Оче Дојмо, ја ћу г' осветити,
(Устаје.) Осветит' га како не би нико
Још освећен на овом свијету.
ДОЈМО:
А хоћеш ли тим га оживити,
Или себи олакшати тугу?
РАДИМИР:
Олакшати?.. ти не појмиш онда
Каква бјесни у мени олуја?
Његово ми на тле оборено
И у крви огрезло тијело
Тако стоји вазда пред очима
Да ја кадгод корак свој устегнем
Као да га не бих погазио;
Његов' име, када год га чујем
Ил' изречем, на срце ми пада,
И једе га, и болно га дубе
К'о на љуту рану ти да пустиш
Капљу живе. Тим се јарост моја
Распаљује све већма и већма,
Те ме ево са свим обузела.
Ја ти Дојмо, сам' осветом дишем,
Само њој и мислим и зборим,
И сам живот друкчије не ц'јеним
Нег' оцјеном освете једином.
Сад преда ме метни ту све благо, ¬
Метне св'јета круне свеколике,
А иза њих убицу мог сина,
Злато, круне, све згазићу, смрвит',
Да насрнем на убицу клетог.
ДОЈМО:
Већ те не познајем; анђела сам
Оставио, а сотону наш'о.
РАДИМИР:
Право рече, сотона и јесам;
Ал' ме таким други учинио.
ДОЈМО:
Ко?
РАДИМИР:
Доброслав.
ДОЈМО:
Откуд он?
РАДИМИР:
Он, Дојмо:
А знаш ко ми каже то? глас онај
Који тајно али истинито
Свагда шапће у човјечјој души.
ДОЈМО:
И ти бацаш тако лакоумно
Најгрозније на њега убиство?
РАДИМИР:
Зар ја један тако мислим? или,
Све оближње замкове обиђи,
У домове уђи, састани се
Са људима, па ћеш свуда чути
Гдје се шапће; он је, он, Доброслав.
ДОЈМО:
Свијет често неправедно суди,
За истину узимљућ' привидност.
Ти га не знаш? о мој Радимире,
Ако судиш само
По страснијем покретима душе,
И ио празним гласовима св'јета,
Онда, прости, али морам рећи
Да те твоја памет оставила.
РАДИМИР:
Би ли хтио залудит' ме сада,
Да ми лакше избијеш из главе
Ову мис'о? Нећеш. Онда само
Памет би ме дојста оставила
Кад још јаче не би м' у тој мисли
Утврдио јучерањи испит.
ДОЈМО:
А по чему испит тај? На точку
Није л' Томко себе окривио?
РАДИМИР:
Ну најприје изразио сумњу
На другога.
ДОЈМО:
На другог, и сумњу!
Па изводиш отуд увјерење
Да је то Доброслав?
РАДИМИР:
Увјерење?
Да вјерујем, да вјерујем са свим,
Би ли више он живио, Дојмо?
И сам сумњам; али сумња моја
Све то већма у извјесност ступа.
Јоште један, само један корак,
Па плануће у јасности пуној.
А све дотле деснице не пружам:
Не, не бој се, невин неће пасти.
ДОЈМО:
Крв човјека невина ил' крива
Подједнако пада, Радимире,
На онога који је прол'јева.
Ну за сада не зборимо даље.
Мој долазак, видим, у теби је
Раздражио и жалост и јарост.
Вратићу се када тиши будеш. —
Доброславу идем. Кан' и теби
Утјеха је њему потребита.
(Одлази. Радимир гледа за њим.)
РАДИМИР:
Добра душо! пријатељу врли! —
Ха Богдане, ту си?
Не рече ми о Добрили ништа.
БОГДАН:
Она лако, лако ишчезава.
Чух од млађих да јој се бијаху
Ноћас чудно замрсиле мисли,
Управ' као да је с ума сишла;
Али то је прошло,
Па се таји кнегињи јој мајци.
РАДИМИР:
Стегнути ћу срце, и поћи јој
У походе. Ах! од оног дана
Никако је видио нијесам.
Дај мојега опремити коња,
Па заједно да пођемо тамо. (Отиду.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.