Смрт кнеза Доброслава/5

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПРВИ
◄   ПОЈАВА IV ПОЈАВА V ПОЈАВА VI   ►

ПОЈАВА V
МАРИЈА излази хитно из двора, а СРЂ долази с поља. Доцније РАТКО, СТАНКО и сељаци.


МАРИЈА:
Куд да бјежим? Камо да се склоним,
Те не чујем овај тужни јаук?
(Улази хитно Срђ.)
¬Ко то трчи амо? грозно, грозно!
Брат долази брату на мучење.
СРЂ:
Б'једа, госпо! Гдје је кнез Доброслав?
МАРИЈА:
Гдје је? мене питаш?.. А шта би ти?
СРЂ:
Одговори, часови су скупи;
Они хитно пењу се уз Мосор.
Кнез, кнез гдје је?
МАРИЈА:
Ти си рањен, Срђу !
СРЂ:
Већ не живе ко ми рану зада;
Ну хајдуц'ма не могох одољет';
Отеше ми снаху и братиће.
Дајте људи. Гдје је кнез?
МАРИЈА:
О Боже!
СРЂ:
Сам ћу њега потражит' у двору.
МАРИЈА:
Да нијеси сад ишао тамо.
СРЂ:
Ох! књегињо, не задржавај ме;
Земља гори под ногама мојим.
МАРИЈА:
Ја те молим, тамо сад не иди.
СРЂ:
Ама зашто?
МАРИЈА:
Не питај ме.
СРЂ:
Зашто?
МАРИЈА:
Кад не могу да ти ја искажем,
Ти како 6и саслушати мог'о?
СРЂ:
Какве р'јечи!... Сва си узмућена!
У мени се страшна мис'о рађа...
Зашто? кажи.
МАРИЈА:
Видио би призор
Какав не би поднијети мог'о.
(Чује се јаук из дубине.)
МАРИЈА:
Ох! (Меће руке на уши.)
СРЂ:
Какав је ово страшан јаук?
Он долази из тамнице, госпо.
МАРИЈА:
Опет, опет!
СРЂ:
То је глас мог брата!
Ох, шта раде с мојим братом тамо?
Томко, Томко, Томко! (Трчи у двор.)
МАРИЈА:
Мати и дјеца
Заробљени, рањен стриц, а отац
На мукама страшним ! Сав дом сатрт.
(Хвата се за косе, па бјежи. Излази Радимир са судијом и приставама, па вратар Ратко с кључевима у руци. За њим Петко и остатак сељака.)
РАТКО:
Хајте, брже, да закључам врата...
Већ је касно.
СЕЉАЦИ:
Лаку ноћ!
РАТКО:
И вама
Лака била. Хајте, хајте, хајте. —
Из градића је ли свак изиш'о?
ПЕТКО:
Није страха да нам ко остане .
Свак се боји већ у ово доба
Да и саио мимо замак прође,
А камо ли да у њем заноћи.
РАТКО:
Па Бога ми, имају и право;
(Закључава врата.) Замак ј' овај свих страхота гн'јездо.
ПЕТКО:
Чу ли Томка? Најприје је б'једник
У мукама признао кривицу,
Па пореко' чим с мучењем сташе.
А Срђ кад га спази, укочи се,
Па се на тле као тртав сруши.
РАТКО:
Нит' сам штогод чуо, нит' видио,
Нити хоћу да о чему зборим. (Одлази.)
ПЕТКО:
Уји вјетар, а облаци црни
Помрчину чине ужаснијом.
Сјенке ув'јек по овакој ноћи
Изилазе; могла би и наша.
Боље да се и ја одмах склоним.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.