Smrt kneza Dobroslava/25

ČIN ČETVRTI

POJAVA IX

POJAVA IX
DOBROSLAV je zaspao. Ulazi DOJMO i čujući da Pero za njim dolazi osvrće se. CVJETKO.

DOJMO:
Šta ćeš ovdje?
CVJETKO:
Da pozovem kneza.
Tako mi je naručio kada
Bolesnica na umrću bude.
DOJMO:
Ja sam za to došao; ti siđi
U crkvicu, i što treba spremi
Za pričešće. — Zaspao je! ali
Nema mira na stolici onoj.
Prevrće se neprestano... gledaj!
Digao je u vis ruke, desnom
Mašio se čela! u snu mu je
Stoput grđe nego i na javi.
Da s' uklonim od prizora ovog:
Zvati ću ga poslije pričešća.
Ha! na noge skočio je! oč'ma
Uzv'jerenim na okolo gleda! (Odlazi.)
DOBROSLAV:
Gdje je? već ga nema! A ja gdje sam?
Jest, ovo je moja soba dojsta.
Bi san dakle... kakav san! o Bože,
Hvala tebi... Jedva da odahnei.
Paklene su ovo muke; bolje
Sto puta je bolje umrijeti.
Sna takoga još ne usnih! Šetah
Po trogirskoj poljani, i svuda
Sumnjiv pogled bacah oko sebe.
Kad preda me stade neki čovjek
Pa me gleda od glave do pete,
Stade drugi pa me gleda isto,
Tako treći i četvrti, dok se
Njih gomila nije nakupila.
Oč'ma divljim u me piljili su.
Ja se zbunih, uzmicati stanem;
Al' svi oni u jedanput na me
Prst digoše vičuć': on je, on je!
Na to nagnem bježati, a za mnom
Sve to ljudstvo kao bučan oluj.
Trčao sam, letio k'o vjetar;
U tom trku noge ispod mene
Izrastoše kao dvije jele,
Te preskakah jednim korakljajem
Sa brežuljka na brežuljak. Najzad
Skočih na vrh strmenitom brdu;
Gdje udarih nogom, otud pljusnu
Vrutak krvi, razli se k'o potok,
I niz stremen odvalja dva t'jela:
Oh! bijahu Tomko i kći moja!
Pružih ruke očajno za njima,
Ali krv me zanije i samog.
Na nogama ispravljen se klizah
Strahovitom niz strmen brzinom.
Stadoh samo na dnu, gdje udarih
O grob neki čelom. Grob zatutnji,
I tog časa sjenka Mil'jenkova
Ispravi se na njemu, a Radmir
Iza groba pojuri na mene
S golim mačem; ustah da pobjegnem;
Ali noge ka' olovom da su
Nalivene podići ne mogoh.
U to mač mi s'jevnu iznad glave,
I ja, strašno viknuh, probudih se!
(Čuje se zvono.)
Što u ovo gluho doba zvone?..
Vječni Bože! da l' umire ona?
Jest, ovo je tromi samrtnički
Zvuk što slušam. Hoću da je vidim.
Nu pred oči kako da joj stupim?
Dobrilo, kćeri moja, divni,
Nadzemaljski primjere dobrote,
Ti odlaziš! nećeš da ostaneš
Duže ovdje uz ubicu svoga,
Kog imenom oca zvati moraš.
Nvmoj i ti proklinjat' me s neba,
Nemoj i ti šiljati m' iz groba
Svoju sjenku, da ovako grozno
Smućuje mi dugih noći pokoj.
(Dojmo u svešteničkom bijelom odijelu podigne
zavjesu na vratima.)
Nekog vidim na vratima! b'jelim
Ogrnut je plaštom, i gleda me
Nepomičan! Kosa mi se diže...
On doista, on je. Oh! ti dođe
Nemilosna sjenko; što mi dođe?
Šta od mene išteš?
Nije li ti dosta već? ne vidiš
Da je moj duh satrt, da je srce
Iščupano iz njedara mojih,
Da u meni sa svim b'jesom svojim
Živ pakao bukti? ne vidiš li?
DOJMO:
Božja pravdo, do kakva li stanjn
Ne dot'jeraš zlotvora!
DOBROSLAV:
U sebi
Šta to mrmljaš? samim Bogom živim
Zaklinjem te, odlazi odatle.
Koja god si od žrtava mojih,
Već si dosta, sa svim osvećena.
Što ti uzeh život
Grozno ti se, vidiš, odužujem;
Svrha, kojom ja okončah tebe,
Sad bi meni božja milost bila.
DOJMO:
Kaješ li se?
DOBROSLAV:
Progovaraš? strašno!
Ja se kajem, ali na što, na što?
Već kajanja moga Bog ne prima.
DOJMO:
Ja ću evo posrednik da budem
Među njim i tobom. Ali klekni,
I otkrij mi svoju grješnu dušu.
DOBROSLAV:
Glas mi j' ovaj poznat... Boga vidim?
Ti bijaše, Dojmo! tako li si
Iz usta mi tajnu istrgao?
Ha, odavdje živ izići nećeš.
(Istrgne nož.)
DOJMO:
Stani, ja ne bježim: evo starih
Mojih grudi, udri Dobroslave;
Jošte samo u krv svešteničku
Ostaje ti da umočiš ruku.
DOBROSLAV:
Zar te ubit' htjedoh?
DOJMO:
Nesrećniče,
Uvijek si na zločinstvo gotov!
Nije možno spasti tvoju dušu.
Ja ne dođoh da t' istrgnem tajnu,
Već s pričešća tvoje kćeri dođoh,
Sa namjerom da te k njoj povedem.
(Dobroslav baca nož.)
Tako; baci od sebe za svagda
Nož prokleti, a za tajnu nemoj
Da od mene prezaš; uho naše
Dnevno sluša tajna svakojakih,
Ali su nam od kamena usta.
DOBROSLAV:
Oče, oče!
DOJMO:
Bog je, vidim, htio
Da u takom zatečem te stanju,
Kako bih te lakše uputio
Pokorničkom stazom.
DOBROSLAV:
A mogu li,
Dobri oče, nadati se tomu?
Može li mi Bog oprostit' ikad?
DOJMO:
Od početka sv'jeta njegova se
Izlijeva milost na sve one
Koji srcem iskrenim se kaju;
I na te će; zašto da očajaš?
DOBROSLAV:
Kad je tako pred noge ti padam,
O čovječe sveti; čuj moj život,
Primi moje čisto pokajanje,
I oproštaj ozgo mi isprosi.
Nekada se i ja Višnjeg bojah;
To bijaše u mladosti prvoj.
Al' na skoro strasti me zan'ješe;
Od 'holosti duh mi oslijepi,
I otvrdnu srce.
Bjeh s ljudima strašno nepravičan,
A okrutan s mojima na domu.
Svoga zeta iz osvete ubih,
Nehotice ubih s njim i ćerku,
Hotimice, ma da preko srca,
Dadoh Tomka mučiti do smrti,
A to samo iz zlokobne nužde
Da zaklonim sebe. — Oče, ovi
Grijesi su teški; ali jedan
Još ostaje, taj težak nad svima.
Ja ne smijem ni da ti ga kažem.
DOJMO:
Kad si smio učinit' ga, sinko,
Moraš smjeti da mi ga i kažeš.
Kakav može to gr'jeh biti?
DOVROSLAB:
Avaj!
Ovog časa možda se taj vrši.
DOJMO:
Ovog časa? imena ti božjeg!
Izreci ga.
DOBROSLAV:
Možda sad Radimir...
DOJMO:
Knez Radimir?
DOBROSLAV:
Ispod noža pada.
¬DOJMO:
Da si proklet!
DOBROSLAV:
I biću navijek
Kad iz usta tvojih kletva pada.
(Dobroslav ustaje, a Dojmo brzo skida sa sebe odeždu.)
DOJMO:
Brže, brže; možda ću još tamo
Na vrijeme stići. Ali zamak
Zatvoren je; daj mi, daj mi ključe.
Ako njega sačuvam od smrti,
Još se možeš nadat' oproštaju.
DOBROSLAV:
Evo ti ih. Predajem ti možda
Ključe groba moga; al' ih uzmi,
Leti tamo, spasi ga, a sa mnom
Neka bude što sudbina hoće.
(Dojmo otrči s ključem.)
Ja naložih stražama da nikog
Na polje ne puste... Idem za njim
Da slobodan izlazak mu dadu. (Odlazi.)

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 121 godina.