Смрт браће Морића

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт браће Морића

Ферман дође из Стамбола,
бујрунтија из Травника,
баш у шехер-Сарајево,
а на руке Диздараги:
да хватају два Морића, 5
два Морића, два пашића,
Морић Ибру, Морић Пашу;
да хватају, да их вежу,
да их вежу и осуде.
Султану су додијали 10
по тужбама из Травника,
из Травника од везира:
да Морићи, одметници,
не кабуле ни султана,
ни султана, ни везира, 15
нит икаки господара,
веће сами господаре,
господаре како хоће.
Кад видио Диздарага
што му каже бујрунтија, 20
хршум чини хаскерији
да хватају два Морића,
да хватају, да их вежу,
да их вежу, да их воде
право граду у тамницу, 25
гдје но Диздар брзо кроји -
ко омркне, не осване.
Ухватише два Морића,
ухватише, савезаше,
савезаше, поведоше, 30
баш кад мајка питу суче.
У руци јој оклагија,
а у другој златан ибрик.
Хабер доће старој мајци
да Мориће ухватише, 35
у тавницу поведоше.
Кад то чула стара мајка,
све је јадна побацала
по авлији, по калдрми:
оклагију преломила, 40
златан ибрик улупила,
па полетје из авлије,
босонога, гологлава,
фигаљ чини, косе чупа,
вас Хат-мејдан расплакала. 45
Па ето је у Сараче:
„Јазук вама, сви Сарачи,
што пустисте два Морића,
што ми једног не отесте,
или како измолисте? 50
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?"
Пишћи стара као гуја,
и Сарачи заплакаше.
Отлен пође уз Коваче, 55
руке ломи, а говори:
„Јазук вама, сви Ковачи,
што пустисте два Морића,
што ми једног не отесте,
или како измолисте? 60
Ко ће мене утјешити?
Ко ли стару пригледати?
Тешко мени јадној мајци!"
Опет лети стара мајка
право брду уз Коваче, 65
док је стигла Диздарагу,
ди јој води оба оина,
оба сина савезана
синџирима дебелијем.
Бир их стиже јадна мајка, 70
бир их стиже, пред њих паде,
пред њих паде, молит стаде.
Лијепо моли стара мајка:
„Богом брате, Диздарага,
пусти мени једног оина, 75
пусти мени јали Ибру,
јали Ибру, јали Пашу!
Ишћи мала колико ћеш!
Ил’ ћифлука, или кмета?
Или волиш суха злата? 80
Само једног дај ми сина.
Ако ли ми пустит нећеш,
кунем ти се дином мојим,
а и постом рамазаном,
заклињаћу небо, земљу, 85
учинићу тешку дову.
Никад мира бити неће
ни султану ни везиру,
док над Босном они буду,
а ни теби добра није!" 90
Кад то чуо Диздарага,
проговара старој мајци:
„Врат’ се натраг, стара мајко,
пустићу ти оба сина,
оба сина без динара." 95
Превари се стара мајка,
превари се, па се врати.
Циче халке у синџира,
поведоше два Морића.
Кад су били на Јековцу, 100
проговара Морић Ибро:
„А бога ти, Диздарага,
застави-дер нубечије,
опрости ми б’јеле руке,
и додај ми тамбурицу 105
да погледам по Сарај'ву
не би ли ми лакше било!"
Кад то чуо Диздарага,
заустави јасакчије,
наоколо нубечије, 110
опрости му б'јеле руке,
додаде му тамбурицу.
Ја да видиш Морић Ибре!
Кад се лати тамбурице,
притегну јој танке жице, 115
па закуца и запјева.
Ситно куца Морић Ибро,
ситно куца, јасно пјева:
„Дуњалуче, голем ти си!
Сарајево, сехир ти си! 120
Башчаршијо, гани ти си!
Ћемалушо, дуга ти си!
Латинлуче, раван ти си!
Ташлијану, широк ли си!
Л'јепа Маро, л'јепа ли си! 125
Доста си ме напојила,
од душмана заклонила,
вакат дош’о, вал>а мријети!"
Опет Ибру савезаше,
савезаше, поведоше, 130
Морић Ибру, Морић Пашу —
и у град их доведоше,
у тавницу затворише.
Кад је било по акшаму,
проговара Диздарага: 135
„Изведите два Морића,
донесите свилен гајтан!"
Изведоше два Морића,
донесоше свилен гајтан,
удавише Морић Пашу. 140
Све то гледа Морић Ибро.
Проговара Диздарага:
„А бога ти, Морић Ибро,
је л’ ти жао твога брата?"
Проговара Морић Ибро: 145
„Јес’ ми жао мога брата,
још жалије старе мајке!"
Удавише два Морића,
пред капију избацише,
и два топа опалише. 150
Кад то чула стара мајка,
полетјела стара мајка;
кад је била на капију,
ал' јој леже оба сина,
оба сина удављена. 155
На ногама букагије,
на рукама лисичине,
око врата свилен гајтан.
Кад то видје стара мајка —
од јада јој срце пукло. 160

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Ферман дође из Стамбола Народне пјесме, по Херцег-Босни сабрао и уредио: Иван Ј. Маруновић, Задар 1906, стр. 9-14. Маруновићев наслов: Пјесма о погибији браће Морића. Пјесма је забиљежена од Мухарема Порче из Сарајева.
  • Крњевић Хатиџа, Антологија народних балада, Српска књижевна задруга, Београд, 1978., стр. 211-215.
  • Муниб Маглајлић: Усмена балада Бошњака. Сарајево: "Препород", 1995. (Бошњачка књижевност у 100 књига)., стр. 151-156.