Smrt braće Morića
Ferman dođe iz Stambola,
bujruntija iz Travnika,
baš u šeher-Sarajevo,
a na ruke Dizdaragi:
da hvataju dva Morića, 5
dva Morića, dva pašića,
Morić Ibru, Morić Pašu;
da hvataju, da ih vežu,
da ih vežu i osude.
Sultanu su dodijali 10
po tužbama iz Travnika,
iz Travnika od vezira:
da Morići, odmetnici,
ne kabule ni sultana,
ni sultana, ni vezira, 15
nit ikaki gospodara,
veće sami gospodare,
gospodare kako hoće.
Kad vidio Dizdaraga
što mu kaže bujruntija, 20
hršum čini haskeriji
da hvataju dva Morića,
da hvataju, da ih vežu,
da ih vežu, da ih vode
pravo gradu u tamnicu, 25
gdje no Dizdar brzo kroji -
ko omrkne, ne osvane.
Uhvatiše dva Morića,
uhvatiše, savezaše,
savezaše, povedoše, 30
baš kad majka pitu suče.
U ruci joj oklagija,
a u drugoj zlatan ibrik.
Haber doće staroj majci
da Moriće uhvatiše, 35
u tavnicu povedoše.
Kad to čula stara majka,
sve je jadna pobacala
po avliji, po kaldrmi:
oklagiju prelomila, 40
zlatan ibrik ulupila,
pa poletje iz avlije,
bosonoga, gologlava,
figalj čini, kose čupa,
vas Hat-mejdan rasplakala. 45
Pa eto je u Sarače:
„Jazuk vama, svi Sarači,
što pustiste dva Morića,
što mi jednog ne oteste,
ili kako izmoliste? 50
Ko će mene utješiti?
Ko li staru prigledati?"
Pišći stara kao guja,
i Sarači zaplakaše.
Otlen pođe uz Kovače, 55
ruke lomi, a govori:
„Jazuk vama, svi Kovači,
što pustiste dva Morića,
što mi jednog ne oteste,
ili kako izmoliste? 60
Ko će mene utješiti?
Ko li staru prigledati?
Teško meni jadnoj majci!"
Opet leti stara majka
pravo brdu uz Kovače, 65
dok je stigla Dizdaragu,
di joj vodi oba oina,
oba sina savezana
sindžirima debelijem.
Bir ih stiže jadna majka, 70
bir ih stiže, pred njih pade,
pred njih pade, molit stade.
Lijepo moli stara majka:
„Bogom brate, Dizdaraga,
pusti meni jednog oina, 75
pusti meni jali Ibru,
jali Ibru, jali Pašu!
Išći mala koliko ćeš!
Il’ ćifluka, ili kmeta?
Ili voliš suha zlata? 80
Samo jednog daj mi sina.
Ako li mi pustit nećeš,
kunem ti se dinom mojim,
a i postom ramazanom,
zaklinjaću nebo, zemlju, 85
učiniću tešku dovu.
Nikad mira biti neće
ni sultanu ni veziru,
dok nad Bosnom oni budu,
a ni tebi dobra nije!" 90
Kad to čuo Dizdaraga,
progovara staroj majci:
„Vrat’ se natrag, stara majko,
pustiću ti oba sina,
oba sina bez dinara." 95
Prevari se stara majka,
prevari se, pa se vrati.
Ciče halke u sindžira,
povedoše dva Morića.
Kad su bili na Jekovcu, 100
progovara Morić Ibro:
„A boga ti, Dizdaraga,
zastavi-der nubečije,
oprosti mi b’jele ruke,
i dodaj mi tamburicu 105
da pogledam po Saraj'vu
ne bi li mi lakše bilo!"
Kad to čuo Dizdaraga,
zaustavi jasakčije,
naokolo nubečije, 110
oprosti mu b'jele ruke,
dodade mu tamburicu.
Ja da vidiš Morić Ibre!
Kad se lati tamburice,
pritegnu joj tanke žice, 115
pa zakuca i zapjeva.
Sitno kuca Morić Ibro,
sitno kuca, jasno pjeva:
„Dunjaluče, golem ti si!
Sarajevo, sehir ti si! 120
Baščaršijo, gani ti si!
Ćemalušo, duga ti si!
Latinluče, ravan ti si!
Tašlijanu, širok li si!
L'jepa Maro, l'jepa li si! 125
Dosta si me napojila,
od dušmana zaklonila,
vakat doš’o, val>a mrijeti!"
Opet Ibru savezaše,
savezaše, povedoše, 130
Morić Ibru, Morić Pašu —
i u grad ih dovedoše,
u tavnicu zatvoriše.
Kad je bilo po akšamu,
progovara Dizdaraga: 135
„Izvedite dva Morića,
donesite svilen gajtan!"
Izvedoše dva Morića,
donesoše svilen gajtan,
udaviše Morić Pašu. 140
Sve to gleda Morić Ibro.
Progovara Dizdaraga:
„A boga ti, Morić Ibro,
je l’ ti žao tvoga brata?"
Progovara Morić Ibro: 145
„Jes’ mi žao moga brata,
još žalije stare majke!"
Udaviše dva Morića,
pred kapiju izbaciše,
i dva topa opališe. 150
Kad to čula stara majka,
poletjela stara majka;
kad je bila na kapiju,
al' joj leže oba sina,
oba sina udavljena. 155
Na nogama bukagije,
na rukama lisičine,
oko vrata svilen gajtan.
Kad to vidje stara majka —
od jada joj srce puklo. 160
