Смрт ајдука Вељка
Ведро беше па се заоблачи;
из облак ми ситна роса роси,
па зароси ајдуци у гору.
Сви ајдуци барјаци увише,
ајдук Вељко барјак не увија. 5
Говори му његова дружина:
„Уви, Вељко, крстата барјака
да не кисне свила и кадива.“
„Нека кисне, пуст га остануја.
Под њег било девет мила брата, 10
девет брата, девет Југовића
сви су девет под њег погинули
књига каже и ја да погинем.“
Пуче пушка из гору зелену.
Лоше пуче, а добро погоди, 15
те погоди Вељка међу веђе.
Мртва глава по земљи говори:
„Ископајте гроба на раскрсје,
пободите свилена барјака,
вржите ми коња доријана; 20
турите му траву чемерику,
напојте га с воду мутничаву.
Дан да једе, а два да болује.
Да болује и да спомињује:
Е мој Вељко, мој добри јунаку, 25
дор ти беше, мен’ ми добро беше.“
