Смрт Уроша Петога/9

ЧИН ПРВИ

ПОЈАВА IX

ПОЈАВА IX
Улазе Царица и Богдан.

ЦАРИЦА (момку):
Стој пред врат'ма градине, па никог
Не пропуштај унутра без мога
Допуштења. Сад ми, Јуже реци:
Испрати ли хитрог Римљанина?
БОГДАН:
Опростих се са њим; а тек сутра
Дејана ћу нашег испратити.
ЦАРИЦА:
Твога, кажи, не већ мог. Тај куд ће?
БОГДАН:
Краљ га шиље у Зету по војску,
К'о што посла Гојка и Угљешу
С истом сврхом у области њине.
ЦАРИЦА:
То је само у очи прашина:
Мир Вукашин више свега жели,
А тим само траг замеће себи.
БОГДАН:
То бих и ја рек'о.
ЦАРИЦА:
Јамачно је
Опазио провалу пред собом,
Па би хтио, док је не зајази,
Да се натраг тргне. О не, натраг
Већ му не дам; не дам да угаси
Ову зубљу рата, распаљену
Мојим тешким ал' и срећним трудом,
Док год њега ил' нас не сажеже,
Шта ти вртиш главом?
БОГДАН:
Ја се бојим...
ЦАРИЦА:
Да би римски тај посланик мог'о
Дух потрести кнезу, зету твому?
БОГДАН:
Пут се попов мени не допада;
Волио бих да је ма ко други
Лази пош'о. Ти му знаш побожност,
И презање вјечно од Турака;
Страх ме да га таким обзирима
Он не смете.
ЦАРИЦА:
Шта, Богдане? кнезу
Ми на ноге отправисмо војску
Сву потајном буном окужену;
Он је сатро, ил' привук'о себи.
Сад сва Рашка пред њим широм стоји
Отворена, и чека га жељно;
Па на путу тако утрвеном
Мог'о би га крстоносном причом
Задржати странац поп?
БОГДАН:
Ал' сестро,
За тим попом двије војске иду,
А те нећеш више побунити.
(Царица се замисли, па удари дланом о длан, те момак
ступи на врата.)
ЦАРИЦА:
Одоше ли Малета и Сењко?
МОМАК:
Још су овдје.
ЦАРИЦА:
Пошљи ми их одмах.
БОГДАН:
Шта ће т' они?
ЦАРИЦА:
Двије војске, рече?
Неће двије него једна бити,
А поп неће ни доћи до кнеза.
БОГДАН:
Шта Јелено! шта си наумила?
ЦАРИЦА:
Сад ћеш чути; зло никакво није.
(долазе кнезови)
СЕЊКО:
Царска госпо, шта нам запов'једаш?
ЦАРИЦА:
Мој Малета, Сењко мој, на пос'о.
МАЛЕТА:
Је л' бар ваљан.
ЦАРИЦА:
Ништа мање него
Да све конце замрсите краљу.
МАЛЕТА:
Готови смо.
ЦАРИЦА:
Људи, што имате,
Јесу ли вам поуздани?
СЕЊКО:
Са свим.
ЦАРИЦА:
И одважни?
МАЛЕТА:
Покушај их само.
ЦАРИЦА:
Лети, Сељко, с твој'ма на пут зетски;
Ту Дејана дочекаћеш сутра,
Отети га, и у твоме замку
Задржати до наредбе даље.
Ти, Малета, исто то учини
С Римљанином на рашкоме друму,
Па га сакриј у Топлички замак.
Са сужњима благо поступајте,
Не смећући с ума да је један
Брат царичин, а свећеник други.
(Одлазе кнезови)
БОГДАН:
Па сад?
ЦАРИЦА:
Сада имамо што треба.
БОГДАН:
То ће рећи?
ЦАРИЦА:
Времена, мој брате,
Ти на Зету да Ливера гурнеш
И поспјешиш Лазара на Рашку,
Ја да скупим и себи повучем
Мрежу, којом ових овдје краља;
Све то прије нег' му браћа стигну.
Ал' ни часа часити нам није.
БОГДАН:
Смишљено је добро. Идем одмах
Да теклиће на све стране пошљем.
А шта ћемо с кнезом Алтоманом?
ЦАРИЦА:
Мени душа одвраћа се, Јуже.
Од грознога тог човјека.
БОГДАН:
Ипак
Сад нам треба.
ЦАРИЦА:
Сам се с њим погађај.
(Одлази Богдан)
Час пресудни већ се приближава;
Божја правдо, помоз' ми до краја.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.