Смрт Уроша Петога/40

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ЧИН ПЕТИ
◄   ПОЈАВА XII ПОЈАВА XIII   ►

ПОЈАВА XIII
Царица и властела, Никша, Бојо; мало доцније с противне стране Краљевић.

 
ЦАРИЦА (Спазив сина):
Ах!
БОЈО:
Убијен!
СВИ:
Грозно!
УРОШ:
Ти л' си, мати?
ЦАРИЦА:
Жив је, жив је! (Трчи и сагиње се к њему)
УРОШ:
Помоћ.
ЦАРИЦА (гледајући рану):
Јаох, сине!
Мој Урошу слатки! тешку ли ти
Безбожници зададоше рану!
(Раскида хаљину да му је привеже. Улази хитно Краљевић, па стаје изван себе).
НИКША:
Ти сад овдје показат' се смијеш!
КРАЉЕВИЋ:
Доцкан дођох. Проломи се, небо!
УРОШ:
Краљевићев чујем глас... Марко...
Твој ме отац својом руком уби.
КРАЉЕВИЋ:
Он!
ЦАРИЦА (Уставши):
Освета! ах освета, људи,
Или ова моја крв невина
На вас пала и сву српску земљу.
НИКША:
Брже, браћо, за убицом, да нам
Утекао не би.
(Одлази с многима),
ЦАРИЦА:
Ах не, амо најпр'је; помоћ!
УРОШ:
Доцкан...
Бјежи, мајко... бјежи.
ЦАРИЦА (Опет се сагиње):
Вај! Издише.
КРАЉЕВИЋ (баца сабљу):
Убијте ме; најбољега цара
Осветите на проклетом сину
Његовога грозног убојице.
БОЈО:
То би било скршит' поред овог
Још и друго племенито срце.
ПРВИ ВЛАСТЕЛИН:
Нек угине и пометак зв'јери.
(Неки подижу сабље; Војо стаје пред Марка)
БОЈО:
Бранићу га док махати могу
Овом сабљом; и он мени једном,
А двапут је одбранио живот
Мому Никши. Или ме на мрве
Исјеците, или пустите ме
Да му вратим тај троструки зајам.
(Сви одустају, Бојо узимље Марков мач са земље и даје му га.)
Свој мач узми и одлази, Марко.
КРАЉЕВИЋ:
А за кога да га носим више
Кад не доспјех да сачувам живот
Мому цару и мом пријатељу?
(Ломи мач преко кољена и баца уломке)
Већ никада нека не заблиста
Пред очима људским. Збогом, Бојо;
Тјеши, чувај ту јуначку жену;
Збогом, добри и несрећни царе,
Док узживем плакаћу за тобом.
Ја у Прилип идем да сакријем
Своју тугу и стид дома свога. (Одлази)
БОЈО:
Устан' б'једна царице, па хајд'мо.
Већ не можеш повратити живот
У то т'јело да се сва у сузе
Над њим стопиш, и поплавиш земљу.
ЦАРИЦА:
Ти си, Бојо?. Сви сте ту!... Он један
Он је мртав!..
БОЈО:
И освету иште.
Царица:
Ох ужасна дјела! видиш ли га
Ти са неба, о животодавче!
Видиш ли га?.. Авај! нос'те, људи,
Испред мене тај крвави призор;
Носите га у велику цркву
Да га Срби још једанпут виде.
(односе Уроша)
Ох Урошу! — Ето, све је прошло.
Ја већ немам мог Јединог сина,
Немам никог. И лавица сад би
Од жалости прољевала сузе;
Али ја ћу тако урликати
Да ме чује свијет, сав колик је,
Да се згрозе нада мном небеса,
Да и црни заплаши се пак'о.
Рат и пустош нос'мо на све стране,
До кољена газимо у крви,
У пепео граде обраћајмо;
Преврнимо земљу свуколику.
Да ни један у њој не остане
Жив Мрњавац. Чусте ли ме, људи?
Ја сам вођа тој ужасној војни;
Ко је са мном?
БОЈО:
Сви, царице.
СВИ:
Сви смо.
БОЈО:
Кунемо се овом правом крвљу
Која јоште пред нама се дими
Да нећемо оставит' те никад.
НИКША (Ушав):
Заклетви се и ја придружујем.
БОЈО:
Шта би, Никшо?
НИКША:
Утече ми крвник;
Спасао га војевода Срећко,
Који стиже овај час. Ал' ништа,
Сл'једићу га и до врата пакла.
ПЛЕМИЋ (Ушав):
Сви напоље; Гојкова се војска
У даљини види.
БОЈО:
Придружимо
И грађане оружане себи,
Па му одмах пођимо на сусрет.
ЦАРИЦА:
А у мраку који већ наступа
Нека пламен овог клетог двора
Крваву нам освијетли борбу.
БОЈО:
Двор спалимо.
НИКША:
Дајте зубље.
СВИ (Одлазећи):
Зубље

(Пада завјеса.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 116 година.