Смрт Уроша Петога/33

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ПЕТИ
◄   ПОЈАВА V ПОЈАВА VI ПОЈАВА VII   ►

ПОЈАВА VI
Исти. — Долази Видоје са четворицом војника.

 
ВИДОЈЕ:
Ево, краљу, кључа од ложнице.
Док сам овдје с тобом боравио
Цар с царицом, с Вулом и с Малетом
На велика дворска врата ступи
С запов'јешћу да с' отворе пред њим.
Копљаници, строг имавши налог,
Сурово га извршише.
ВУКАШИН:
То знан.
ВИДОЈЕ:
Кнез Малета трже мач из коре;
Би савладан, па и јако рањен.
Увр'јеђене особе се царске
Гњевно на траг врате. Ал' царица
Мало за тим неспажена сиђе
На остражња пониска враташца,
Гдје бијаху ова четворица;
И ту нешто величанством лица,
Нешто строгим, заповједним гласом,
Нешто пр'јетњом забуни их тако
Да се с сврата склонише, те она
Ван изиђе.
ВУКАШИН:
Царица?
УРОШ:
О храбра
Мати моја!
ВУКАШИН:
Царица је ванка?...
Ну син јој је овдје. Несрећници,
Смртну казну ви сте заслужили;
Да спасете главу, држ'те цара.
Он ми талац остаје за матер.
(Улази нагло Вуле па иде до Уроша)
ВУЛЕТА:
Шта то бива?
УРОШ (Вукашину):
Невјеро мог дома!
Ја твој талац?
(Цар вади мач, па Вулета. Вукашин пошав брже
к вратима.)
ВУКАШИН:
Браните ме, мач му истргните.
(Војници ваде сабље.)
ВУЛЕТА:
Цару?
УРОШ:
Ови!
ВУЛЕТА:
Подли најамници,
Који крокне, пробошћу му срце.
УРОШ:
На кољена пред својега цара;
Оборите сабље. — Вукашине,
Још се, видиш, мој глас овдје слуша.
(Војници устају на знак царев.)
ВУКАШИН:
Ти цар? хитро ти узруја народ,
Да уставши на законог краља
Ужасно се међу собом крви.
Тим са царства падаш, и постајеш
Прост бунтовник, кога суд мој чека.
К мени амо, Видоје; те људе
Там на поље испред врата смјести...
Шта укочен гледаш? врши налог,
Ил' си с њима и ти издајица.
(Излазе војници с Видојем)
Ту пред врата; ви до њега; тако.
Да за главу пустили нијесте
Њих двојицу док вас јача стража
Не зам'јени... Чусте ли? за главу.
(Одлази, — Остају Урош и Вуле сами на позорници.)
УРОШ:
На небес'ма има ли те, Боже?
ВУЛЕТА:
И свагда ће срећа помагати
Том зликовцу!
ВИДОЈЕ (Улази хитно):
Царе мој, зло стојиш.
УРОШ:
Из вражије ове избе, Видо,
Можеш ли ме како избавити?
ВИДОЈЕ:
Тешко, тешко. Ох! да мало прије
Ја знадијах што знам сад и видим!..
Али морам ипак покушати.
Ви међу тим имате оружја,
Склоните се одмах у ту другу
Тамо собу ; мрачна је и т'јесна,
А о страгу изласка јој нема.
Ту, ако вас буду нападали,
Бранит' вам се лакше. Бога молим
Да не дође до тог, већ да прије
Узмогу вас спасти. (Отиде)
ВУЛЕТА:
Поклаће нас
Худи, стари лупеж.
УРОШ:
То већ видим.
ВУЛЕТА:
И спасења баш никако нема?
УРОШ:
Ван јурнимо с голим мачевима,
Па Бог нек нам у помоћи буде.
ВУЛЕТА:
Ја сам готов; шта су за нас, царе,
Та на врат'ма 6'једна четворица?
Да допремо живи до дворишта,
Видоје ће ваљ'да помоћи нам.
{Приближавају се вратима, извадивши мачеве али се
Вуле одмах натраг трже.)
Ах!
УРОШ:
Шта видје, те се трже натраг?
Чујем бахат хитних коракљаја
Гдје се нама приближава; ко је?
ВУЛЕТА:
Ах мој царе! крвник.
Грозни крвник ког си крунисао,
Већ долази с миогобројном стражом.
Глас му чујеш. — Ето, пред нама је
Својом руком врата закључао.
Сад је доцкан. (Баца мач)
УРОШ:
Доцкан!.. да, доцкан је...
Када дођох до биљега самог
Да десницу пружим па у њ дирнем,
Морам 6'једно пасти! То је страшно!
Ту је народ, долази ми војска,
Од мене их тај зид само д'јели,
А ја пасти морам!
ВУЛЕТА:
И од кога!
УРОШ:
Страшно! страшно! страшно!
(Испада му мач из руку)
ВУЛЕТА:
Ну још није
Сваки зрачак наде ишчезао.
УРОШ:
Није за те, јест за мене, Вуле.
Стопут могах жртвовати краља
Ил' освети појединих људи,
Или општој мрзости властеле,
Па не хтједох, све понуде одбих;
Ал' он неће сад поштедјет' мене.
ВУЛЕТА:
Онда ћемо заједно умр'јети.
Друкчије се к теби не долази
Него преко мога мртвог т'јела.
Сабљу бацих; али ће ми, видим,
Још требати. — Нек и твоја, царе,
Готова ти у десници стоји.
(Узимље своју и цареву сабљу, а сваки своју увдачи у корицу.)
УРОШ:
Не, он мене неће поштедјети.
Мало бјеше краљевски вијенац
Крволоку, хоће дарску круну!
О небеска правдо, у трње је
Преобрати на његовој глави,
Немир, стрепњу, ужас свакидашњи
Поред њега постави на престо,
Моје жезло постало м' у руци
Мач освете твоје очевидне,
Којим смртно да сам себе казни,
Или кажњен од другога буде.
ВУЛЕТА:
Страшна клетво изданога цара,
Стери крила, допри до небеса.
УРОШ:
Сад спокојно чекам смрт.
ВУЛЕТА (Плачући грли му кољено):
О Царе,
Ти умр'јети?!... А ма је ли ово
Баш истина, или сан је страшан?
УРОШ:
Устан', стара моја вјерна слуго,
Да те стиснем у наручју своме.
(Остају загрљени) ¬
Ох! то ти је сва награда, коју
Син Душанов сад ти може дати
Што витешки умиреш до њега.
ВУЛЕТА:
У ту собу склонимо се одмах;
За одбрану доиста је згодна.
УРОШ:
Да, Вулета, своје грешне душе
Понајприје препоруч'мо Богу,
Па на крепку, крајњу, очајану
Спремимо се обрану... Ту није
Мајке моје да је јоште видим,
И загрлим, и с њом се опростим...
(Отире сузу)
Ој у смрти мој једини друже,
Цјелујмо се... па умримо храбро.
(Љубе се па одлазе у собу)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.