Smrt Uroša Petoga/33

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

ČIN PETI
◄   ПОЈАВА V POJAVA VI ПОЈАВА VII   ►

POJAVA VI
Isti. — Dolazi Vidoje sa četvoricom vojnika.

 
VIDOJE:
Evo, kralju, ključa od ložnice.
Dok sam ovdje s tobom boravio
Car s caricom, s Vulom i s Maletom
Na velika dvorska vrata stupi
S zapov'ješću da s' otvore pred njim.
Kopljanici, strog imavši nalog,
Surovo ga izvršiše.
VUKAŠIN:
To znan.
VIDOJE:
Knez Maleta trže mač iz kore;
Bi savladan, pa i jako ranjen.
Uvr'jeđene osobe se carske
Gnjevno na trag vrate. Al' carica
Malo za tim nespažena siđe
Na ostražnja poniska vratašca,
Gdje bijahu ova četvorica;
I tu nešto veličanstvom lica,
Nešto strogim, zapovjednim glasom,
Nešto pr'jetnjom zabuni ih tako
Da se s svrata skloniše, te ona
Van iziđe.
VUKAŠIN:
Carica?
UROŠ:
O hrabra
Mati moja!
VUKAŠIN:
Carica je vanka?...
Nu sin joj je ovdje. Nesrećnici,
Smrtnu kaznu vi ste zaslužili;
Da spasete glavu, drž'te cara.
On mi talac ostaje za mater.
(Ulazi naglo Vule pa ide do Uroša)
VULETA:
Šta to biva?
UROŠ (Vukašinu):
Nevjero mog doma!
Ja tvoj talac?
(Car vadi mač, pa Vuleta. Vukašin pošav brže
k vratima.)
VUKAŠIN:
Branite me, mač mu istrgnite.
(Vojnici vade sablje.)
VULETA:
Caru?
UROŠ:
Ovi!
VULETA:
Podli najamnici,
Koji krokne, probošću mu srce.
UROŠ:
Na koljena pred svojega cara;
Oborite sablje. — Vukašine,
Još se, vidiš, moj glas ovdje sluša.
(Vojnici ustaju na znak carev.)
VUKAŠIN:
Ti car? hitro ti uzruja narod,
Da ustavši na zakonog kralja
Užasno se među sobom krvi.
Tim sa carstva padaš, i postaješ
Prost buntovnik, koga sud moj čeka.
K meni amo, Vidoje; te ljude
Tam na polje ispred vrata smjesti...
Šta ukočen gledaš? vrši nalog,
Il' si s njima i ti izdajica.
(Izlaze vojnici s Vidojem)
Tu pred vrata; vi do njega; tako.
Da za glavu pustili nijeste
Njih dvojicu dok vas jača straža
Ne zam'jeni... Čuste li? za glavu.
(Odlazi, — Ostaju Uroš i Vule sami na pozornici.)
UROŠ:
Na nebes'ma ima li te, Bože?
VULETA:
I svagda će sreća pomagati
Tom zlikovcu!
VIDOJE (Ulazi hitno):
Care moj, zlo stojiš.
UROŠ:
Iz vražije ove izbe, Vido,
Možeš li me kako izbaviti?
VIDOJE:
Teško, teško. Oh! da malo prije
Ja znadijah što znam sad i vidim!..
Ali moram ipak pokušati.
Vi među tim imate oružja,
Sklonite se odmah u tu drugu
Tamo sobu ; mračna je i t'jesna,
A o stragu izlaska joj nema.
Tu, ako vas budu napadali,
Branit' vam se lakše. Boga molim
Da ne dođe do tog, već da prije
Uzmogu vas spasti. (Otide)
VULETA:
Poklaće nas
Hudi, stari lupež.
UROŠ:
To već vidim.
VULETA:
I spasenja baš nikako nema?
UROŠ:
Van jurnimo s golim mačevima,
Pa Bog nek nam u pomoći bude.
VULETA:
Ja sam gotov; šta su za nas, care,
Ta na vrat'ma 6'jedna četvorica?
Da dopremo živi do dvorišta,
Vidoje će valj'da pomoći nam.
{Približavaju se vratima, izvadivši mačeve ali se
Vule odmah natrag trže.)
Ah!
UROŠ:
Šta vidje, te se trže natrag?
Čujem bahat hitnih korakljaja
Gdje se nama približava; ko je?
VULETA:
Ah moj care! krvnik.
Grozni krvnik kog si krunisao,
Već dolazi s miogobrojnom stražom.
Glas mu čuješ. — Eto, pred nama je
Svojom rukom vrata zaključao.
Sad je dockan. (Baca mač)
UROŠ:
Dockan!.. da, dockan je...
Kada dođoh do biljega samog
Da desnicu pružim pa u nj dirnem,
Moram 6'jedno pasti! To je strašno!
Tu je narod, dolazi mi vojska,
Od mene ih taj zid samo d'jeli,
A ja pasti moram!
VULETA:
I od koga!
UROŠ:
Strašno! strašno! strašno!
(Ispada mu mač iz ruku)
VULETA:
Nu još nije
Svaki zračak nade iščezao.
UROŠ:
Nije za te, jest za mene, Vule.
Stoput mogah žrtvovati kralja
Il' osveti pojedinih ljudi,
Ili opštoj mrzosti vlastele,
Pa ne htjedoh, sve ponude odbih;
Al' on neće sad poštedjet' mene.
VULETA:
Onda ćemo zajedno umr'jeti.
Drukčije se k tebi ne dolazi
Nego preko moga mrtvog t'jela.
Sablju bacih; ali će mi, vidim,
Još trebati. — Nek i tvoja, care,
Gotova ti u desnici stoji.
(Uzimlje svoju i carevu sablju, a svaki svoju uvdači u koricu.)
UROŠ:
Ne, on mene neće poštedjeti.
Malo bješe kraljevski vijenac
Krvoloku, hoće darsku krunu!
O nebeska pravdo, u trnje je
Preobrati na njegovoj glavi,
Nemir, strepnju, užas svakidašnji
Pored njega postavi na presto,
Moje žezlo postalo m' u ruci
Mač osvete tvoje očevidne,
Kojim smrtno da sam sebe kazni,
Ili kažnjen od drugoga bude.
VULETA:
Strašna kletvo izdanoga cara,
Steri krila, dopri do nebesa.
UROŠ:
Sad spokojno čekam smrt.
VULETA (Plačući grli mu koljeno):
O Care,
Ti umr'jeti?!... A ma je li ovo
Baš istina, ili san je strašan?
UROŠ:
Ustan', stara moja vjerna slugo,
Da te stisnem u naručju svome.
(Ostaju zagrljeni) ¬
Oh! to ti je sva nagrada, koju
Sin Dušanov sad ti može dati
Što viteški umireš do njega.
VULETA:
U tu sobu sklonimo se odmah;
Za odbranu doista je zgodna.
UROŠ:
Da, Vuleta, svoje grešne duše
Ponajprije preporuč'mo Bogu,
Pa na krepku, krajnju, očajanu
Spremimo se obranu... Tu nije
Majke moje da je jošte vidim,
I zagrlim, i s njom se oprostim...
(Otire suzu)
Oj u smrti moj jedini druže,
Cjelujmo se... pa umrimo hrabro.
(Ljube se pa odlaze u sobu)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Matija Ban, umro 1903, pre 117 godina.