Смрт Уроша Петога/31

Извор: Викизворник

◄   ПОЈАВА III ПОЈАВА IV ПОЈАВА V   ►

ПОЈАВА IV
Вукашин. Улази Видоје. — Доцније Дијак ¬са четворицом.

 
ВИДОЈЕ:
Гласник се је вратио и јавља
Да већ на град кренуше властела
У најбољем бојном распореду.
Слику смрти на ст'јег поставише,
И бијесно путем узвикују:
Цар живио! а смрт Мрњавцима!
ВУКАШИН:
Овдје један Мрњавац их чека.
Како стоји с народом у граду?
ВИДОЈЕ:
Сабрао се у гомиле јаке,
Разређене по мјестима згодним.
ВУКАШИН:
Је ли добрим снабдјевен оружјем?
ВИДОЈЕ:
Неке с косом, неке са сјекиром,
А највише са сабљом их видјех.
ВУКАШИН:
Чим са четом дође пред двор Влатко
Придружи му преко половине
Угљешиних љутих коњаника,
Па жестоко нек удари на пук
Прије него што властела стигну.
Затвори ли сва на двору врата?
ВИДОЈЕ:
Сва, и дадох налог да на поље
Не пусти се нико, сам цар био.
ВУКАШИН:
И својом ми одговараш главом
Да ће с' налог строго извршити. —
Сад гласника пошљи према Гојку,
Нек му јави да се у Приштини
Данас борим на смрт ил' на живот.
За то нека што год може хита,
Нек прелети простор што нас д'јели;
А уморна ако му је војска,
Сам нек јурне напр'јед с коњаништвом.
Зовни Драшка.
ВИДОЈЕ:
Тај утече, краљу,
Чим дознаде шта се данас спрема;
Па нестаде са њим п Трипете,
И Војина и хитрог Раденка.
ВУКАШИН:
Тако?... С њима не изгубих ништа.
То бијаху пријатељи среће,
А не моји. Нека иду; вјечном
Играчком ће среће и остати.
(Улази Дијак са четворицом.)
ДИЈАК:
Ево људи које Влатко посла.
Сад по други онај пос'о идеем. (Одлази)
ВУКАШИН:
По лицима биће за посао.
Ту пред собом нек чекају. Видо,
Ови људи нужни су нам данас;
Поведи их у ложницу моју;
Ту закључај, а кључ ми донеси.
ВИДОЈЕ (Шта ће овдје тај сој разбојнички?)
(Одлази)
ВУКАШИН:
Ах Јелена! не б'јаше ли боље
Да мирујеш, па да сад не морам
Погађат' се с овим убицама
О цијени Урошеве крви.
Ту крв до сад од Гојка сачувах,
Ну сад ево од тебе не могу.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.