Смрт Уроша Петога/15

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

ЧИН ДРУГИ
◄   ПОЈАВА V ПОЈАВА VI ПОЈАВА VII   ►

ПОЈАВА VI
Исти. Долазе Урош и Краљевић. Доцније Вукашин, па Видоје с Арсојевићем, с Бојом и стражарима.

 
УРОШ:
Св'јет стишасмо, али не без крви.
КРАЉЕВИЋ:
То ме више боли него она
Гњевна вика узрујаног пука:
„Правда, царе; доље с Вукашнном.“
Ах, мој отац!
ЦАРИЦА:
Дојста могао је
Таки сукоб сада отклонити.
Ну да ли сте и ви, дјецо моја,
На грађане ударали с војском?
ОБА:
Ми!?
КРАЉЕВИЋ:
На благе цареве ријечи
Сви од борбе одмах одусташе.
(Улази Вукашин)
Ах мој оче, већ се окрвави
И огњиште наше! Није ли се
То Приштини могло уштедјети?
ВУКАШИН:
Мучи, дјечко. — Ко су ти, што водиш?
(Видоју који води два властелина.)
ВИДОЈЕ:
Ови, краљу, бијаху на челу
Б'јесним људ'ма које растјерасмо.
УРОШ:
Два племића!
ВУКАШИН:
Ви чији сте? Зашто
Узрујасте те грађане мирне?
БОЈО:
Цар је овдје; ми одговарамо
Цару само. — По закону нашем
А и сваком људском и Божијем,
Не може се очина кривица
Пренијети на невину дјецу,
И због једне једним учињене
На тројицу три оборит' казне.
Овому је мом другару отац
Преш'о, веле, у Лазарев табор.
Је ли тако! нека кажњен буде;
А Бога ми кажњен је жестоко
Чим му глава под уцјеном стоји.
Али зашто на његовог сина
Друга казна пл'јеном дједовине?
Зашто трећа на жену и ћерку,
Та с плијеном и саме слободе?
Јеси л' царе, ти то наредио?
УРОШ:
Ја? душе ми моје! за краљеву
Ту наредбу дознадох тек јутрос.
БОЈО:
У твом царству стара се властела
Протјерују из замкова својих,
Да на друму хљеб просјачки ишту;
Властеоске жене и дјевојке,
Већ ни правом себра заштићене,
Хватају се, вуку се по тлима,
Те с раздртим стидно хаљинама,
С рашчупаном косом, пренемогле,
Гадним људ'ма воде се у роптво,
А ти, царе, о том ништа не знаш!
Гдје је царска твоја моћ и савјест,
Гдје је наше властелинсво право?
УРОШ:
Шта, младићу?... мој Боже! Краљу,
То л' учини?
ВУКАШИН:
Така дрзост видиш,
Већ на више страна прекипљује;
Њу је само сузбити могуће
Строгостију.
БОЈО (краљу):
Дрзост?... Ја нискому
Пужењу се дворском не научих;
Слободан се к'о лав у пустињи
Родих, па и живем. Свака мисао
Какова се у мом духу зачне
Така м' одмах и на уста лети,
Јер злочеста не задржава је
Ту намјера. (цару) Душанови сине,
Твоје срце пуно је доброте,
Ја то слушах а сад јасно видим;
То у земљи знају сва властела,
Те вјерношћу према теби дишу,
И пролиће за те крв до капи.
Ох властелу своју чувај, царе!
Хоће ли се да смјелије главе
Све пропадну? ево моје; али
Нек с' овому часни дом поштеди,
Дом свети ми заручнице моје.
КРАЉЕВИЋ:
Царе, добри оче, и ја молим.
ВУКАШИН:
Ти, мој сине! За крвнике наше?
БОЈО:
Племенити Краљевићу, хвала!
КРАЉЕВИЋ:
Погледај га: млад је, л'јеп, одважан,
За час га је љубав занијела;
Опрости му, оче мој.
ВУКАШИН:
Да простим
Метежнику? свој краљевски указ,
Да ја својом руком поцијепам?
То не може бити.
КРАЉЕВИЋ:
Не ц'јепај га,
Но изузми штедро њих двојицу.
ВУКАШИН:
Никад, никад.
УРОШ:
Ја не схватих одмах
Твом указу сав домашај, краљу;
Грдан му је.
ВУКАШИН:
Али...
УРОШ:
Грдан тако
Да никаква поједина милост
Не може му смањити грдобу.
БОЈО:
Ја милости нећу; на човјечност
Позивљем се и племићско право.
Ти си, краљу, све то погазио.
А што сада на ту безаконост
Устадосмо, хоћеш да нас казниш!
Ми ако смо криви, крив си и сам;
Ко је већма, нека цар пресуди.
(Царица ступа достојанствено напријед.)
ЦАРИЦА:
Да најприје ја извршим своје.
К'о царица осуђујем метеж;
Ну к'о жена слаби спол свој браним,
Пресудно га браним. У племкињу
Не дам ником ни прстом да дирне.
Женска глава и дивљаку света,
Света буди чедима хришћанства.
Мач не пашем, да га над њом пружим,
Али за то, дични Краљевићу,
Твој између свих племићских бирам:
У задатку овом веледушном
Ти мој витез племенити буди.
СВИ:
Ох!
ВУКАШИН:
Царице!
ЦАРИЦА:
Тако је, о краљу.
Да овако није поступила
Она која још на глави својој
Чисту носи Душанову круну,
Ваљало би да од вељег стида
С њом у земљу закопа се жива.
БОГДАН (грли је):
Сестро моја, дивна ли си сада!
ЦАРИЦА:
Ево теби, поборниче правде,
Царичина знака.
(Скида свој прстен, и пружа га Краљевићу)
На силној је
Некад сјао руци од које је
Више пута Исток задрхтао.
Ти од сада достојно га носи.
(Марко иде да узме прстен, отац га задржава.)
ВУКАШИН:
Стој. — Царице, ти на мене дижеш
Рођена ми сина! Је л' то збиља?
ЦАРИЦА:
Син на оца напада оружјем
Које блага природа му даје:
Неће краља поб'једити Марко,
Већ очино срце.
УРОШ:
Красно, мати!
ЦАРИЦА:
Краљевићу, ако се не примаш
Те витешке заштите над слабим,
Тад и прстен што ти пружих одбиј.
КРАЉЕВИЋ:
О мој очв, ти ми даде живот,
Ал' царица ево ми сад метну
Част на коцку, метну је за свагда.
Опрости ми што се испред части
Ја не смијем уклонити, оче.
(поклекнув на јвдно кољено пред царицом)
Прстен примам и поборство свето,
Те се Богом, славна госпо, кунем
Да ћу свуда и животом самим
Од неправде заклањати слабе,
Ма ког спола и узраста били.
Заклањат' их и сад и свакада,
И пред свакин, и од сваког. Амин.
(Устаје и диже руку к небу.)
Обећање заклетвом утврдих;
Бог ме сатро кад то погазио!
УРОШ:
О мој Марко!.. Загрли га, мајко,
Као што би рођена ми брата.
(Царица га љуби у чело.)
ЦАРИЦА:
Брат је теби, мени син од сада.
УРОШ:
Ха ха! куме, не рече ли мати
Да ћеш бити поб'јеђен без мача?
ВУКАШИН:
Ја? (стражару) у затвор те племиће води.
КРАЉЕВИЋ (стражару с голим мачем):
Мој мач стоји
измеђ' њих и тебе;
Натраг, гадни човјече, ил' бој се
Гњева мога. Натраг, рекох.
ВУКАШИН:
Тако ?
(Улијеће међу Марка и племиће.)
А између ових и твог оца?
КРАЉЕВИЋ:
Тада... тада грудима се мојим
Мач одвраћа.
УРОШ (задржав га):
Шта је то, мој Марко!
КРАЉЕВИЋ:
Куд ћу, царе? сада ил' доцније
То ме чека, видии.
УРОШ:
То ја не дам. —
Да с' оваке незгоде већ никад
Међу вама не би појавиле,
Да бих смутње многе, многе б'једе
Уштедио племићима мојим,
Уништавам својом царском влашћу
Нов краљевски указ, ван уцјене,
Коју м'јењам у прогонство вјечео.
(Племићима.)
Сад слободни одлазите дома. (Одлази)
ВИДОЈЕ (Овако је праведно и часно.)
ВУКАШИН:
Не, Урошу, ни тога не треба.
Ти уступаш сад испред издајства
И метежу прашташ; али памти:
Њим доцније угушен ћеш бити.
(Одлази; за њим Марко, Видоје и стражари.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 117 година.