Смрт Стефана Дечанског/7

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ПРВО
◄   6 7. 8   ►

7.

СВЕТКОВИЋ и МИЛОРАД

 
МИЛОРАД (усплахирен): Оче, у овај торжествени час допусти, да пред твоје лице станем.
СВЕТКОВИЋ (гледа га позадуго): Зар је теби приступ кад забрањен био?
МИЛОРАД: О, оче, у детињству моме, родитеља лишеном ти си ми место оца био. У сопственој кући лишавао сам се онога, што сам код тебе уживао.
СВЕТКОВИЋ: Остави то, вериге су живота нашега тако уплетене, да један без помоћи другога обстати
не можемо. Што си ти мени, то би моја Зорка твоме оцу била, да је небо хотело пређе мене, него њега к себи позвати. Остани мој син, као и досад.
МИЛОРАД: О, оче, све друге жеље, чести и достојанства као вихор ишчезавају поред необориме жеље
твојим се сином назвати; али не сином по имену само; најсветије узле сковала је љупка природе светиња, да вечито к теби привезан останем. О, бабо, Зорке нежно, анђелско сушчество сплело је ову ружичну везу.
СВЕТКОВИЋ: Зорка је добро дете.
МИЛОРАД: Добро, красно, вишеземно дете, која ме од премалећа живота мојега нежним чувством пунила, која ми је васколики корен добродетељи и скромности у прси верно усађивала, која ми је при сваком добром делу, при испуњавању дужности моје анђел заступник била. отац, и ова блага душа, пород едемског раја, на мом срцу лежи, чувством љубови привезана. Допусти да се вечито мојом назове.
СВЕТКОВИЋ (тихо): Сине мој, од детињства твога никакова љага није поступке твоје окаљала.
МИЛОРАД: Зоркина невиност била ми је увек огледалом живота.
СВЕТКОВИЋ: Твоје је име далеко чувено; ти си при последњој борби славу задобио, која је гдикоје око завишћу испунила. Једним словом, ти си дичан детић српскога бољарства, највеће одличности достојан; и опет, опет, (поћути мало, Милорад га нестрпљиво гледа) опет је судбина — са Зорком другојаче уредила.
МИЛОРАД (полак у изумленију): Другојаче?
СВЕТКОВИЋ: Зорка твоја не може да буде. (Милорад окамењен стоји, Светковић му метне руку на раме).
СВЕТКОВИЋ: Нико не би достојнији био од тебе њену руку добити, да јој срећа није старија од судбине њене.
МИЛОРАД (као из сна): О, Зорко, Зорко, чујеш ли? Хоћеш ли и ти ово поднети, овај глас, овај гром поразителни?
СВЕТКОВИЋ: Ти дрхћеш?
МИЛОРАД: Бабо, ако чувства имаш, колика је глава маленога мрава, ако знаш шта је срце, или боље, шта је човек, не раздири ову лепу свезу, коју је десетина лета полако стројила. Шта је мени живот без Зоркине руке? Шта је светлост сунца без њених очију? — Гроба сам ја образ без присуства њена.
СВЕТКОВИЋ: И опет не може да буде.
МИЛОРАД: Не може, варварине, не може да се сложи оно, што је природа сложила, кад је свет у колевци био. (Полак у изумленију). Зорка је моја, моја по закону наклоности, моја по определенију природе, моја по уставу творца неба и људи. (Тргне мач). Ко је тај, који Зорку моју отима? Казуј, отац, ко нам Зорку отима, овим ћу мачем судити убици.
СВЕТКОВИЋ: Милораде синко, примири се мало, дођи к себи. Саслушај у целој свести ово што ћу ти рећи, па онда сам разсуђуј: Ја сам моје кћери отац, и нико ми за зло примити не може, што на то идем, да она буде колико више срећна.
МИЛОРАД: Где може она срећнија бити, него код мене који је паче свега љубим, у свако доба готов: живот свој за њу положити.
СВЕТКОВИЋ: И опет је Душан већа за њу срећа.
Милорад (пренеражено). Душан?
СВЕТКОВИЋ: Душан.
МИЛОРАД: Душан, млади краљ.
СВЕТКОВИЋ: И господар од Зенте.
МИЛОРАД: Душан, и овај Душан иште руку Зоркину?
СВЕТКОВИЋ: Ја сам му је мојом сердарском чашћу обећао.
МИЛОРАД (метне обадве руке на чело): Сад сам убијен.
СВЕТКОВИЋ: Видиш, синко, није маловажна причина, што те одбијам.
МИЛОРАД: Све што имам, од Душана имам, и опет, све што сам имао Душан ми преоте. О, судбино, немила траго, та докле ћеш тако? (Поћути мало, па онда тишим но постојаним гласом). Не, не треба скорбити. Душаново добро срце мени је познато. Земљу ћу црну пред њим љубити, која је тврда као гдикојега човека срце. Он ће ми је уступити, та шат је оном уступи, који му је живот од смрти сачувао.
СВЕТКОВИЋ: Милораде, ти Зорку љубиш?
МИЛОРАД: Питај тако матер, која је деветоро деце сахранила, и десето у наручју држи.
СВЕТКОВИЋ: И опет, ти Зорку истинито не љубиш, јер би се иначе за њену срећу брижније старао.
Кажи, ти ли би у стању био задржати је од њене среће, коју јој је судбина наменила.
МИЛОРАД: Ах, зар је сва срећа у злату и шареном песку?
СВЕТКОВИЋ: Срећа је оно што људи за срећу држе. Зар би злато било злато, да му нисмо ми цену приденули? (Ухвати га за руку). Синко, остави Зорку онамо путовати куд је њена добра звезда води; буди моје дете, мој син; радуј се и са мном, да је њу судбина тако омиловала; она ће бити срећна, она ће и нас с престола своје сјајности љупко обасјавати. (Отиде).
МИЛОРАД (дигне руке.): Боже, који тамо у превечности пребиваш, је ли све по твојој наредби? — О Зорко, Зорко! (Покрије очи шакама).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.