Smrt Stefana Dečanskog/7
7.
SVETKOVIĆ i MILORAD
MILORAD (usplahiren): Oče, u ovaj toržestveni čas dopusti, da pred tvoje lice stanem.
SVETKOVIĆ (gleda ga pozadugo): Zar je tebi pristup kad zabranjen bio?
MILORAD: O, oče, u detinjstvu mome, roditelja lišenom ti si mi mesto oca bio. U sopstvenoj kući lišavao sam se onoga, što sam kod tebe uživao.
SVETKOVIĆ: Ostavi to, verige su života našega tako upletene, da jedan bez pomoći drugoga obstati
ne možemo. Što si ti meni, to bi moja Zorka tvome ocu bila, da je nebo hotelo pređe mene, nego njega k sebi pozvati. Ostani moj sin, kao i dosad.
MILORAD: O, oče, sve druge želje, česti i dostojanstva kao vihor iščezavaju pored neoborime želje
tvojim se sinom nazvati; ali ne sinom po imenu samo; najsvetije uzle skovala je ljupka prirode svetinja, da večito k tebi privezan ostanem. O, babo, Zorke nežno, anđelsko suščestvo splelo je ovu ružičnu vezu.
SVETKOVIĆ: Zorka je dobro dete.
MILORAD: Dobro, krasno, višezemno dete, koja me od premaleća života mojega nežnim čuvstvom punila, koja mi je vaskoliki koren dobrodetelji i skromnosti u prsi verno usađivala, koja mi je pri svakom dobrom delu, pri ispunjavanju dužnosti moje anđel zastupnik bila. otac, i ova blaga duša, porod edemskog raja, na mom srcu leži, čuvstvom ljubovi privezana. Dopusti da se večito mojom nazove.
SVETKOVIĆ (tiho): Sine moj, od detinjstva tvoga nikakova ljaga nije postupke tvoje okaljala.
MILORAD: Zorkina nevinost bila mi je uvek ogledalom života.
SVETKOVIĆ: Tvoje je ime daleko čuveno; ti si pri poslednjoj borbi slavu zadobio, koja je gdikoje oko zavišću ispunila. Jednim slovom, ti si dičan detić srpskoga boljarstva, najveće odličnosti dostojan; i opet, opet, (poćuti malo, Milorad ga nestrpljivo gleda) opet je sudbina — sa Zorkom drugojače uredila.
MILORAD (polak u izumleniju): Drugojače?
SVETKOVIĆ: Zorka tvoja ne može da bude. (Milorad okamenjen stoji, Svetković mu metne ruku na rame).
SVETKOVIĆ: Niko ne bi dostojniji bio od tebe njenu ruku dobiti, da joj sreća nije starija od sudbine njene.
MILORAD (kao iz sna): O, Zorko, Zorko, čuješ li? Hoćeš li i ti ovo podneti, ovaj glas, ovaj grom porazitelni?
SVETKOVIĆ: Ti drhćeš?
MILORAD: Babo, ako čuvstva imaš, kolika je glava malenoga mrava, ako znaš šta je srce, ili bolje, šta je čovek, ne razdiri ovu lepu svezu, koju je desetina leta polako strojila. Šta je meni život bez Zorkine ruke? Šta je svetlost sunca bez njenih očiju? — Groba sam ja obraz bez prisustva njena.
SVETKOVIĆ: I opet ne može da bude.
MILORAD: Ne može, varvarine, ne može da se složi ono, što je priroda složila, kad je svet u kolevci bio. (Polak u izumleniju). Zorka je moja, moja po zakonu naklonosti, moja po opredeleniju prirode, moja po ustavu tvorca neba i ljudi. (Trgne mač). Ko je taj, koji Zorku moju otima? Kazuj, otac, ko nam Zorku otima, ovim ću mačem suditi ubici.
SVETKOVIĆ: Milorade sinko, primiri se malo, dođi k sebi. Saslušaj u celoj svesti ovo što ću ti reći, pa onda sam razsuđuj: Ja sam moje kćeri otac, i niko mi za zlo primiti ne može, što na to idem, da ona bude koliko više srećna.
MILORAD: Gde može ona srećnija biti, nego kod mene koji je pače svega ljubim, u svako doba gotov: život svoj za nju položiti.
SVETKOVIĆ: I opet je Dušan veća za nju sreća.
Milorad (preneraženo). Dušan?
SVETKOVIĆ: Dušan.
MILORAD: Dušan, mladi kralj.
SVETKOVIĆ: I gospodar od Zente.
MILORAD: Dušan, i ovaj Dušan ište ruku Zorkinu?
SVETKOVIĆ: Ja sam mu je mojom serdarskom čašću obećao.
MILORAD (metne obadve ruke na čelo): Sad sam ubijen.
SVETKOVIĆ: Vidiš, sinko, nije malovažna pričina, što te odbijam.
MILORAD: Sve što imam, od Dušana imam, i opet, sve što sam imao Dušan mi preote. O, sudbino, nemila trago, ta dokle ćeš tako? (Poćuti malo, pa onda tišim no postojanim glasom). Ne, ne treba skorbiti. Dušanovo dobro srce meni je poznato. Zemlju ću crnu pred njim ljubiti, koja je tvrda kao gdikojega čoveka srce. On će mi je ustupiti, ta šat je onom ustupi, koji mu je život od smrti sačuvao.
SVETKOVIĆ: Milorade, ti Zorku ljubiš?
MILORAD: Pitaj tako mater, koja je devetoro dece sahranila, i deseto u naručju drži.
SVETKOVIĆ: I opet, ti Zorku istinito ne ljubiš, jer bi se inače za njenu sreću brižnije starao.
Kaži, ti li bi u stanju bio zadržati je od njene sreće, koju joj je sudbina namenila.
MILORAD: Ah, zar je sva sreća u zlatu i šarenom pesku?
SVETKOVIĆ: Sreća je ono što ljudi za sreću drže. Zar bi zlato bilo zlato, da mu nismo mi cenu pridenuli? (Uhvati ga za ruku). Sinko, ostavi Zorku onamo putovati kud je njena dobra zvezda vodi; budi moje dete, moj sin; raduj se i sa mnom, da je nju sudbina tako omilovala; ona će biti srećna, ona će i nas s prestola svoje sjajnosti ljupko obasjavati. (Otide).
MILORAD (digne ruke.): Bože, koji tamo u prevečnosti prebivaš, je li sve po tvojoj naredbi? — O Zorko, Zorko! (Pokrije oči šakama).
|