Смрт Стефана Дечанског/30
3.
РАНКО с бунтовницима, пређашњи
РАНКО: Овамо, јунаци, ево краља.
БУНТОВНИЦИ: Освета!
ДЕЧАНСКИ (ступи величанствено напред): Ко виче освета? (Бунтовници се покуње). јесте ли се ви на вашег краља тако наоружали? Зар је он тако страшан, да сте морали копља и стреле, мачеве и буздоване подигнути? Ако мислите да вам је додијао, да од њега не можете живети, а оно ево ми прсију, прободите их, и спасавајте себе и децу вашу. (Једном бунтовнику) Јеси ли ти, старче, који у Жичи мал' ниси друге прегњавио, да ми можеш скут пољубити? Јесте ли сви викали: „Да живи благоверни и христољубиви краљ ¬Стефан трећи!" Ево ме онако исто обучена, осветите се за оно што сте онда погрешили; забодите мачеве кроз порфиру, која је у цркви пред очима вашима миром освећена. — Шта ћутите, зашто не говорите? Која вам је неправда од мене учињена?
БУНТОВНИЦИ (клекну): Милост, милост!
ДЕЧАНСКИ: Ви се кајете. Децо, децо, штедите то отровно оружје за непријатеље земље нам. Татари, Мађари, Грци, сви гледе да прогутају Србију, и ви сте потегли да се измеђ' себе кољемо. Где је Душан? Та за пет — шест година па ме неће бити, нека онда краљује колико му Бог да; зашто да се грех чини. Ходите, да и други познаду своју слепоћу; ходите да видите како ће Душан плакати за своје малоумије. (Отиде).
РАНКО: Шта то би?
ЈЕДАН БУНТОВНИК: Је ли то човек био?
ДРУГИ БУНТОВНИК: Она сјајност око главе! На моју душу светиња.
|