Smrt Stefana Dečanskog/30
3.
RANKO s buntovnicima, pređašnji
RANKO: Ovamo, junaci, evo kralja.
BUNTOVNICI: Osveta!
DEČANSKI (stupi veličanstveno napred): Ko viče osveta? (Buntovnici se pokunje). jeste li se vi na vašeg kralja tako naoružali? Zar je on tako strašan, da ste morali koplja i strele, mačeve i buzdovane podignuti? Ako mislite da vam je dodijao, da od njega ne možete živeti, a ono evo mi prsiju, probodite ih, i spasavajte sebe i decu vašu. (Jednom buntovniku) Jesi li ti, starče, koji u Žiči mal' nisi druge pregnjavio, da mi možeš skut poljubiti? Jeste li svi vikali: „Da živi blagoverni i hristoljubivi kralj ¬Stefan treći!" Evo me onako isto obučena, osvetite se za ono što ste onda pogrešili; zabodite mačeve kroz porfiru, koja je u crkvi pred očima vašima mirom osvećena. — Šta ćutite, zašto ne govorite? Koja vam je nepravda od mene učinjena?
BUNTOVNICI (kleknu): Milost, milost!
DEČANSKI: Vi se kajete. Deco, deco, štedite to otrovno oružje za neprijatelje zemlje nam. Tatari, Mađari, Grci, svi glede da progutaju Srbiju, i vi ste potegli da se izmeđ' sebe koljemo. Gde je Dušan? Ta za pet — šest godina pa me neće biti, neka onda kraljuje koliko mu Bog da; zašto da se greh čini. Hodite, da i drugi poznadu svoju slepoću; hodite da vidite kako će Dušan plakati za svoje maloumije. (Otide).
RANKO: Šta to bi?
JEDAN BUNTOVNIK: Je li to čovek bio?
DRUGI BUNTOVNIK: Ona sjajnost oko glave! Na moju dušu svetinja.
|