Смрт Стефана Дечанског/23

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ЧЕТВРТО
◄   2 3. 4   ►

3.
 
ГЛАСОНОША, пређашњи

ГЛАСОНОША: Светли краљевићу!
ДУШАН: Ти долазиш из Скадра?
ГЛАСОНОША: Не знам да ли из Скадра. Он није, који је био.
ДУШАН: Како то?
ГЛАСОНОША: Он је попаљен, твоји дворови порушени, њиве и виногради изгажени.
ДУШАН: Од кога?
ГЛАСОНОША: Од краљеве војске.
ДУШАН: Од војске мојега оца?
ГЛАСОНОША: Кнез Балдовин њих предводи.
ДУШАН (погледа у Светковића).
СВЕТКОВИЋ: Но, хоћеш ли и сада твоме оцу на помилованије?
ГЛАСОНОША: Жупане Светковићу, и твоји су двори ту исту судбину искусили. Све је опустошено и изгажено, и саму кћер твоју постигла је јарост свирепога мача.
СВЕТКОВИЋ (почне посртати, Душан га придржи).
ГЛАСОНОША: Сва је Зента уцвељена чувши ужасну смрт тако добре девојке.
СВЕТКОВИЋ (усиљује се да право стоји, Душану): Пуштај ме! Ја сам здрав, јак. (Поћути, па се опет почне љуљати, гласоноша га држи).
СВЕТКОВИЋ: Моја је кћи мртва, је ли, то си казао?
ДУШАН: О, ужасни отац.
СВЕТКОВИЋ: Моја је кћи мртва, да, убијена, је ли, убијена?
ГЛАСОНОША: Убијена.
СВЕТКОВИЋ: Зорка убијена, и с њоме сва моја радост, сва потпора. — Чује ли когод ово? На моју душу, Душан је глув.
ДУШАН: Многи су глуви срећнији од мене, сторично срећнији. О Зорко, ова ужасна коцка на тебе невину?
СВЕТКОВИЋ: Ја сам двадесет и четири пута смрт видео, овим очима видео, зашто не бих и двадесет пети пут? Зорко, пођи с Богом, ти си код твоје матере. Нека те она загрли у место оца, мени је то забрањено. Но, ја сам и мушко. — Сузе? Оне само зато каткад човеку извиру да се види чије је млеко сисао. — Душане, ми смо код Неродимље. Ова брана води управо краљевскоме двору. Иди, остави ме, ја те више не потребујем.
ДУШАН: Сад да те оставим, у овај ужасни час, кад те је смрт Зоркина поразила? Нипошто! Она је нама обојици једнако мила, ми ћемо је заједно оплакивати. О Зорко, Јорко!
СВЕТКОВИЋ: Ја нећу кукати ни запевати. Ако ти то мислиш, иди у Неродимљу, ту ћеш наћи доста баба, вештијих од тебе. Моја је сва жеља: освета.
ДУШАН: Да, освета! — Раскините се и ви последњи ланци чувства и љубови, који сте сина к оцу привезивали. Не заслужује никакову наклоност, никаково почитаније онај, који невиност тако бездушно коље.
СВЕТКОВИЋ (загрли Душана): О, Зорка је достојна тебе била. Хајде! (Одлазе).


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.