Smrt Stefana Dečanskog/23

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO ČETVRTO
◄   2 3. 4   ►

3.
 
GLASONOŠA, pređašnji

GLASONOŠA: Svetli kraljeviću!
DUŠAN: Ti dolaziš iz Skadra?
GLASONOŠA: Ne znam da li iz Skadra. On nije, koji je bio.
DUŠAN: Kako to?
GLASONOŠA: On je popaljen, tvoji dvorovi porušeni, njive i vinogradi izgaženi.
DUŠAN: Od koga?
GLASONOŠA: Od kraljeve vojske.
DUŠAN: Od vojske mojega oca?
GLASONOŠA: Knez Baldovin njih predvodi.
DUŠAN (pogleda u Svetkovića).
SVETKOVIĆ: No, hoćeš li i sada tvome ocu na pomilovanije?
GLASONOŠA: Župane Svetkoviću, i tvoji su dvori tu istu sudbinu iskusili. Sve je opustošeno i izgaženo, i samu kćer tvoju postigla je jarost svirepoga mača.
SVETKOVIĆ (počne posrtati, Dušan ga pridrži).
GLASONOŠA: Sva je Zenta ucveljena čuvši užasnu smrt tako dobre devojke.
SVETKOVIĆ (usiljuje se da pravo stoji, Dušanu): Puštaj me! Ja sam zdrav, jak. (Poćuti, pa se opet počne ljuljati, glasonoša ga drži).
SVETKOVIĆ: Moja je kći mrtva, je li, to si kazao?
DUŠAN: O, užasni otac.
SVETKOVIĆ: Moja je kći mrtva, da, ubijena, je li, ubijena?
GLASONOŠA: Ubijena.
SVETKOVIĆ: Zorka ubijena, i s njome sva moja radost, sva potpora. — Čuje li kogod ovo? Na moju dušu, Dušan je gluv.
DUŠAN: Mnogi su gluvi srećniji od mene, storično srećniji. O Zorko, ova užasna kocka na tebe nevinu?
SVETKOVIĆ: Ja sam dvadeset i četiri puta smrt video, ovim očima video, zašto ne bih i dvadeset peti put? Zorko, pođi s Bogom, ti si kod tvoje matere. Neka te ona zagrli u mesto oca, meni je to zabranjeno. No, ja sam i muško. — Suze? One samo zato katkad čoveku izviru da se vidi čije je mleko sisao. — Dušane, mi smo kod Nerodimlje. Ova brana vodi upravo kraljevskome dvoru. Idi, ostavi me, ja te više ne potrebujem.
DUŠAN: Sad da te ostavim, u ovaj užasni čas, kad te je smrt Zorkina porazila? Nipošto! Ona je nama obojici jednako mila, mi ćemo je zajedno oplakivati. O Zorko, Jorko!
SVETKOVIĆ: Ja neću kukati ni zapevati. Ako ti to misliš, idi u Nerodimlju, tu ćeš naći dosta baba, veštijih od tebe. Moja je sva želja: osveta.
DUŠAN: Da, osveta! — Raskinite se i vi poslednji lanci čuvstva i ljubovi, koji ste sina k ocu privezivali. Ne zaslužuje nikakovu naklonost, nikakovo počitanije onaj, koji nevinost tako bezdušno kolje.
SVETKOVIĆ (zagrli Dušana): O, Zorka je dostojna tebe bila. Hajde! (Odlaze).


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.