Смрт Стефана Дечанског/16

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
◄   1 2. 3   ►


2.

СВЕТКОВИЋ, ДУШАН

 
СВЕТКОВИЋ: Ха, краљевићу, ту си. Ово Жарка да постигне?
ДУШАН: Шта је теби стари Светковићу?
СВЕТКОВИЋ: Шта је мени? Ништа. Густи облаци нада мном се вију, муње севају, ти си железно орудије. Шта мариш ти, што си поред мене, и што ме је гром чрез тебе ударио!
ДУШАН: Ти ако ћеш загонетке да задајеш, тражи друге људе.
СВЕТКОВИЋ: Загонетке? Сваки је живот загонетка, само што се не погађа напред. Је ли чудо што ја моју нисам погодио, је ли чудо, Душане?
ДУШАН: Али шта значе те многе замршене речи?
СВЕТКОВИЋ: Врло мало значе ове многе речи, врло мало. Смисао је кратак — једна једина реч: бунтовник! — Је ли доста?
ДУШАН: Шта бунтовник?
СВЕТКОВИЋ: Ништа, зар бунтовник заслужује да се о њему толико говори?
ДУШАН: Кажи ми, Светковићу, ако ниси памет забацио, на кога се односи ова реч бунтовник.
СВЕТКОВИЋ: На кога? На најмањег човека на свету. То је Светковић.
ДУШАН: Ти — бунтовник?
СВЕТКОВИЋ: Ја бунтовник нисам, нити ћу бити. Увек су ове прси за благо и добро земље биле мачевима изложене. Сад је другојаче! Краљ хоће, шта је једном краљу немогућно? Његовој се верује без припита; нити мисли ко да сумња о томе.
ДУШАН: Ја сам сасвим забуњен.
СВЕТКОВИЋ: О, иди Стефану Дечанском, он ће те одбунити. Бићеш бистар као ваздух, муњом и грмљавином исшибан. Није ли тако? (Пружи му писмо). Ево ти лека од забуне.
ДУШАН (чита најпре у себи, потом погледавши на Светковића, продужи јасно): — „као неискусан и малоуман јуноша, који се на сплетке наговарати дајет, престаје бити краљем од Зенте, и повељевајем да отцу својему вратит се". Шта је ово?
СВЕТКОВИЋ: Цвеће, читај даље.
ДУШАН: „Жарко Светковић пак, који се наш'о у неверству на законо ми краљевсто, лишава се жупанства, да му се узмет држава, и као бунтовник да се заточит. Стефан Урош Трећи". Светковићу, Светковићу, је ли ово гром?
СВЕТКОВИЋ: Гром? Витешки дух саму стрелу поразителнога треска дочекује, ха!
ДУШАН: Отац, отац, тако ли заслуге сина награђујеш, то ли је победитељ код Струме заслужио? О Зорко, Зорко!
СВЕТКОВИЋ (тужећи): Она је пропала, јер јој је отац пропао, јер је његова чест пропала. (Хвата се за косу). Нашто си ти оседила, несрећни сведоку Светковићевих лета?
ДУШАН: О, то није дело оца мога, то су послови злоковарних советника. Ја ћу пасти пред њим на колена, љубићу га у скут и у руку. Он ће се повратити; као што познајем његово срце, он ће се јамачно повратити.
СВЕТКОВИЋ: Хоће ли, краљу, хоће ли? Иди, моли га, остави мене овде пропасти, или боље: пошљи ме по заповести у заточеније, и тако сам стар, немоћан већ да живот краљев мојом крвљу браним. — Ти си још дете, изговори се на мене. Шта сам ја на свету!
ДУШАН: О, зар је до тога дошло?
СВЕТКОВИЋ: Шта не може доћи код нас у земљи! (Горко) Где царски син какву девојку омилује, ту отац њен мора да је бунтовник, мора да изгуби чест и државу. Зашто не? Шта је глава једнога човека спроћу увеселенија једнога цара? Дечански ти је приповедао како Татари с кула у воду скачу за једну само забаву својих ханова.
ДУШАН: Светковићу, то је много.
СВЕТКОВИЋ: Али није горе од заточенија, од речи бунтовник. — Светковић бунтовник? Ха! — (Извади мач). Иди ти, ја ћу сам остати; мислиш ли да сам ја убого сироче, да немам никакових пријатеља? О, још је кадра ова десница мачем владати.
ДУШАН: Шта намераваш ти Светковићу?
СВЕТКОВИЋ: Ништа, руке у недра скрстити, па пустити нека ми главу ко хоће скине, нек' ми кћер обесчести, убије, Допада л' ти се ово?


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 164 године.