Smrt Stefana Dečanskog/16
2.
SVETKOVIĆ, DUŠAN
SVETKOVIĆ: Ha, kraljeviću, tu si. Ovo Žarka da postigne?
DUŠAN: Šta je tebi stari Svetkoviću?
SVETKOVIĆ: Šta je meni? Ništa. Gusti oblaci nada mnom se viju, munje sevaju, ti si železno orudije. Šta mariš ti, što si pored mene, i što me je grom črez tebe udario!
DUŠAN: Ti ako ćeš zagonetke da zadaješ, traži druge ljude.
SVETKOVIĆ: Zagonetke? Svaki je život zagonetka, samo što se ne pogađa napred. Je li čudo što ja moju nisam pogodio, je li čudo, Dušane?
DUŠAN: Ali šta znače te mnoge zamršene reči?
SVETKOVIĆ: Vrlo malo znače ove mnoge reči, vrlo malo. Smisao je kratak — jedna jedina reč: buntovnik! — Je li dosta?
DUŠAN: Šta buntovnik?
SVETKOVIĆ: Ništa, zar buntovnik zaslužuje da se o njemu toliko govori?
DUŠAN: Kaži mi, Svetkoviću, ako nisi pamet zabacio, na koga se odnosi ova reč buntovnik.
SVETKOVIĆ: Na koga? Na najmanjeg čoveka na svetu. To je Svetković.
DUŠAN: Ti — buntovnik?
SVETKOVIĆ: Ja buntovnik nisam, niti ću biti. Uvek su ove prsi za blago i dobro zemlje bile mačevima izložene. Sad je drugojače! Kralj hoće, šta je jednom kralju nemogućno? Njegovoj se veruje bez pripita; niti misli ko da sumnja o tome.
DUŠAN: Ja sam sasvim zabunjen.
SVETKOVIĆ: O, idi Stefanu Dečanskom, on će te odbuniti. Bićeš bistar kao vazduh, munjom i grmljavinom isšiban. Nije li tako? (Pruži mu pismo). Evo ti leka od zabune.
DUŠAN (čita najpre u sebi, potom pogledavši na Svetkovića, produži jasno): — „kao neiskusan i malouman junoša, koji se na spletke nagovarati dajet, prestaje biti kraljem od Zente, i poveljevajem da otcu svojemu vratit se". Šta je ovo?
SVETKOVIĆ: Cveće, čitaj dalje.
DUŠAN: „Žarko Svetković pak, koji se naš'o u neverstvu na zakono mi kraljevsto, lišava se županstva, da mu se uzmet država, i kao buntovnik da se zatočit. Stefan Uroš Treći". Svetkoviću, Svetkoviću, je li ovo grom?
SVETKOVIĆ: Grom? Viteški duh samu strelu porazitelnoga treska dočekuje, ha!
DUŠAN: Otac, otac, tako li zasluge sina nagrađuješ, to li je pobeditelj kod Strume zaslužio? O Zorko, Zorko!
SVETKOVIĆ (tužeći): Ona je propala, jer joj je otac propao, jer je njegova čest propala. (Hvata se za kosu). Našto si ti osedila, nesrećni svedoku Svetkovićevih leta?
DUŠAN: O, to nije delo oca moga, to su poslovi zlokovarnih sovetnika. Ja ću pasti pred njim na kolena, ljubiću ga u skut i u ruku. On će se povratiti; kao što poznajem njegovo srce, on će se jamačno povratiti.
SVETKOVIĆ: Hoće li, kralju, hoće li? Idi, moli ga, ostavi mene ovde propasti, ili bolje: pošlji me po zapovesti u zatočenije, i tako sam star, nemoćan već da život kraljev mojom krvlju branim. — Ti si još dete, izgovori se na mene. Šta sam ja na svetu!
DUŠAN: O, zar je do toga došlo?
SVETKOVIĆ: Šta ne može doći kod nas u zemlji! (Gorko) Gde carski sin kakvu devojku omiluje, tu otac njen mora da je buntovnik, mora da izgubi čest i državu. Zašto ne? Šta je glava jednoga čoveka sproću uveselenija jednoga cara? Dečanski ti je pripovedao kako Tatari s kula u vodu skaču za jednu samo zabavu svojih hanova.
DUŠAN: Svetkoviću, to je mnogo.
SVETKOVIĆ: Ali nije gore od zatočenija, od reči buntovnik. — Svetković buntovnik? Ha! — (Izvadi mač). Idi ti, ja ću sam ostati; misliš li da sam ja ubogo siroče, da nemam nikakovih prijatelja? O, još je kadra ova desnica mačem vladati.
DUŠAN: Šta nameravaš ti Svetkoviću?
SVETKOVIĆ: Ništa, ruke u nedra skrstiti, pa pustiti neka mi glavu ko hoće skine, nek' mi kćer obesčesti, ubije, Dopada l' ti se ovo?
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|