Смрт Стефана Дечанског/1
ДЕЈСТВО ПРВО
1.
Соба у Стефановом двору
МАРИЈА, седи и с материном нежношћу гледа у СИНИШУ, који на страни припасује мач.
МАРИЈА: Сунце моје слатко, како се мајци за војника справља. Али, ах, нашто, кад није оцу јединац, као што је мајци својој.
СИНИША (ступи ближе): Погле, мумко, како сад могу да ударам мачем.
МАРИЈА: Слатко чедо, ти ћеш мајци твојој јунак бити.
СИНИША: Чекај док порастем, па ћу покорити све, чак до Цариграда. Знаш како ми је браца говорио,
да ћу бити код њега први војвода.
МАРИЈА (печално): А не њему раван, или већи од њега? Ах, тај ће твој браца доћи на престол, а ти ...
СИНИША: Е, ја њему не дам; знаш како умем да плачем, па мора да ми учини што хоћу.
МАРИЈА: Али ти нећеш бити довека дете, да плачеш.
СИНИША: Е, ја ћу се борити. Видиш, (замахује мачем) па ко ме дирне, одмах ћу га пробости. Знаш како сам брацу једанпут убоо. Он седи на столици, а ја полако, па њега жиц! (Смеје се). Тако ћу и кад будем велики.
МАРИЈА: Али је он старији од тебе.
СИНИША: Ништа зато, ја ћу бити јачи, па ме мора слушати.
МАРИЈА (осмехује се печално). Ко зна, може се твоје прорицање и испунити.
|