Смрт Мустафе и Фате

Извор: Викизворник


Смрт Мустафе и Фате

Фала богу, фала јединоме,
имала мајка Соколић Мустафу,
тражи мајка њега да ожени,
а он неће, Соколић Мустафа,
а он неће где год мајка иска, 5
но он оће Фату поношену,
поношену у Потур маалу.
Мајка неће Фату поношену,
запроси му на далек девојку,
на далеко, у Леђена града, 10
лепше, кажу, да гу на свет нема.
А он неће, Соколић Мустафа,
но он иска Фату поношену.
Дође време мајка да га жени,
и сабрала кићене сватове, 15
и донели прелепу невесту.
Бесу даја Соколи Мустафа,
сас невесту неће да ноћује,
бесу даја Фате поношене:
„Ја ћу каже, себе да убодем, 20
а сас њу нећу у постељу да легнем!”
Па говори Фата поношена:
„А ти, каже, аманет да оставиш,
нек ти пренесу кроз Потур маалу,
и оно нојче, сас тебе нек понесу, 25
ја ћу, каже, сас њега да се убодем,
и ћу аманет, каже да оставим,
у један гроб нека не турију”.
Оде дома Соколић Мусгафа,
донеше му прелепу невесту, 30
свадбу више мајка растурила,
турила ги она стара мајка,
турила ги у ону белу собу,
а по себе врата закључила,
Чунгур чука Соколић Мустафа, 35
чунгур чука а невеста гови,
док гореше оне до три свеће;
све три свеће, каже, догореше,
па се свеће више угасише,
а боље, каже, њојно липе светли; 40
чунгур чука Соколић Мустафа,
чунгур чука и ми песму поје,
песму поје и сам себе куне:
„Бог те убија, Соколић Мустафа,
што си, каже, тврду бесу дао, 45
да не легнеш сас овакву невесту!”
Па ти зипи на те лаке ноге,
те довати дивит и артију,
те ми пише једну ситну књигу,
те оставља ели аманета, 50
па оставља оџе и аџије;
кад ћу јутре они да га носу,
да га носу да га закопају,
да га носу кроз Потур маалу.
Па остави ону ситну писму, 55
па довати оно остро нојче,
па сам себе бија разпорија,
разпорија и душу одвоија,
А невеста на ноге му гови,
говила је док се зора расамнула, 60
и по зоре сунце запренуло,
па је дошла Соколића мајка,
те на собу Соколића вика:
„Дик'се — каже, Соколић Мустафа,
синоћ, каже, у собу не да улегнеш, 65
а саге веће зора забелела,
и по зоре сунце огрануло,
а ти спијеш и још се не дижеш”.
Кад је врата од собе отворила,
што да види, то чудо големо; 70
у собу је крва до колена,
а невеста на ноге му гови.
Тада писну она стара мајка:
„Бог те убио, снао несрећницо,
а ти си га њега погубила!” 75
Ништа снаа не гу одговара,
но гу даде онај лис артију.
Мајка гледа онај лис артију,
како њега мајка на врат узела,
па викала оџе и аџије, 80
те га однеше да га закопају,
па га однеше кроз Потур маалу,
ту је чула Фата поношена,
па јупита ону стару мајку:
„Чујеш ли ме, моја стара мајко, 85
што ми кука једна кукавица,
без земана, око Митровдаиа”.
Тад гу мајка њојзи одговара:
„То не кука она кукавица,
но ту плаче Мустафина мајка, 90
јучер га је мајка оженила,
а ноћас гу јунак погинуја,
па га носу да га закопају,
ту му плаче она стара мајка".
Па потрча Фата поношена, 95
те узела свилену мараму,
те излегла она у сокака,
те сусрела оџе и аџије:
„Станте, каже, оџе и аџије,
да ја видим Соколић Мустафу, 100
тврду бесу ми смо увезали!"
Па стадоше оџе и аџије,
па му приђе Фата поношена,
па га покри са своју мараму,
и му нађе оно остро нојче, 105
те саш њега били га понели.
Таде била Фата говорила:
„Аманета, оџе и аџије,
обојица у један гроб да не турите!
Па удара своје клетво срце, 110
и само себе била је убола,
у сокака душом је изданула.
Па однеше оџе и аџије,
па однеше Соколић Мустафу,
и код гроба тамо оставише, 115
те се они натраг повратише,
те узеше Фату поношену,
па однеше да гу закопају,
да ги туру обојицу у један гроб.
Мајка кука, опет не оставља, 120
но су Фату били закопали,
закопали отуд преко пута.
На Мустафин гроб је било изникло
изникло је цвеће каранфиле,
а на Фатин гроб је било изникло, 125
изникло је цвеће трандафиље,
па се горе они загрлили.
Кад то виде Мустафина мајка,
она кучка опет недрагује,
кад се она била поболела, 130
аманет је била оставила:
„Кад да умрем, да ме закопате,
на сред пута мећу обојицу!"
Па гу, каже, и њу закопаше,
на сред пута, мећу обојицу, 135
па на њу је била изникла,
изникнула она шипковина,
те ги горе била раздвоила,
не ги кучка раат оставила,
нити живе, нити, каже мртве. 140
Па кад иду Турци на аџиство,
свакад они тем путем прооду,
шипковину из корен скубеју,
ал се она опет подновава.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

  • Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 130-133.