Смрт Мијата хајдука
0001 Процвилише сарајски трговци
0002 Уз кољено цара честитога:
0003 »О наш царе, мили господаре,
0004 Ми ти више живјет не можемо
0005 Од зулума Мијата хајдука:
0006 Разли бале, ис’јече трговце,
0007 Однесе нам на кауре новце.«
0008 Одговара царе господаре:
0009 »А што ћу вам, драга дјецо моја:
0010 Наметните намет на вилајет,
0011 На Цетину, на водицу хладну!«
0012 Сву је своју сазивао војску,
0013 Па им вели царе господаре:
0014 »Би л’ се који јунак находио,
0015 Да ухвати Мијата хајдука,
0016 Оли главу, ол довести жива?
0017 Дат ћу њему девет кеса блага,
0018 И дат ћу му синију од злата,
0019 На којој је девет златних чаша,
0020 Из њих пије девет делибаша;
0021 При којој се види вечерати,
0022 И тридесет коња потковати
0023 У по ноћи као и у подне!«
0024 У свој војсци нитко се не нађе,
0025 Ал се нађе црни Арапине.
0026 Цар му даје тридесет Турака,
0027 Да он тражи Мијата хајдука.
0028 Кога срита, за Мијата пита.
0029 Али га је мјера мамјерила
0030 Баш на дворе Бобовца Илије.
0031 Њега пита црни Арапине:
0032 »Теби бора, Бобовче Илија,
0033 Издај кума Мијата хајдука,
0034 На по ћемо под’јелити благо.«
0035 Кад то чуо Бобовац Илија,
0036 Књигу пише Мијату хајдуку:
0037 »Дођи к мени, мој премили куме.
0038 Скоро ми се породило чедо,
0039 Па ћеш мени ти за кума бити.
0040 Ти не води друга ниједнога,
0041 Нег’ сестрића малог Маријана!«
0042 Кад је Мијат књигу проучио,
0043 Од весеља у небеса ђипа.
0044 Гледао га Сава од Посавја,
0045 Гледао га, па му бесједио:
0046 »Откле књига, харамбаша Мијо?«
0047 Одговара Мијат харамбаша:
0048 »Ево књиге мога мила кума,
0049 Мога кума Бобовца Илије,
0050 Да му се је породило чедо;
0051 Да не водим друга ниједнога
0052 Нег’ сестрића малог Маријана.«
0053 Бесједи му Сава од Посавја:
0054 »Немој ићи, харамбаша Мијо,
0055 Пр’јевара је, вјера ти је моја.
0056 Ако хоћеш баш ти јунак ићи,
0057 Не води нам мален Маријана!«
0058 За то Мијат хаје и не хаје,
0059 Седла коња, па брзо одлази.
0060 Собом води мален Маријана.
0061 Кад је дошо у дворе Бобовца,
0062 Говори му љуба Бобовчева:
0063 »Бјежи, куме, покисе ти седло!«
0064 Одговара Мијат харамбаша:
0065 »Бона кумо, сад је ведро било.«
0066 Ал се био замислио Мијо.
0067 Опет му је кума бесједила:
0068 »Црна чавка око куће л’јеће,
0069 Позобат ће б’јелицу пшеницу.«
0070 Проговара Бобовац Илија:
0071 »Чуо јесам, мој премили куме,
0072 Да ми тебе не може убити
0073 Коситрово ни олово тешко,
0074 Него сребро и то непровано.«
0075 Одговара харамбаша Мијо:
0076 »Тко је реко, то ти слаго није.«
0077 Кад то чуо црни Арапине,
0078 С’ себе пара тридесет путаца,
0079 Сваком другу он по једно даје,
0080 А себи је једно оставио.
0081 Ал бесједи Мијате хајдуче:
0082 »О мој куме, Бобовче Илија,
0083 Какова је вика око двора?«
0084 Одговара Бобовац Илија:
0085 »То играју Дољанке дјевојке,
0086 Оне иду, да ми тебе виде,
0087 И те твоје велике јечерме,
0088 И твојега мален Маријана.«
0089 На пенџер је Мијо погледао,
0090 Погоди га црни Арапине
0091 У зло мјесто, у чело јуначко.
0092 Мртав Мијо црној земљи паде,
0093 А на лету рече Маријану:
0094 »Маријане, драго д’јете моје
0095 Пази себе, не освећуј мене!«
0096 Турци вежу малог Маријана,
0097 Ал дозивље Мијатова вила,
0098 Дозивље му Тому из Томића:
0099 »На ноге се, Тома из Томића,
0100 Погину ти Мијат харамбаша,
0101 Савезан је мален Маријане!«
0102 Тома скаче на ноге јуначке,
0103 Сакупио неколико друга.
0104 Кад су били кроз гору зелену,
0105 У гори су цуру налазили,
0106 Малу цуру Мару Храбровића.
0107 Бесједи јој Тома из Томића:
0108 »Теби бора, Храбровића Маре,
0109 Како би ми Турке ухватили?«
0110 Она им је говорила млада:
0111 »Ход’те са мном, куд ја гоним овце,
0112 Стат’ ће блека јањац’ и оваца,
0113 Лако ћете ухватит Арапа.«
0114 Кад су дошли двору Бобовчеву,
0115 Исјекоше, нитко не утече.
0116 Опростише мален Маријана,
0117 И још хтјеше погубити куму,
0118 Ал не даде мален Маријане.
