Смрт Лима барјактара и Амзе капетана

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


5

Смрт Лима барјактара и Амзе капетана

Вино пије Амза капетане
У пространу пољу Гатачкоме,
У лијепој шехер метохији,
Кад се Турчин напојио вина,
Пјано Туре па се заклиљало:
"Вала, била и тако ми дина
И турскога поста рамазана,
Хоћу појат' дебела ђогата,
А покупит' тридесет Гачана,
Све Турака, а крвопијаца,
Па ћу отић’ Пиви валовитој,
Хоћу добру кулу направити,
У сред Пиве ђе је мене драго,
Па се Турчин хоћу оженити,
А од кнеза кога ми је драго;
Сву ћу Пиву редом истурчити,
А ту турске куће нигда није било!"
Ал' не вели Турчин ако Бог да,
Као што му нигда дати неће.
Али што се пјано затјецало,
То тријезио хоће учинити,
Па посједе дебела ђогата,
А покупи тридесет Турака,
Ђе гођ горег од горега има,
Оде Турчин Пиви валовитој;
Дође Турчин Пиви валовитој,
Дође Турчин Пивском манастиру,
Па састави све пивске кнежеве, -
Људи кажу дванајест кнежева, -
Међу њима Јоковић војводу.
Па да видиш азгин потурице,
Сједе Турчин на зелену траву,
Голу сабљу метну преко крила,
Оде Турчин ријеч говорити:
"Чул те мене сви пивски кнежеви
И ђидио Јоковић војвода,
А знате ли што сам долазио?"
"А знаћемо драги господаре,
Кад нам кажеш драги господаре!"
"Ја сам дош'о Пиви валовитој,
Да начиним пребијелу кулу,
Па Сељане више манастира,
Исиод куле поградит' дућане,
У дућане робу натурити,
У Пиви ви отворит' чаршију,
То ће вама много боље бити;
Па се оћу онда оженити,
Твојом шћери Јоковић војвода!"
Кад зачуло дванајест кнежева,
Они шуте ништа не говоре,
А у црну земљу погледају,
Ал' не шути једно момче младо,
Од јуначке куће Гаговића,
По имену попе Гаговићу,
Оде Амзи ријеч говорити:
"О Турчине, Амза капетане,
Од Косова и прије Косова,
Нигде турске куће није било,
А у нашој Пиви валовитој,
А ти данас хоћеш кућу градит'
А турчити од Пиве ђевојке,
Нећеш Амза ни ти ако Бог да!"
Кад то зачу Амза капетане,
Све кнежеве редом прегледао,
Хоће л' који још шта говорити,
Не говори нико од кнезова.
Тада скочи Амза капетане,
А потеже сабљу димишћију,
Да он попу посијече главу,
Ал' му не да Јоковић војвода,
Но га десном притискује руком:
"Сједи Амза не сјело ти месо,
Не погуби попа Гаговића,
Кулу гради ђе је теби драго,
А гради је како ти је драго,
Кад начиниш пребијелу кулу,
Ја ћу тебе шћерку поклонити,
Коме би је бољем поклонио!"
Кад то зачу Амза капетане,
Па га плесну руком по плећима:
"Ај аферим Јоковић војвода,
Ја ћу судит’ Пиви валовитој,
Ти ћеш бити уз десно кољено,
Пити шербе из једног филџана,
Пушит' дуван из једног чибука,
Што год речеш препорећи нећу!"
Па скочише на ноге лагане,
Сваки оде својој танкој кули.
А да видиш Амзе капетана,
Ни сидио нити дангубио,
Но окупи гоге и мајсторе,
Људи кажу стотину мајстора,
И изведе гоге на Сељане,
Па велику кулу основао,
Људи кажу стотину аршина,
У ширину тога половина,
Друге спрема дрвене мајсторе
У Голију зелену планину,
Да сијеку дрвену јапију,
Хоће Турчин да начини кулу,
Каил му се бјеше оженити.
А да видиш Јоковић војводе,
Каде дође до на Брезна кули,
Ни сидио нит' је дангубио,
Но дохвати дивит и хартију,
Па шарену књигу направио,
Свом рођаку Пивљанину Бају:
"У з'о час се Бајо одметнуо,
Да нас јадне браниш од Турака,
Ево дош'о Амза капетане,
Кулу Амза на Сељане гради,
Па се мене Амза затекао,
Док начини пребијелу кулу,
Да ми узме шћерцу за љубовцу,
Ђе си Бајо ниђе те не било?"
Кад начини књигу шаровиту,
Оправи је мору дебеломе,
До Перасна града бијелога,
А кад Бају књига долазила,
Тек свануло и грануло сунце,
Бјеше Бајо на бијелој кули,
С побратимом вино испијаше,
С побратимом Лимун барјактаром.
Док упаде књигоноша млада,
Па се смјерно била поклонила,
Те је Бају руку пољубила,
На кољену књигу оставила, -
А кад Бајо књигу прихватио,
Те на њојзи печат распучио,
А разгледа низ књигу јазију,
Удари се по кољену руком:
"А давори моја Пиво пуста,
Шта си тужна данас дочекала,
Те по тебе аракају Турци,
Куле граде, а турче девојке,
Нећеш Амза ни ти ако Бог да!"
Па повикну Богом побратима:
"Побратиме, Лимун барјактаре,
Ну прихвати крсташа барјака
И мојега сјајна кавалина,
Ајде побро под бијелу кулу,
Па посади крсташа барјака,
А истури пушку кавалину,
Доћ' ће тутањ кроз росно Приморје,
Хоће зачут' све тридест ајдука,
Долећети крсташу барјаку!"
Скочи Лимо на ноге лагане,
Па ирихвати крсташа барјака
И Бајову пушку кавалину,
Па ето га низ бијелу кулу,
Докле дође на росну ливаду,
Ударио џиду у ледину,
А развио крсташа барјака,
А припали пушку кавалину,
Оде тутањ уз росно Приморје,
Све зачуло тридесет ајдука,
Па скочили на ноге лагане,
Припртише торбе обравнице,
Претурише струке сингашице,
Прихватише бистре џевердане,
Па ето их до Бајове куле,
Под барјак се скупише ајдуци, -
У то доба Бајо и Лимуне,
Прикитише свијетло оружје,
До дружине под барјак дођоше,
Прими Лимо крсташа барјака,
Па отален уз кршно Приморје
И ето их уз Ерцеговину,
Док су били на Голију пусту,
На Голију зелену планину,
Ту их бијел данак оставио,
А мркла их ноћца прихватила,
Загазише низ планину пусту,
Сву планину ноћцом прегазише,
Док дођоше пољу Бајовоме,
Ту их тавна ноћца оставила,
А ајдуци у пећину били,
Сједе Бајо пред ледну пећину,
Преко крила љуља кавалина,
А све гледа пољем брезанскијем,
Док је јарко сунце огријало, -
А кад му се даде погледати,
Зеленијем пољем брезанскијем,
Док се једно стадо помолило,
Стадо мало пет стотин' оваца,
А око љих лијепа ђевојка,
Узузбија пребијеле овце;
Док доћера пољу Бајовоме,
Ту бијеле овце раскрдила,
Те јој пасу ђетелину траву,
Она сједе млада крај оваца,
Млада сједе везак везијаше.
А да видиш Пивљанина Баја,
Он прихвати пушку кавалину,
Па се вуче од јеле до јеле,
Док с' привуче близу до ђевојке, -
А кад му се даде погледати,
Везак везе сузе пролијева,
А кроз сузе она тужијаше:
"Јарко сунце на високо ти си,
Стрико Бајо на далеко ли си,
Мене тужну потурчише Турци,
А проклети Амза капетане,
А тако ми моја браћа жива,
Ја се млада потурчити нећу,
Но ћу завит' очи у мараму,
Па ћу скочит' у воду Гојсаву,
Вољу води вијек вјековати,
Него млада за Турчина поћи;
Стрико Бајо огријало сунце,
Кад гој ваљаш никад ли те нема,
Кад не ваљаш донесу те врази,
Пошто би те данас донијели!"
У то доба Пивљанине Бајо:
"Добро јутро лијепа ђевојко!"
Скочи млада на ноге лагане,
А с ногу му здравље одазивље:
"Здраво да си незнана делио!"
Бијелу му руку пољубила,
А Бајо јој ријеч проговара:
"А тако ти лијепа ђевојко,
Чија ли си, чије ли су овце?
Каква ти је голема невоља,
Те ти рониш сузе од очију?
Је ли тебе окарала мајка,
Али мајка, али стари бабо?"
"А Бога ми незнана делио,
Кад ме питаш право да ти кажем:
Ја сам ћерца Јоковић војводе,
Ово овце Јоковић војводе,
Није мене окарала мајка,
Нити мајка, нити стари бабо, -
Но кад питаш право да ти кажем,
Враг донесе Амзу капетана,
Кулу Амза на Сељане гради,
Па се мене Амза затекао,
Док начини пребијелу кулу,
Да ме узме за вјерену љубу,
А ја млада за Турчина нећу,
Но ћу скочит' у воду Гојсаву,
У води ћу вијек вјековати!"
А Бајо јој оде говорити:
"Сестро моја, лијепа ђевојко,
Немој своју огријешит' душу,
Немој скочит' у воду студену!
А ђе ти је Јоковић војвода?"
"А Бога ми незнана делио,
Јучен Амза окупио мобу,
Окупио стотину јармова,
Па повео мобу у Голију,
Да догони дрвену јапију,
Па ј' отишо Амза у Голију,
Ш њим отишо Јоковић војвода,
Сад ће они озго низ планину!"
А кад зачу Пивљанине Бајо:
"Сестро моја, лијепа ђевојко,
Ником немој за ме казивати!"
Па ето га Бајо до пећине,
Ајдуцима ријеч говораше:
"А на ноге моји соколови,
Сад ће наљећ' Амза капетане,
Су његово тридесет Турака,
Да идемо у тијесне кланце,
Да чекамо силна потурицу!"
Па скочише на ноге лагане,
Па ето их у тијесне кланце,
Сваки себе метеризе гради,
А те своје лице заклањаху,
А не гради Пивљанине Бајо,
Но открши од јелику грану,
А за грану заклонио главу,
А наслони сјајна кавалина,
А дружини ријеч говорио:
"Браћо моја све тридест ајдука,
Немојте се који преварити,
Те од ока пушку истурити,
Да вас љута не уједе гуја,
Док не пукне сјајна кавалина
На Турчина Амзу капетана
А кад пукне сјајна кавалина,
Сваки гледај онда по једнога,
Па што Бог да и срећа од Бога!"
У ријечи у којој бијаху,
А док јекну гора и планина,
Док с' помоли Амза на дорину,
А за њиме Јоковић војвода,
А око њих тридесет Турака,
А за њиме моба навалила,
На ето их пољем Бајовијем,
А гледа их Нивљанине Бајо,
Док су Турци поље прегазили,
Примише се у тијесне кланце,
Док на Баја Амза нагазио,
Дочека га Пивљанине Бајо,
Из његова сјајна кавалина,
Добро гађа, а боље погађа,
Згодило га дванајест куршума,
Све дванајест па једном синциру,
Те Турчина добро погодио,
Од учкура до грла бијела,
Виде му се црне цигерице; -
Ал' је јунак да га Бог убије,
Нити паде, нити се препаде,
Но суврну дебела ђогата,
Па побјеже пољем Бајовијем,
У то доба тридесет ајдука,
Опалило тридесет пушака,
Одмах паде тридесет Турака, -
Ал' побјеже Амза на ђогату,
Ал' га гони Бајо и Лимуне,
Но се бржи Лимун надесио,
Па за Амзом брзо потрчао,
А за њиме Пивљанине Бајо,
Све га гоне пољем брезанскијем,
До Јаворка зелене планине.
Кад убјеже Амза у јаворје,
Ту су њега ране освојиле,
Паде Амза са коња ђогина,
Довуче се до једне јелике,
Па прислони плећа уз јелику,
А извади двије златке мале,
Око јеле обје наслонио,
Ал' потрча Лимун барјактаре,
Дочека га Амза капетане,
Су његове двије златке мале,
Пукоше му нигда не пуцале,
Те погоди Лимун барјактара,
По сред срца и свилена паса,
Паде Лимо у зелену траву.
Док натрча Пивљанине Бајо
А кад виђе Лима погинута,
Проли сузе низ бијело лице,
Па дотрча Амзи капетану,
Мачем ману посјече му главу,
Ухвати му дебела ђогата.
У то доба тридесет ајдука,
Кад виђеше Лима погинута,
Сваки жали Лимун барјактара,
Па скочише на ноге лагане,
Мачевима штице отесаше,
Наџацима раку ископаше,
Сахранише Лимун барјактара.
Па отоле тридесет ајдука
И пред њима Пивљанине Бајо
Отидоше у росно Приморје
И Перасну граду бијеломе.
А што ћу вам дуље дуљијати[1],
Ја напријед диље не умијем,
А натраг ми повратишта нема,
Давно било сад се спомињало,
Тек велимо да се веселимо.
Веселте се Срби соколови,
Веселте се Бог вас веселио,
Код мене ви мало разговора,
А код Бога доста и задуго.
Хвала вама браћо на слушању,
А не хвала мене на пјевању.

Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

  1. Завршавајући пјесму гуслар оставља гусле, ређе дајући личног на завршетку, обраћајући се слушаоцима.

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из збирке Новице Шаулића; Графички институт "Народна мисао", Београд - 1929., Књига I - свеска II, стр. 726-739.