Смрт Зриновића Николе
Турски Султан диван учинио,
У Стамболу Отмановић царе,
Све му лале на дивану стале,
Пак слушају што цар одговара,
Тихо им је царе говорио: 5
»Слушајте ме, паше и везири,
И остале аге и спахије,
Слушајте ме што ћу говорити:
Није л' мајка родила јунака,
Јал' сестрица брата одгојила.
На бијелу брез бешике крилу,
И код мене данас догодила,
Мушкијем га опасала пасом,
Јуначкијем дозивала гласом,
Да подигне силну моју војску,
Да уведе војску у ђемију,
Да отисне преко мора црног,
Да избије Босни поноситој,
Да ми нађе од Крајине бана,
Да погуби мрка Каурина,
Каурина, Зриновић Николу,
Који ми је пуно додијао
Који брани два Сигата града.
На срамоту Отмановић цару,
Залуду смо Босну прихватили,
И добили босанскога бана,
Тог јунака српског изабрана,
Ил' на силу, или на превару,
Ал' Николе предобит не могу,
Ни на силу, нити на превару,
Никола је љута ћесеџија.
Мејданџија пак и бињеџија,
Он прескаче коње и јунаке,
И јуначке одсијеца главе.
Тужбе су ми млоге додијале,
На Николу мрка Каурина.
И некака Бановић Секула,
Побратима Зриновић Николе,
Куд пролази Зриновић Никола.
Ту се турско име не дозива,
Куд пролази Бановић Секула,
Ту се Турчин јунак не назива,
Чини ми се, ни назват се неће;
Већ чул'те ме моја ђецо драга,
Који ћете цара послушати.
Каурина мрка погубити,
А Турцима помен оставити.
Два краљева града задобити,
На Крајини два Сигата града?«
Кад то чуше паше и везири,
Сваки шути ништа не говори,
А говори Мурате везире:
»Господине, Отмановић царе!
Ево мајка родила јунака,
Који ће те радо послушати,
Каурина мрка погубити
Два Сигата кралска задобити,
Дај ми војске тридесет хиљада,
И са њоме баљемез топове,
И осталу хазну и џебану.«
Цар му даде војску силовиту,
Силне војске тридесет хиљада,
И уз војску хазну и џебану,
И велике баљемез топове,
Диже војску Мурате везире,
Оде с војском преко мора црног.
Док он дође Босни поноситој
А кад дође тамо у Крајину,
У државу Зриновић Николе,
До краљева два велика града,
До Сигата и доњег и горњег.
Стаде бити два Сигата града,
Бијо их је по године дана.
Кад изиђе по године дана,
Када виђе Зриновић Никола,
Ђе ће њему додијати Турци,
Он дозива сестру Анђелију:
»Анђелијо, моја мила секо!
Брзо сиди у подрум дорину,
Ти опреми дебела дорина,
Док направим књигу шаровиту,
Да опремим побратиму своме,
Побратиму Бановић Секули,
Сјутра ћемо ударит на Турке.«
Кад то рече Зриновић Никола,
Анђуша му на ноге скочила,
Док му сека коња опремила,
Никола је књигу направио.
Опреми је побратиму своме,
У књизи му 'вако говораше:
Побратиме, Бановић Секула!
Ал' не чујеш, ал' не хајеш за ме?
Ђе су на нас ударили Турци,
На велика два Сигата града,
Данаске су мени притужили,
Данас мени, а сјутра ће теби,
Како сјутра бијел дан осване,
Да си брже мојој танкој кули,
Да осванеш под бијелом кулом,
Да на Турке сложно ударимо,
Да јунаштво наше поменемо,
К'о што смо се, брате, научили.«
Кадје так'у књигу оправио,
Књига оде Бановић Секули,
Кад то виђе Бановић Секула,
До полак је бјеше проучио,
А од полак на ноге скочио,
Како скочи, ко да се помами.
Пак објеси низ бедрицу ћорду.
А повуче тешку топузину,
Брзо слеће у подрум вранчићу,
Прихвати га за оба дизгина,
Изведе га из топла подрума,
Потеже му на токе колане,
Па се коњу на сриједу баци.
Оћера га Зриновића кули,
Дочека га Зриновић Никола.
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко испитују здравље,
Пак сједоше, те се одкиорише
И рујна се винца напојише,
Пакюд земље на ноге скочише,
И дебеле коње посједоше,
Како рана зора забијеље,
Ту на царску војску ударише,
За три дана и три ноћи тавне,
Сву цареву војску рашћераше.
Своју војску натраг повратише.
И топове млоге придобише,
Када своју војску пребројише,
Три хиљаде глава изгубише,
Пак с' отален браћа растадоше.
Тако стаде годиницу дана,
Опет султан диван сакупио,
У Стамболу, старом Цариграду,
Све му лале на дивану стале,
Овако им царе говорио:
»О везири, моја ђецо драга
Који бисте ухватили гује,
Ухватили, јали погубили,
Каурина Зриновић Николу,
И његова Бановић Секулу?
Не жалите војске ни топова,
Ето војске колико вам драго,
Мени више царовања нема,
Док осташе два Сигата града,
Залуду смо Босну придобили,
Кад с' остала два Сигата града,
У њима се два Каура хране,
Те градове бритком сабљом бране.
Диж'те војску на Босну поносну,
И Крајину крваву хаљину!«
Кад то зачу дванајест везира,
Згледаше се један на другбга,
Жао им је господара свога,
Тадај рече везир Једренлија:
»Не брини се, драги господаре!
Ево наске дванајест везира,
Сваки ћемо тебе послушати,
Дај нам војске до триста хиљада
Три стотине суха коњаника,
А пјешака колико ти драго,
И уз војску хазну и џебану«
Кад то зачу Отмановић царе,
Узбунио сву земљу Турчију.
Од Медине до Стамбол-капије.
Од Стамбола до Једрене града,
Од Мисира до Новог Пазара,
Купи војску двије годинице,
А кад трећа наста годиница,
Диже војску од Стамбола града,
Собом води дванајест везира,
Међу њима везир Једренлија,
Једренлија и Мехмед-Алија,
Оде војска преко мора црног,
Када дође крвавој Крајини,
До Сигата, Турцима џелата!
Кад дођоше до Сигата града,
Тадај Турци војску раздвојише,
Оба града с војском опколише,
Пак се бише годиницу дана.
Књигу спрема Бановић Секула,
Побратиму Зриновић Николи,
Ал' му гину љуто књигоноше;
Књигу спрема Зриновић Никола,
Побратиму Бановић Секули,
Ал' и њему гину књигоноше,
Један другом помоћи не може,
Нити знаде један за другога,
Кад настаде друга годиница,
Зриновићу додијаше Турци,
Јер је млога сила освојила,
Када виђе Зриновић Никола,
Ђе ће њега ухватити Турци,
А Никола ситну књигу пише.
Пак је шаље везир'Једренлији:
»О Турчине, везир Једренлија,
Отвори ми низ Крајину путе,
Да изнесем из градова скуте,
Ја ћу теби оставити кључе, 200
Од два моја на ћенару града.«
Кад то зачу везир Једренлија,
Отвори му низ Крајину путе,
Пак побјеже Зриновић Никола,
Све он бјежи од града до града, 205
Док он дође Јајцу каменоме,
А за њиме наклопише Турци,
Све га траже од града до града,
У Јајцу га ноћу опколише,
Опколише, па га ухватише, 210
Ухватише, па га погубише,
Узеше му готовину благо.
Кад то зачу Бановић Секула,
У Сигату у бијелу граду,
Ђе му Турци крила обломише. 215
Зриновића бана погубише.[1]
Тадај рече Бановић Секула:
»Еј Никола! весела ти мајка!
Док се твоја уломише крила,
И мене ће ухватити жива.« 220
Кад то рече на ноге скочио,
До вранчића коња докрочио,
Пак се њему на сриједу баци,
А отвори на граду капију,
И завика грлом бијелијем: 225
»Ко је Србин и српског кољена,
И кога је Српкиња родила,
И српскијем млеком задојила,
Ударите за мном на капију,
Да бјежимо, ја да изгинемо,
Како нам је увенула грана,
На отоци босанскога бана
Више нама бановања нема.«
Кад то рече наћера вранчића,
Низ широко поље каловито,
На турску је стражу ударио,
У поноћи, у седам са'ата,
Ту Секули добра срећа бјеше,
Док се од сна Турци пробудише,
Секул прође триста чадорова,
А триста га други дочекаше,
Сву му силну војску исјекоше,
Ал' је јунак Бановић Секула,
Све прескаче коње и јунаке,
И јуначке одсијеца главе.
А обара турске чадорове,
Док је турску војску прегазио,
Три хиљаде глава откинуо,
И побјеже, весела му мајка,
Он побјеже преко поља равна,
До Сибиња старе бановине.
Залуду се бише и бранише,
Кад ту Срби мејдан изгубише,
Гавран гракће, а голуб гугуће,
Гавран 'тица освоји голуба,
Голуб паде, а гавран остаде,
Кајно гора кад јој па'не лишће,
Лист опа'не, китина напане;
Бог ће дати, и гавран ће пасти,
Али није лако дочекати,
Кад јунаку ком озебу руке,
Када ће их огријати сунце?
