Smrt Zrinovića Nikole
Turski Sultan divan učinio,
U Stambolu Otmanović care,
Sve mu lale na divanu stale,
Pak slušaju što car odgovara,
Tiho im je care govorio: 5
»Slušajte me, paše i veziri,
I ostale age i spahije,
Slušajte me što ću govoriti:
Nije l' majka rodila junaka,
Jal' sestrica brata odgojila.
Na bijelu brez bešike krilu,
I kod mene danas dogodila,
Muškijem ga opasala pasom,
Junačkijem dozivala glasom,
Da podigne silnu moju vojsku,
Da uvede vojsku u đemiju,
Da otisne preko mora crnog,
Da izbije Bosni ponositoj,
Da mi nađe od Krajine bana,
Da pogubi mrka Kaurina,
Kaurina, Zrinović Nikolu,
Koji mi je puno dodijao
Koji brani dva Sigata grada.
Na sramotu Otmanović caru,
Zaludu smo Bosnu prihvatili,
I dobili bosanskoga bana,
Tog junaka srpskog izabrana,
Il' na silu, ili na prevaru,
Al' Nikole predobit ne mogu,
Ni na silu, niti na prevaru,
Nikola je ljuta ćesedžija.
Mejdandžija pak i binjedžija,
On preskače konje i junake,
I junačke odsijeca glave.
Tužbe su mi mloge dodijale,
Na Nikolu mrka Kaurina.
I nekaka Banović Sekula,
Pobratima Zrinović Nikole,
Kud prolazi Zrinović Nikola.
Tu se tursko ime ne doziva,
Kud prolazi Banović Sekula,
Tu se Turčin junak ne naziva,
Čini mi se, ni nazvat se neće;
Već čul'te me moja đeco draga,
Koji ćete cara poslušati.
Kaurina mrka pogubiti,
A Turcima pomen ostaviti.
Dva kraljeva grada zadobiti,
Na Krajini dva Sigata grada?«
Kad to čuše paše i veziri,
Svaki šuti ništa ne govori,
A govori Murate vezire:
»Gospodine, Otmanović care!
Evo majka rodila junaka,
Koji će te rado poslušati,
Kaurina mrka pogubiti
Dva Sigata kralska zadobiti,
Daj mi vojske trideset hiljada,
I sa njome baljemez topove,
I ostalu haznu i džebanu.«
Car mu dade vojsku silovitu,
Silne vojske trideset hiljada,
I uz vojsku haznu i džebanu,
I velike baljemez topove,
Diže vojsku Murate vezire,
Ode s vojskom preko mora crnog.
Dok on dođe Bosni ponositoj
A kad dođe tamo u Krajinu,
U državu Zrinović Nikole,
Do kraljeva dva velika grada,
Do Sigata i donjeg i gornjeg.
Stade biti dva Sigata grada,
Bijo ih je po godine dana.
Kad iziđe po godine dana,
Kada viđe Zrinović Nikola,
Đe će njemu dodijati Turci,
On doziva sestru Anđeliju:
»Anđelijo, moja mila seko!
Brzo sidi u podrum dorinu,
Ti opremi debela dorina,
Dok napravim knjigu šarovitu,
Da opremim pobratimu svome,
Pobratimu Banović Sekuli,
Sjutra ćemo udarit na Turke.«
Kad to reče Zrinović Nikola,
Anđuša mu na noge skočila,
Dok mu seka konja opremila,
Nikola je knjigu napravio.
Opremi je pobratimu svome,
U knjizi mu 'vako govoraše:
Pobratime, Banović Sekula!
Al' ne čuješ, al' ne haješ za me?
Đe su na nas udarili Turci,
Na velika dva Sigata grada,
Danaske su meni pritužili,
Danas meni, a sjutra će tebi,
Kako sjutra bijel dan osvane,
Da si brže mojoj tankoj kuli,
Da osvaneš pod bijelom kulom,
Da na Turke složno udarimo,
Da junaštvo naše pomenemo,
K'o što smo se, brate, naučili.«
Kadje tak'u knjigu opravio,
Knjiga ode Banović Sekuli,
Kad to viđe Banović Sekula,
Do polak je bješe proučio,
A od polak na noge skočio,
Kako skoči, ko da se pomami.
Pak objesi niz bedricu ćordu.
A povuče tešku topuzinu,
Brzo sleće u podrum vrančiću,
Prihvati ga za oba dizgina,
Izvede ga iz topla podruma,
Poteže mu na toke kolane,
Pa se konju na srijedu baci.
Oćera ga Zrinovića kuli,
Dočeka ga Zrinović Nikola.
Ruke šire, u lica se ljube,
Za junačko ispituju zdravlje,
Pak sjedoše, te se odkioriše
I rujna se vinca napojiše,
Pakюd zemlje na noge skočiše,
I debele konje posjedoše,
Kako rana zora zabijelje,
Tu na carsku vojsku udariše,
Za tri dana i tri noći tavne,
Svu carevu vojsku rašćeraše.
Svoju vojsku natrag povratiše.
I topove mloge pridobiše,
Kada svoju vojsku prebrojiše,
Tri hiljade glava izgubiše,
Pak s' otalen braća rastadoše.
Tako stade godinicu dana,
Opet sultan divan sakupio,
U Stambolu, starom Carigradu,
Sve mu lale na divanu stale,
Ovako im care govorio:
»O veziri, moja đeco draga
Koji biste uhvatili guje,
Uhvatili, jali pogubili,
Kaurina Zrinović Nikolu,
I njegova Banović Sekulu?
Ne žalite vojske ni topova,
Eto vojske koliko vam drago,
Meni više carovanja nema,
Dok ostaše dva Sigata grada,
Zaludu smo Bosnu pridobili,
Kad s' ostala dva Sigata grada,
U njima se dva Kaura hrane,
Te gradove britkom sabljom brane.
Diž'te vojsku na Bosnu ponosnu,
I Krajinu krvavu haljinu!«
Kad to začu dvanajest vezira,
Zgledaše se jedan na drugbga,
Žao im je gospodara svoga,
Tadaj reče vezir Jedrenlija:
»Ne brini se, dragi gospodare!
Evo naske dvanajest vezira,
Svaki ćemo tebe poslušati,
Daj nam vojske do trista hiljada
Tri stotine suha konjanika,
A pješaka koliko ti drago,
I uz vojsku haznu i džebanu«
Kad to začu Otmanović care,
Uzbunio svu zemlju Turčiju.
Od Medine do Stambol-kapije.
Od Stambola do Jedrene grada,
Od Misira do Novog Pazara,
Kupi vojsku dvije godinice,
A kad treća nasta godinica,
Diže vojsku od Stambola grada,
Sobom vodi dvanajest vezira,
Među njima vezir Jedrenlija,
Jedrenlija i Mehmed-Alija,
Ode vojska preko mora crnog,
Kada dođe krvavoj Krajini,
Do Sigata, Turcima dželata!
Kad dođoše do Sigata grada,
Tadaj Turci vojsku razdvojiše,
Oba grada s vojskom opkoliše,
Pak se biše godinicu dana.
Knjigu sprema Banović Sekula,
Pobratimu Zrinović Nikoli,
Al' mu ginu ljuto knjigonoše;
Knjigu sprema Zrinović Nikola,
Pobratimu Banović Sekuli,
Al' i njemu ginu knjigonoše,
Jedan drugom pomoći ne može,
Niti znade jedan za drugoga,
Kad nastade druga godinica,
Zrinoviću dodijaše Turci,
Jer je mloga sila osvojila,
Kada viđe Zrinović Nikola,
Đe će njega uhvatiti Turci,
A Nikola sitnu knjigu piše.
Pak je šalje vezir'Jedrenliji:
»O Turčine, vezir Jedrenlija,
Otvori mi niz Krajinu pute,
Da iznesem iz gradova skute,
Ja ću tebi ostaviti ključe, 200
Od dva moja na ćenaru grada.«
Kad to začu vezir Jedrenlija,
Otvori mu niz Krajinu pute,
Pak pobježe Zrinović Nikola,
Sve on bježi od grada do grada, 205
Dok on dođe Jajcu kamenome,
A za njime naklopiše Turci,
Sve ga traže od grada do grada,
U Jajcu ga noću opkoliše,
Opkoliše, pa ga uhvatiše, 210
Uhvatiše, pa ga pogubiše,
Uzeše mu gotovinu blago.
Kad to začu Banović Sekula,
U Sigatu u bijelu gradu,
Đe mu Turci krila oblomiše. 215
Zrinovića bana pogubiše.[1]
Tadaj reče Banović Sekula:
»Ej Nikola! vesela ti majka!
Dok se tvoja ulomiše krila,
I mene će uhvatiti živa.« 220
Kad to reče na noge skočio,
Do vrančića konja dokročio,
Pak se njemu na srijedu baci,
A otvori na gradu kapiju,
I zavika grlom bijelijem: 225
»Ko je Srbin i srpskog koljena,
I koga je Srpkinja rodila,
I srpskijem mlekom zadojila,
Udarite za mnom na kapiju,
Da bježimo, ja da izginemo,
Kako nam je uvenula grana,
Na otoci bosanskoga bana
Više nama banovanja nema.«
Kad to reče naćera vrančića,
Niz široko polje kalovito,
Na tursku je stražu udario,
U ponoći, u sedam sa'ata,
Tu Sekuli dobra sreća bješe,
Dok se od sna Turci probudiše,
Sekul prođe trista čadorova,
A trista ga drugi dočekaše,
Svu mu silnu vojsku isjekoše,
Al' je junak Banović Sekula,
Sve preskače konje i junake,
I junačke odsijeca glave.
A obara turske čadorove,
Dok je tursku vojsku pregazio,
Tri hiljade glava otkinuo,
I pobježe, vesela mu majka,
On pobježe preko polja ravna,
Do Sibinja stare banovine.
Zaludu se biše i braniše,
Kad tu Srbi mejdan izgubiše,
Gavran grakće, a golub guguće,
Gavran 'tica osvoji goluba,
Golub pade, a gavran ostade,
Kajno gora kad joj pa'ne lišće,
List opa'ne, kitina napane;
Bog će dati, i gavran će pasti,
Ali nije lako dočekati,
Kad junaku kom ozebu ruke,
Kada će ih ogrijati sunce?
