Смрт Душанова и Урошева

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Смрт Душанова и Урошева

(Из Херцеговине)

Разбоље се српски цар Шћепане,
У Призрену, у бијелу двору,
Те болова по године дана,
Од Митрова до Ђурђева дана,
Ал' код њега нико не бијаше
Од све стране српскијех војвода,
Него бјеху два добра јунака,
С десне стране протопоп Неђељко,
А с лијеве Краљевићу Марко.
Кад изиђе по године дана,
Када дође светитељ Ђорђије,
Проговара славан цар Шћепане:
„Слуге моје, Марко и Неђељко
„Сјетујте ме, моја браћо драга!
„Сутра ћу ја, ђецо, умријети,
„И моју ћу круну оборити,
„На коме ћу оставити царство?
„Да оставим на Јурошу моме,
„Њему нема већ година дана,
„Не море ми круну прихватити,
„Не умије земљом управљати,
„У наске је земља силовита,
„Јуроша ће погубити мога,
„Око царства заметнути кавгу,
„Ко ће моје одржати царство?
„Да га дадем протопоп Неђељку,
„Попови ће њега опадати,
„Да Неђељко цароват' не море,
„Поповати, пак и царовати,
„Погубиће протопоп Неђељка,
„Пак и мога нејака Јуроша,
„Око царства заметнуће кавгу;
„Него Марко, моја слуго права!
„Ја ћу тебе круном даровати
„И на теби оставити царство.“
А Марко му стаде бесједити:
„Господине, славни цар Шћепане!
„Не мој на ме оставити царство,
„У мене је проклето кољено,
„Пород ми је од Мрљачевића,
„Ја имадем мила баба свога,
„Мила баба краља Вукашина,
„Ја имадем до двије амиџе,
„Једно Гојко а друго Угљеша,
„Када чују, да си преминуо,
„Међу собом заметнуће кавгу,
„Коме им је остануло царство?
„Један рећи: „мени,“ други: „мени,“
„Трећи рећи: „не дам ни једноме.“
„У томе ће заметнути кавгу,
„И мени ће пуно додијати
„И Јyроша погубити твога.“
Кад дочуо славан цар Шћепане,
Овако је њему говорио:
„Слуго моја, Марко Краљевићу!
„Сутра ваља мени умријети,
„Благосов ћу теби оставити,
„Да ми чуваш царство у Призрену,
„Краљевићу, за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше,
„Кад подрасте дијете Јуроше,
„Хајде право у Косово цркви,
„До бијеле Грачанице цркве,
„Грачанице моје задужбине,
„Пак састави народ и хришћанлук,
„Баци круну небу под облаке,
„На кога ће пасти на рамена?
„Пашће круна на Јуроша мога,
„Чувај њега од душмана, сине,
„Док му буде четрнест година,
„Док умједне собом окренути
„И са српском земљом царовати.“
То изусти славан цар Шћепане,
То изусти, а душу испусти.
Тако стало четри годинице,
То се чудо по свијету чуло,
Ђе је српски царе преминуо
И наше се оборило царство,
Међу собом два и два говоре:
„Боже мили! ко ће царовати?
„На коме је круна останула?“
То зачула три Мрљачевића:
Једно ми је краље Вукашине,
А друго је Гојко и Угљеша
У Скадару граду бијеломе:
Један вели: „ја ћу царовати,
На мени је круна останула.“
Други вели: „ја ћу царовати,
На мени је круна останула.“
Трећи вели: „ја ћу царовати,
А ја вама не дам ни једноме,
На мени је круна останула.“
Ту су браћа заметнула кавгу,
Расpди се краље Вукашине,
Пак је ситну књигу направио, 95
Те је шаље до Призрена града,
А на руке милу сину своме,
Своме сину Краљевићу Марку:
„О мој сине, Краљевићу Марко!
„Да си брже Скадру бијеломе, 100
„Да ми кажеш: „на коме је царство?“
„Ал' на мени ал' на брату моме,
„Моме брату млађану Угљеши,
„Ал' на Гојку брату најмлађему?“
Када Марку така књига дође, 105
Књигу гледа сузе пролијева,
Све мислио, на једно смислио,
Пак од земље на ноге скочио,
Те опреми себе и шарина,
Па говори господару своме,
Господару нејаку Јурошу: 115
„Сбогом остај, мој млади Јурошу!
„Ако Бог да, док и опет дођем.“
Пак дебела посједе Шарина,
Оде право Скадру бијеломе,
До бабине пребијеле куле.
Опази га Гојко и Угљеша,
Угљеша му иде на сретење,
Па сусрете Марка Краљевића
И овако њему проговара:
„Мој синовче, Марко Краљевићу! 125
„Кажи право, тако био здраво!
„На коме је остануло царство?
„Ал' на мени, ал' на брату моме,
„Моме брату краљу Вукашину,
„Али другом нејачку Гојици? 130
„Ти покажи мени круну златну,
„Да ј' на мени остануло царство,
„Ево теби једна чизма блага.“
Марко њему право показује:
„Мој амиџа, живота ми мога! 135
„Ни на мени, нити је на теби,
„Ни на твоме брату ни једноме,
„Већ на оном дијете Јурошу;
„Право, на ме за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше, 140
„Да ја њега од душмана чувам,
„Да се наше не обруши царство:
„Иза тога ићи у Косово
„До бијеле Грачнице цркве,
„Бацат' круну небу под облаке, 145
„На ког пане, његово је царство.“
Кад Угљеша зачуо бесједу,
То је њему врло мрско било,
Па с' отален натраг повратио.
Док ево ти Мрлачевић Гојка, 150
Право иде у сретање Марку,
Те овако њему говорио:
„Мој синовче, Марко Краљевићу!
„Кажи право, тако био здраво!
„На коме је остануло царство.
„Ал' на мени ал' на брату моме?
„Ако буде на мен' остануло,
„Ево теби двије чизме блага.“
Проговара Марко Краљевићу:
„Мој амиџа, Мрљачевић Гојко!
„Није на те ни на брата твога,
„Већ на мени за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше,
„Док умједне земљом управљати.“
Кад зачуо Мрљачевић Гојко,
То је њему врло мрско било,
Отален се натраг повратио,
Поврати се својој танкој кули.
Док ево ти краља Вукашина,
Право иде сину у сретање.
Своме сину Марку Краљевићу,
Ја какав је краље Вукашине!
Пригрнуо мрку аврамију,
Указује сјајну гадарију,
А над очи калпак нагоњаше,
Испод њега мpко погледује,
Погледује мрко, попријеко,
Срдито је сину говорио,
Своме сину Краљевићу Марку:
„О мој сине, Краљевићу Марко!
„Кажи право, тако био здраво!
„Ти си био цару на умору,
„На коме је остануло царство?
„Ал' на мени, ал' на брату моме?“
Проговара Марко Краљевићу:
„Није бабо, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Ни на теби ни на брату твоме,
„Јест на мени за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше; 190
„Кад подрасте дијете Јуроше,
„На њему је круна останула,
„Он ће српском земљом управљати,
„Управљати својом бабовином,
„Заповиђет' и мени и теби.“ 195
Кад то зачу краље Вукашине,
Он поману својом аврамијом,
А потеже сјајну гадарију,
Да погуби мила сина свога,
Свога сина Краљевића Марка, 200
А Марко се хитар догодио,
Врати свога на чарку шарина,
Пак побјеже пољем широкијем;
Добар му се шарац догодио,
Њега бабо достићи не може, 205
Већ овако њему говорио:
„Самовољо, Марко Краљевићу!
„Како дођеш до Призрена града,
„Узми круну и Јуроша свога,
„Хајде право у поље Косово 210
„До бијеле Грачанице цркве,
„Задужбине славна цар Шћепана,
„Да ми онђе народ састанемо,
„Да бацимо круну под облаке,
„Да видимо, што нам право каже, 215
„На ком ће се круна уставити?
„Али на ме, ал' на брата мога,
„Ал' Јуроша царевога сина.“
Кад зачуо Марко Краљевићу,
Право оде до Призрена града,
Када Марко до Призрена дође,
Добро служи господара свога,
Господара нејака Јуроша.
Тако стало за седам година,
Кад изиђе седам годиница
Од како је царе преминуо,
Марко пође у поље Косово
И понесе круну Шћепанову
И Јyроша чедо Шћепаново
До бијеле Грачанице цркве,
Кад он дође Грачаници цркви,
Ту се велик народ састануо,
Ту је дош'о краље Вукашине
И са њиме оба брата мила,
Мрљачевић Гојко и Угљеша,
С Марком дош'о протопоп Неђељко,
Да он каже на коме је царство.
Ту се служи часна литурђија,
Служила се шест пуно сахата,
Када седмог наста половина,
Тадај народ изиђе из цркве,
Изнесоше часно јеванђеље,
Посједоше у златне шћемлије
Понајприје дијете Јуроша,
До њег' сједи Марко Краљевићу,
Да Јуроша од душмана чува,
Проговара краље Вукашине:
„Чу ли мене протопоп Неђељко
„Ти си био цару на умору,
„Кажи право, тако био здраво!
„На коме је остануло царство?“
Проговара протопоп Неђељко:
„Господине, краље Вукашине!
„Да ћу право, не смијем од људи,
„Да ћу криво, не смијем од Бога,
„Хоћу право, да бих погинуо,
„Правда не ће порушити душе,
„А кривда ће и тјело и душу:
„На Јурошу остало је царство;
„На твом сину Краљевићу Марку,
„Остануло за седам година,
„Кад изиђе седам годиница,
„Те подрасте дијете Јуроше,
„Пак умједне земљом управљати,
„На њему ће круна останути,
„Да управља својом бабовином,
„Заповједа и мени и теби,
„Ако ми се томе не вјерујеш,
„Ето вама круне Шћепанове,
„Баците је небу под облаке,
„Да видимо, што нам права каже.“
Кад зачуо краље Вукашине,
На њихе се врло расpдио,
Узе круну у бијелу руку,
Пак је баци небу под облаке,
Круна оде небу у висине,
Она паде дијете Јурошу,
На десницу на бијелу руку.
И томе се краље не вјерује,
Већ је три пут баца под облаке,
Сва три пута паде на Јуропа.
Кад то виђе краље Вукашине,
Он потеже сабљу оковану,
Да погуби Марка и Јуроша,
А Марко се хитар догодио,
Десном руком прихвати Јуроша,
А лијевом круну прихватио,
Пак посједе бијесна шарина,
Те побјеже пољем широкијем,
А за њиме протошоп Неђељко.
Кад дођоше до Призрена града,
За њима се краље натурио
Гони њихе пољем широкијем;
Када Марка достићи не може,
Застави се на сред поља равна,
Пак овако сину говорио:
„Нека тебе, мој милостан сине!
„Кад ти дош'о вакат умријети,
„На том ти се нико не десио!
„Нико теби за смрт и не знао,
„Нит' се твоје гробље показало.“
Када Марко зачу лакрдију,
То је њему врло жао било,
Пак овако бабу говорио:
„Нека тебе, мој милостан бабо!
„Мио бабо, краљу Вукашине!
„Теби дошло потоње вријеме,
„Пак и тебе погубили Турци,
„Код Марице, код воде студене,
„Марица те вода однијела,
„Што си наше порушио царство:
„Хоћеш творог цара погубити,
„А Јуроша нашег господара,
„То је нама од Бога грехота,
„А од људи голема срамота,
„Што сте наше порушили царство
„У томе ћеш изгубити царство,
„Царевину притиснути Турци.
„Ја сам био цару на умору
„И са мном је протопоп Неђељко,
„У нашега славног цар Шћепана,
„На мени је клетав остануо,
„Наком тога благосов чинио,
„Ако њему послушам савјете,
„Да му чувам у Призрену царство
„Наком њега за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше
„И научи велике науке,
„Да умједне земљом управљати,
„Управљати својом бабовином;
„Ја ћу цару јемин испунити,
„Чуво сам му дијете Јуроша,
„Чуво сам га за седам година,
„Још ћу чуват' за седам година,
„Док му буде четрнест година,
„Кад одрасте и знад-буде за се,
„Ја ћу ићи завичају своме,
„Завичају ка Прилипу граду,
„Нек он ради како му је драго.“
Отален је Марко полазио,
Оде Марко до Призрена града
И однесе дијете Јуроша,
И са њиме протопоп Неђељко.
Кад дођоше славној царевини,
Дочека их госпођа царица,
Вјерна љуба славног цар-Шћепана,
Мила мајка ђетета Јуроша,
Узе сина за бијеле руке,
Посједе га на мекано крило,
Љуби њега у бијело лице,
Уз образе с обадвије стране,
Најпослије међу очи црне,
Једном њега а по три пут Марка:
„Хвала теби, Марко Краљевићу!
„Е да Бог да, моје десно крило!
„Те нада те не било јунака,
„На све стране у седам земаља,
„У Србији, ни у Бановини,
„У Турчина ни у Каурина,
„Кад си цара послушао свога
„И мојега сачувао сина,
„Да он својој не погине мајци,
„Мајка нема већ њега једнога,
„На њему је круна Шћепанова
„И остала своја бабовина,
„Да обдржи своју царевину,
„И учува своју бабовину,
„Да он стару обрадује мајку.“
Кад госпођа тако говорила,
Марко њојзи пољубио руку:
„Госпођице, госпођо царице!
„Кад је нама царе преминуо,
„Господаре славан цар Шћепане,
„На мени је благосов чинио,
„Да му чувам славну царевину
„И његову стару бабовину,
„Госпођице, за седам година,
„Док подрасте дијете Јуроше,
„Те умједне земљом управљати,
„Управљати својом бабовином;
„Послушај ме, госпођо царице!
„Ако Бог да, те суђено буде,
„Чуваћу га још седам година,
„Док му буде четрнест година,
„Док одрасте дијете Јуроше,
„Док могудне коња појахати,
„И на главу круну ударити;
„Кад му буде четрнест година,
„Предаћу му круну Шћепанову,
„Царски прстен натаћи на руку,
„Сва му добра предати у руку.“
Кад дочула госпођа царица,
То је њојзи врло мило било.
Тако стаде још седам година,
Цара двори Марко и Неђељко
И мире му славну царевину,
Потпуњају хазну Шћепанову.
Кад изиђе четрнест година,
Марко скочи од земље на ноге,
Јурошеву пољубио руку,
Сва му добра предаде у руку:
Златан прстен славна цар-Шћепана,
Натаче му на бијелу руку
А на главу круну Шћепанову:
„Ето теби, моја круно златна!
„Прости мени, мио господаре.
„Што сам тебе славно послужио,
„Предајем ти твоју бабовину
„И велико у Призрену царство,
„Помени ме у господству своме,
„А ја одох до Прилипа града,
„До Прилипа завичаја свога,
„Ђено ми је на бојеве кула,
„И на кули вјереница љуба;
„Послушај ме дијете Јуроше!
„Ако теби до невоље дође,
„Отпиши ми књигу шаровиту,
„Слуга сам ти до вијека свога,
„Чувај себе и госпоства твога;
„Ако теби оклен књига дође,
„Позову те наши господари,
„Да те виде и пољубе руку,
„Не мој се ти преварити царе,
„Да те љута не уједе гуја,
„Не мој коме отићи на руку,
„У тебе је царство и госпоство,
„Ко те жели, нек ти дома дође,
„Нек те овђе пољуби у руку.“
Тако њега Марко сјетовао,
Пак он оде до Прилипа града.
Јурош њега добро даровао,
Даде њему небројено благо:
„Хајде Марко завичају своме!
„Халали ми, мио поочиме!
„Ти си за ме положио главу
„И мени си живот одржао.“
Марко оде, а Јурош остаде.
То се чудо по свијету чуло,
Ђе Јуроша Марко оставио.
Тако стаде још седам година,
Док зачуо краље Вукашине,
Ђе подрасла круна Шћепанова,
Пак да видиш краља Вукашина,
Мислио се, па једно смислио,
Како би он саде преварио
Свога цара нејачка Јуроша,
Пак му ситну књигу начинио,
Те је шаље до Призрена града,
А на руке дијете-Јурошу
И овако њему говорио:
„Наш Јуроше, наша круно златна!
„Велики су пости настанули,
„Ако Бог да, те на здравље прођу,
„Те у здрављу посте испостимо,
„Кад нам дође света неђељица,
„Неђељица и васкрсеније,
„Хајде, круно, у Косово цркви,
„До лијепе Грачанице цркве,
„Задужбине мила баба твога,
„Да ми једну службу учинимо,
„Ти поведи слуга неколико,
„Кад ми нашу службу учинимо,
„Да идемо у Шару планину,
„Да лoвимо лова по планини,
„Ја ћу повест све моје војводе,
„Ми смо тебе пожељели, синко,
„Кад је био твој милостан бабо,
„Он је нама често доходио,
„Водио нас по Шари планини,
„Половили лова свакојака,
„И то ти је стара бабовина.“
Мало вриме за дуго не било,
Када дође света неђељица,
Превари се дијете Јуроше,
Оде право у Косово цркви,
Грачаници пребијелој цркви,
Ту се велик народ састануо,
Ослужила часна литурђија,
Када народ изиђе из цркве,
Пред њима је нејачак Јуроше,
А за њиме три Мрљавчевића,
Једно ми је краље Вукашине,
Друго Гојко, а треће Угљеша,
Преварише дијете Јуроша,
Одведоше у Шару планину,
Ловак лове за неђељу дана;
Ђе гођ они хајку заметнуше,
Све на чеку њега оставише,
И са њиме полоше јунаке,
Који год је страшив на мејдану,
Кад наљезе арслан звјeрка љута,
Јали добар љељен и кошута,
Не би ли га како погубили.
Ту Јурошу добра срећа била,
Не наљезе звјeрка никојака,
Не погуби дијете-Јуроша.
Када виђе краље Вукашине,
Узе њега за бијеле руке,
Одведе га до воде језера,
Да хватају утве шестокриле,
Па пустише тице соколове,
Запишташе тице соколови,
Проговара краље Вукашине:
„Гледај, синко, дијете Јуроше!
„Често гледај у воду језеро,
„Оклен ће се соко помолити
И под крилом рибу изнијети?“
Превари га, уједе га гуја,
Он потеже тешку топузину,
Згоди њега међу очи црне,
Чело прште, очи искочишe,
Баци њега у воду језеро.
Тако њему од Бога суђено,
Он погуби господара свога,
Пак и њему по земану дође,
Те и он је горко погинуо,
Погинуо од слуге Николе,
И главу му уграбише Турци,
Бацили је у воду Марицу,
Марица га вода однијела.
И наше се преузело царство,
Са Јуроша на кнеза Лазара,
А са кнеза на Отмановића.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 155-171.