Смрт Душанова

(делови песме)

Побоље се српски цар Стјепане
у Призрену, мјесту питомоме,
побоље се, умријети хоће.
Кад то виђе царица Роксанда,
пером пише, како мушка страна,
она пише три-четири књиге,
пошиље их на четири стране
по свој њиној редом царевини,
сву господу по реду позива:
„Чујете ли, сва наша господо,
тешко болан српски цар Стјепане,
боланјесте, умријети хоће;
но хајдете у Призрена града,
не би л' цара у животу нашли,
да чујете шта ће наручити,
и на ком' ће царство оставити.
Кад се таке књите растурише,
сва господа редом разумјела,
хитро иду како који може,
сви одоше у Призрена града
код силнога српског цар-Стјепана.
Затекоше цара у животу.
Код њега се сва господа саста.
И ту дође Вукашнне краље,
диже цара са свил'на душека,
прислони га у наручје сил'но,
па над њиме грозне сузе рони.
Погледује српски цар-Стјепане,
погледује сву редом господу,
погледује, паке проговара:
„Мили куме, Вукашине краље,
аманет ти моја царевина!
И аманет сви моји градови!
И аманет све моје војводе
по свој мојој редом царевини!
И аманет мој нејак Урошу
у кол'јевци од четр'ест дана!
Царуј, куме, за седам година,
осме подај мојему Урошу!"
Ал' говори Вукашине краље:
„Мили куме, српски цар-Стјепане,
није за ме твоја царевина,
ја не могу, куме, царовати:
јер ја имам сина самовољна,
сина мога, Краљевића Марка;
куд гођ иде, никога не пита,
ђе гођ сједне, свуђе пије вино,
а све ради кавгу да огради."
Рече њему српски цар Стјепане:
„Мили куме, Вукашине краље,
кад ја зацтих све моје војводе
по свој мојој редом царевини,
а ти не мо'ш кога си родио!
Но аманет моја царевина!
И аманет сви моји градови!
И аманет све моје војводе
по свој мојој редом царевини!
Аманет ти нејаки Урошу
у кол'јевци од четр'ест дана!
Царуј куме, за седам година,
осме подај мојему Урошу!"
То говори српски цар Стјепане,
то говори, а с душом се бори;
то изусти, лаку душу пусти.
он царова шеснаест година;
колико је зулум поставио:
што ношаше раја сиротиња,
што ношаше од свиле хаљине,
тад обуче сукнене хаљине.
Млади Урош соја господскога
довати се снаге и памети,
па дозива своју стару мајку:
„Мати моја, царице Роксанда,
дај ми, мајко, комад љеба бабов!"
Стара њему мајка говорила:
„Чујеш ли ме, мој млади Урошу,
има љеба, но је у другога,
баш у кума Вукашина краља:
каде ти је бабо починуо,
на самрти царство наручио
баш на кума Вукашина краља,
да царује за седам година,
осме тебе да предаде царство;
он царује шеснаест година."