Смрт Даничића Ђура

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу


Смрт Даничића Ђура

Фала Богу да је великоме,
Је ли гр’оте и је ли срамоте
Зачуло се од настања св’јета,
Што у Лиму близу Сарајева.
Разбоље се Даничићу Ђуро, 5
Он болује за седам година,
Нит’ умире, нити бољи бива,
Кроз кожу му кости виријаху.
Досади се вјереној љубовци,
И досади сестрици Милици, 10
Па већ Ђура болна не преврћу,
Нит’ му носе честите понуде,
Како су се биле научиле.
Ал’ приступа остарела мајка,
Нема мајка но њега једнога, 15
Рони сузе јутром и вечером,
Јер остаде стара саморана,
А не може сину да поможе,
Него зове ћерцу и снашицу:
"Ђе сте, јадне, у јаду кукале! 20
"Или Ђура мога преврћите,
"Ил’ га жива у земљу турите,
"Ваше срце окаменило се!
"Кад нећете Ђура, кога ћете?"
Оне чују, ал’ за то не хају. 25
Кад је било дану око подне,
Приступљује Ђурова љубовца,
И овако њему проговара:
"Јеси л’ болан, Даничићу Ђуро,
"Јеси л’ болан, отли умријети? 30
"Како ћеш ме младу оставити?
"Ја ћу ти се преудати, Ђуро,
"Мене просе за живота твога,
"Удаћу се у прву неђељу."
Јекну Ђуро као горски вуче, 35
Сва се кула из темеља љуљну:
"Аох, рече, до Бога једнога,
"Што си, јадни Ђуро, дочекао!
"Причекај ме, кучко а не љубо,
"Док ми душа заборави т’јело, 40
"Пак с’ удаји за кога ти драго.
"Ако л’ шећ се приђе удавати,
"Удаји се, злосретно ти било.
"Буд ли ћеш се удавати, Анђе,
"У мом двору за живота мога, 45
"Су што ћеш ми свате дочекати?
"Чим ли ћеш их, Анђо, даровати?"
Срдито му она одговара:
"Ти не мисли за моје дарове,
"Него мисли за твоје невоље. 55
"Ако немаш блага и дарова,
"Имаш коња и имаш оружја,
"Џевердана и бритких сабаља,
"И ођела којег таког нема,
"Свакако би пусто остануло." 60
Ондар вели Даничићу Ђуро:
"Буд’ ли ћеш ми кућу поробити,
"Шта ће моја остарела мајка?
"Ко ће мајку стару преранити?
"Ко ли ће је стару укопати? 65
"Какав ли јој начин учинити?
"Но те молим и Богом уклињем,
"Пушти мене с миром умријети,
"А на дар ти све моје имање,
"Удаји се за кога ти драго, 70
"Прерани ми остарелу мајку,
"И удај ми сестрицу Милицу,
"Не гријеши моју и твоју душу,
"Да се вуку од врата до врата,
"Јер су моје залуд њекад биле, 75
"Сад их тебе на аманет дајем."
Она слуша, ал’ абера нема,
Него пише јарану Ивану:
"О Иване, о љубави стара,
"Купи свате, ајде брже по ме 80
"У неђељу која прва дође,
"Јере ми је Ђуро преминуо,
"Остала сам удовица млада,
"Млоги су ме до сада просили,
"Пак се бојим и себе и тебе, 85
"Да ме не би силом уграбили,
"Нас двојицу ондар раставили."
Кад Ивану ситна књига дође,
На брзо је свате покупио,
Брже Лиму иде на крајину, 90
У двору су свати улазили,
Лијепо их кучка дочекала.
Кад то виђе Даничићу Ђуро,
Трострука га увати грозница,
Зубим’ шкрипи, а из срца јечи, 95
Он проклиње данке и године
Када се је на свијет родио,
На што није давно преминуо,
Пак дозива вјерне слуге своје:
"Богу вама, моје вјерне слуге, 100
"Пашите ме свиленијем пасом,
"Понес’те ме доље код сватова,
"Да ја видим колико је свата,
"И чим куја дарива сватове."
Листо су га слуге послушале, 105
Пасаше га свиленијем пасом,
И свезаше марамицом главу,
Кајишима плећи утегнуше,
Однесоше на доње таване.
Када виђе љубу Анђелију, 110
Ђе оружјем дарива сватове,
Старом свату сабљу оковану,
Циче Ђуро, чу се до облака:
"Јаох њему до Бога једнога!
"Љуто ли сам Богу сагр’јешио 115
"Кад дочеках у двору мојему,
"Да се моја љуба преудаје
"За живота и младости моје."
Сви сватови тад се зачудише,
И ниједан не рече ријечи, 120
Него гледа Ђурово оружје
Пусту сабљу нову демишкињу,
Да је таке ни у цара нема.
Сабља иде од руке до руке,
Нико сабљу извадит’ не може, 125
Нит’ се пуста даде извадити.
Даше сабљу Даничићу Ђуру,
Када Ђуру у рукама дође,
Сама му се сабља извадила,
Прва му се снага повратила, 130
Љуби сабљу, а Бога призива:
"Буд’ ми, Боже, данас у помоћи!"
Трже снагом, кидиса животом,
Те у свате јуриш учинио,
Ђуро с’јече, припомажу слуге, 135
Ниједнога жива не пуштише.
Побјеже му љуба Анђелија,
За њом трче Ђурови ђетићи,
Уватише, Ђуру поведоше.
Тадар рече Даничићу Ђуро: 140
"Оди к мени, моја вјерна љубо,
"Све сам твоје свате даривао,
"И тебе је право даривати."
Ману сабљом, од’сјече јој главу.
Брже трчи на меке душеке, 145
Паде Ђуро трудан и уморан,
Како паде, горе не устаде,
Но умрије, жалосна му мајка!



Извор[уреди]