Смрт Војина ђувегије[1]
Кад се жени Војин ђувегија,
Далеко је просио девојку,
Три дни ода преко поља равна,
А четири преко воде ладне.
Испроси је и прстенова је, 5
Јошт јој мало рока оставио,
Мало рока недељу данака,
Док је јунак свате сакупио,
Па се шеће по лепу девојку.
Сви сватови у двору весели, 10
Невесела Војинова стрина.
Питала је Војинова мајка:
„Јетрвице, Војинова стрино,
Ти си ево троје оженила,
Увек сам ти ја весела била; 15
Ја сад женим Војина једина,
Па си мени невесела стрина!”
Стрина ћути, ништа не говори.
Справише се кићени сватови
И одоше Богом по девојку. 20
Брже стрина у гору отишла,
Па беседи ко другарицама:
„Другарице, загоркиње виле,
Ви стрељајте Војин' ђувегију!”
Кад су били у гори сватови, 25
Беседиле загоркиње виле —
Једна вели: „Да лепа јунака!”
Друга вели: „Како ће га мајка
Оплакати и пребринит’ жива?”
Трећа вели: „Да га не стрељамо! 30
Ако ћемо стрељати девера,
У девера врло мудра мајка,
Уз њег' меће три зрна тамјана;
Ако ћемо кума устрелити,
И кумова врло мудра мајка, 35
Задела му за калпак зелени
Три китнаста струка босиљева —
Војинова ни пелена није,
Не би виле ни пелен стрељале!”
Прва стреља у чело јунака, 40
Калпак му је с главе стровалила;
Друга стреља у плећа јунака,
На њему је доламу распела;
Трећа стреља коњу међу гриве,
Под њиме се коњиц задрктао, 45
Узду гризе, а ушима стриже
И бијела пена подузела.
Притрчао стриче Радосаве:
„Бог ми с тобом, Војин' ђувегија?”
Одговара Војин ђувегија: 50
„Бог је с тобом и твојим коњицем,
Бог је с коњем, али са мном није —
Виле мене мал’ не устрелише!”
Ал’ беседи Војинова стрина:
„Курве кучке, загоркиње виле, 55
Ил' тедосте ил’ баш не могосте!”
Па узима стрелу отровану,
Отровану од дванаест пера,
Удари га у срце јуначко,
Онде га је с коња оборила. 60
Притрчао стриче Радосаве,
Па га меће на добра коњица:
„Бог ми с тобом, Војин ђувегија?”
Одговара Војин ђувегија:
„Бог је с коњем, али са мном није, 65
Јер је мене устрелила вила —
Да би која, не би ни жалио,
Већ баш вила, моја грдна стрина!
Но Бога ти, стриче Радосаве,
Кад одемо девојачку двору, 70
Брзо седај, јошт брже устаји,
Да ми божји закон савршимо,
Не би ли жив дошао до мајке!"
Па одоше двору девојачку,
Брзо сједа, а брже устаје, 75
Брзо шећу у бијелу цркву,
Те стадоше на венчање млади.
Наслоњао Војин ћувегија
Русу главу на лепу девојку,
А девојка на венчана кума. 80
Ал' беседе браћа девојачка:
„Пријатељу стриче Радосаве,
Ил' је у вас такови обичај,
Ил' је њему у вољи девојка
Ил' баш не зна Војин за срамоту?" 85
Одговара стриче Радосаве:
„Није у нас такови обичај,
Знаде Војин добро за срамоту,
Но је њему у вољи девојка!"
Ту су божји закон савршили, 90
И отишли Богом путовати.
Кад стигоше насред горе чарне,
Беседио Војин ђувегија:
„Браћо моја, кићени сватови,
Ви идите како ви можете, 95
Ја ћу ићи како коњиц знаде,
Не би л' јунак мајци домакао!"
Коња језди своме б’јелу двору;
Далеко га угледала мајка,
А ближе је пред њег' ишетала, 100
Па беседи стара мила мајка:
„Кам’ ти, сине, кићени сватови
И камо ти лепота девојка?"
Говори јој Војин ђувегија:
„Не питај ме ни за кога, мајко, 105
Већ ми стери мекану постељу,
Не стери ми дугу ни широку,
Већ ми стери кратку па узану,
На њој дуго боловати нећу,
Јер је мене устрелила вила, 110
Да би која, не би ни жалио,
Већ баш вила, моја грдна стрина!"
Стере мајка мекану постелу,
У њу леже Војин ћувегија,
Па беседи својој старој мајци: 115
„Кад ти чује[ш] бубње и свирале
И угледаш кићене сватове,
Далеко се пред сватове шећи,
Не расплећи косу на девојки,
Већ је шаљи двору њеној мајци, 120
Да с' не зове уда удовица,
Већ нек' с’ зове лијепа девојка!”
То изрече и душу испусти.
Ал’ не чула бубње и свирала
Ни видила младе свате мајка, 125
Оплакујућ дијете Војина.
Кад су дошли кићени сватови
И довели лијепу девојку,
Ђипила је Војинова стрина
Да расплеће лепоту девојку, 130
Ал' се кучка пред њом окамени.
Саранили Војин' ћувегију,
А девојку мајци оправили;
Стрина оста на широку путу,
Оста кучка на покор велики, 135
Да се прича и приповиједа.
(АСАНУ, бр. 8552/257, XV, 2, бр. 49).
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
